Тишина комшилука гласнија од Томпсона
О. Миајло Бацковић
Пише: о. Миајло Бацковић
„Вук длаку мијења, али нарав не.“
Тако и неки народи промијене боју коцкице на застави, али не и идеологију. Зато изненађење појединих медија и „шок и невјерица“ због концерта Марка Перковића Томпсона у Загребу дјелују као јефтина глума. Посебно кад знамо да је прије 84 године, у том истом граду, већина народа са истим узбуђењем, поздравима и пјесмом дочекивала нацистичке војнике.
Опијени фанатизмом, баш као и посјетиоци овог концерта, њихови очеви и дједови су у логору Јасеновац клали и мучили, пјевали и палили. У Југославији су прикрили ту мржњу, али је нису искоријенили. Данас, њихова дјеца и унуци чекају тренутак да обнове исту оностраност – само модерније упаковану, са новим логорима, новом тишином, али истом идејом.
Домољубље је код њих мржња према нама – и ништа се у том погледу није промијенило већ осамдесет година. А Европа, стара лицемјерна дама, поново ћути. Ћуте и „грађански“ активисти, невладин сектор, борци за људска права, антинацисти на папиру. Ћуте и наши политичари, јер је фотеља преча од истине. Ћутимо и ми – навикнути на „суживот“.
Један од присутних, из Ластве код Тивта, сликао се на концерту и објавио фотографију. У свом граду га зову „Хитлер“ – и он је, за разлику од осталих, бар био искрен. Остали носе исту мржњу, само с осмијехом и тапшањем по рамену.
Знам да ће ме због овог текста нападати управо они који су ћутали на концерт. Тражиће осуде, ограђивање, етикетирање. Али то ћутање је гласније од сваке ријечи – јер ко не осуди оно што је тог дана у Загребу речено, опјевано и показано, тај је тим ћутањем све већ рекао и потврдио да жели исто.
