То је пут којим се (не) иде! Ко хоће Украјину у Молдавији?

Пише: Душан Пророковић

Потпуно очекивано и како је већ са разних места прогнозирано – након (ре)избора Маје Санду за председника државе стање у Молдавији драматично се погоршава. Са једне стране, Санду на тим изборима, када је о бирачима у Молдавији реч – није добила већинско поверење.

Победила је захваљујући гласовима из дијаспоре, а како је гласање у дијаспори организованао и како се гласало (или се можда и није гласало?), ствар је за опсежну истрагу.
Наравно, до истраге никада неће доћи, јер би се тако отворило питање легитимитета шефа државе. Како би се легитимитет ипак осигурао, неопходно је да на септембарским парламентарним изборима већину освоје снаге истоветног идеолошко-политичког усмерења. И отуда бројне репресивне мере, усмерене према свима који не деле исте ставове. Сваки притисак „рађа“ потисак, у поларизованом друштву какво је молдавско то је окидач за даље повећавање дистанце између два табора, што ем доноси погоршање стања, ем је најава далеко горих исхода у блиској будућности.

Фразе о европској перспективи

Са друге стране, Санду наставља са упорним понављањем фраза о европској перспективи, које се у политичкој пракси манифестују крајње негативно по стабилност државе и хомогеност друштва. Има и даље по источноевропским земљама политичара који верују како је чланство у ЕУ гаранција економског раста, социјалне сигурности, благостања и уређености.
Међутим, ЕУ не само да то не може гарантовати (није ни креирана тако да би икоме ишта гарантовала, пуно зависи од држава чланица и њиховог уређења), него се у последње три године суштина њеног (геополитичког) постојања сасвим изменила.
Ваљда убеђени у своју „мисионарску улогу“ заштите неолибералних вредности по сваку цену и препознајући Владимира Путина за „исконско зло“ које те вредности угрожава, политичари из Брисела започели су својеврсни „свети рат“ против Русије. Ратова је било током историје, било је и ратова између (западно)европских држава и Русије, било је чак и ратова између готово целе Европе против Русије (подсетити се Кримског рата, на пример), али стварање једног оваквог комплота који има неколико димензија, од идеолошке, преко геополитичке и стратешке, до економске (ресурсне), ретко је виђано.
Антируско лудило
Баш због начина на који је зидан и устројен антируски наратив тешко је очекивати да ће се рат ЕУ против Русије завршити, чак и ако се дође до неког релативно скоријег споразума о прекиду сукоба у Украјини.
Европа се милитаризује, мржња се безобално распирује и циљано усмерава, сада се најављују нове хиљаде милијарди евра инвестиција за војну индустрију и наоружавање. Бити данас (некритички) за ЕУ значи бити за милитаризацију и све оно што тај процес подразумева.
И када Санду упорно понавља фразе о европерспективи – то само значи да потврђује своју лојалност бриселском пројекту милитаризације, заснованом на трвдом антируском наративу.
Наравно, то у самој Молдавији може тешко проћи без последица. Заправо, то ни у огромном броју осталих европских држава није прошло без озбиљних последица. Молдавија је историјски и географски везана за (велико)руску цивилизацију, самим тим те везе имају и културне, образовне, религијске, економске, политичке димензије.
Забрањивати у Молдавији „Марш победе“ 9. маја зато је контрапродуктивно, јер се он по инерцији традиционалних окупљања и захваљујући комунистима (и социјалистима) одржавао током претходних година и увек окупљао хиљаде учесника.
Спречавати епископа Маркела да отпутује у Јерусалим такође је бесмислено, пошто је благодатни огањ свакако стигао до верника. Хапшење Јевгеније Гуцул, гувернера аутономне Гагаузије, која се и даље налази у кућном притвору, неописива је глупост – зато што је само још више закомпликовало ионако сложене односе централних и регионалних власти и реактуализовало питање одржавања референдума о самосталности које се након туробних деведесетих више није постављало.

Копија Кијева

Када се посматрају потези које „вуку“ молдавске власти, приметно је да се копира све оно што су предузимале власти у Кијеву током учвршћивања новог идентитета након успешног спроведеног Евромајдана. Забрањиване су све манифестације које повезују Украјину са Русијом, а поготово оне које евоцирају успомене на Други светски рат.
Проблематизован је статус Украјинске православне цркве – Московске патријаршије и протежиране су две верске организације од стране цивилних власти.
Напослетку, реакција према регионима у којима су били незадовољни овим поступцима била је радикална и убрзала је избијање грађанског рата. Консеквенце свега гледамо и данас, деценију након дешавања на Евромајдану. Трагично би било да се нешто слично одигра и у Молдавији, па у том погледу и није лоше што је Маја Санду ипак политичар без ауторитета и легитимитета, те попушта након бурних реакција дела (половине) јавности.
Украјинци нису попуштали, у Одеси су спаљивањем људи у Дому синдиката маја 2014. године послали јасну поруку онима који се не слажу – шта их чека.
У Молдавији и даље таквих догађаја нема. Барем за сада. Изгледа да ће будућа дешавања зависити колико од резултата предстојећих септембарских парламентарних избора, толико и од односа Кишињева према Бриселу. Ако се зацементира „про–ЕУ“ већина и ако се некритички почне следити пројекат милитаризације, процес украјинизације Молдавије биће убрзан. Са убрзаном украјинизацијом одиграваће се и прогресивна дестабилизација. Стање ће се даље погоршавати.
Уколико „про–ЕУ“ снаге ипак буду заустављене или пасивизиране, онда ће наступити велика политичка криза, условљена кохабитацијом, непрестаним оптужбама власти и опозиције, ако се икаква функционална већина уопште буде могла конструсиати.
Но, можда је и то боље него да се украјинизација Молдавије настави. Репресивне мере против сопственог становништва (које другачије мисли и другачије гласа), цркве која је један од стубова идентитета и политичких лидера који имају супротна виђења, нису никада дугорочно решење. Мада се то тако на први поглед чини, па чак и може заварати доносећи неке краткорочне резултате. Оно што се дешавало унутар Украјине након 2014. године није пример који треба следити, већ опомена да се тако нешто не сме понављати.

Спутњик

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: