Тијанић о Беби: Укрштање ћурана, мафије и гела за косу!

Александар Тијанић написао је колумну која је објављена 14. октобра 2004. године.

У складу с последњм дешавањима осјећамо одговорност према нашим читаоцима да објаснимо ко је Владимир Беба Поповић. Објављујемо колумну коју је Александар Тијанић, покојни директор РТС-а, за Курир написао 14. октобра 2004. године. Текст преносимо у цјелости.

Ко је данас некадашњи Бог из Јагодине? Шта може? Шта умије? Чиме ће се бавити до краја свог биједног живота?Има једна беба из Јагодине са лојем у коси. Посједује коалиционо лице Хитлера, Туђмана и Ксеније Пајчин. Рођена мајка везивала је беби портиклу на врх главе и хранила га испод. Ни она није могла да га гледа! Знала је, јадна, шта је родила. Кад такво створење данас, у разговору за стране новине, тврди да су без гријеха само Кофи Анан и он, а знамо да је гњечио Србију као да јој није род, такав поремећај мора да је резултат обрнуте еволуције. Он хоће поново да постане мајмун! Ко сам ја да га у томе спрјечавам?

Но, није проблем што ћуран хоће да буде мајмун. И то дрекавац. Или ништа! Проблем је што он оличава сој хуманоида у чијем је присуству неучтиво бити нормалан. Рецимо, да сад устане, Ђинђић би репризно шутнуо у дупе Лакирану Бубашвабу. Одавде до Беча. Не због тога што је Ћуран, метафорично, њему одрубио главу. Што је припремио његово стријељање. Дегажирао би га због поновљених лажи да је Ђинђић, после смрти, примио натраг човјека којег се за живота јавно одрекао. Фуј. Какав скот. Какав вуду спектакл призивања духа за свједока.

Шта друго да ради овако одбачен, поражен. Ником потребан, сваком терет. Бивши човјек. Карикатура негдашњег силника. Остала је само страшна количина несреће која се одмара у мозгу овог Јагодинца. Ту несрећу, лудачки амбициозно, хоће поново да простре изнад Србије. Залудна посла неизљечиво нечастивог.

Брига мене колико је косе пресадио. С којег мјеста је узимао пелцер и калеме и зашто је сада ђубри лојем. Не смета ми што је конобар. Нисам ја шеф сале па да гледам шта краде. Не истражујем је ли за милионе шверцовао нафту из Македоније. Признајем кад погријешим. Рецимо, нико га у Србији не помене сем овако: „Она п…., беба“, „Она п…. од бебе“. Мишљах, биће да је промијенио пол, не би ли био сам своја жена. Са оваквом сујетом само он заслужује себе ону. Нисам се обазирао на оговарања да Лакирана Бубашваба за 13 година слобизма није дала једну једину јавну изјаву против Милошевића. Не постоји. Нема. Али, откад је Слоба пао, Ћуран му јуначки ј…’ матер.

Ниједном нисам провјеравао како се Лакирана Бубашваба обогатила у вријеме слобизма. Па цијела Србија зна да је у тај вакат само ДБ давао лиценцу за богаћење. Морао си бити или доушник или политички партнер владајућих. Или обоје. Изгледа да је Ћуран контрадикторна личност. Емоционална опозиција. Али, финансијски, власт. Зато се не упуштам у гласине по Јагодини да је његов брат паметнији дио тандема. Али због завичајног акцента никада није био у гостима код брата који је одједном постао рођени Београђанин од свог пунољетства. Брига ме и не чини ми се важним кад, ритуално, беба поправља косу Ђинђићу, чисти му ревере и пред свима мазно каже, као да је Ашок Мурти: „Боже, Зоки, толико пута сам те молио да не облачиш ту кошуљу уз такво одијело.

„Батлерска душа. Исто то је радио двојици прије Ђинђића. Био би идеалан да води, са Снежаном Дакић, емисију „У тренду“.

Не вјерујем да је Ћуран пријетио познатом и богатом Србину тражећи да од њега купи компанију за триста милиона. Ако воли да буде жив. Празна је прича и да је већ имао стране купце за три пута више пара. Није он такав човјек.

Још мање вјерујем да је баш он, уз помоћ Чеде, срушио доцнији план Живковића о продаји те исте компаније. Зна се ко има право на провизију. Ово је уређена држава. Не могу, без ограде, да прихватим новинарске бајке да је ногама отварао врата три телевизије и уређивао их телефоном. Наравно, је л’ да, није псовао Сушу и пријетио убиством једном бившем новинару. Не вјерујем, такође, аналитичарима како Врховном медијском Инквизитору нико није смио да објави слику нити да га помене пуних шест мјесеци?!

Не смета мени његово муцање. Тако је почео и Демостен. Уз анекс да Грк није муцао у мислима. Шта фали трачаријама да је Ћуран са Малим јазавичарским Гебелсом уређивао двије странице фашистичког дневног листића из Подгорице. Сем да су трачеви тачни. Којештарије су приче о његовим одијелима и ципелама. Он зна зашто своју структуру мора да прекрије богатим рухом. Проблем је што сви то знамо. Још гора ствар су градска шапутања да Ћуран има омиљени вибратор. Али не за партнерку већ за аутокљукање. Ј… га, ово су модерна времена.

Има и он право на хоби. Није моја ствар што на сликама позира одлучно мушки. Отприлике, као Наоми Кембел. Не трагам за гласинама – ко је умјесто њега полагао испите. Не замјерам ни што има рожнате дланове. То указује на поријекло од рода папкара. У демократској Србији свако може да бира претке. Његова је ствар што његови господари нису видјели колико их мрзи. Ваљало је благовремено препознали овцу прерушену у овцу. Тачно је да понекад носталгично мислим о временима кад је Ћуран правио Зорану, Миши Беку и мени најбоље сендвиче у граду. За награду, када смо нас тројица разговарали о политици, нисмо га пуштали у собу. Изузетак, само да унесе савјесно и педантно наоштрене оловке. Баш сам са једном таквом оловком исписао Зорану слоган „Поштено“. За све ово има десет живих свједока.

Али, све су то којештарије. Ствари нижег реда. Комика. Одбијам да се бавим оним што Ћуран јесте. То је његов усуд. Његов сам смртни и доживотни непријатељ због онога што је, као Човјек број Два, радио у политици. Док могу, гонићу га због тога. Због три државна удара која је предводио или у њима учествовао. Ту се видјело шта све он јесте.

Први државни удар: приватна група преузима контролу над Демократском странком и ДОС-ом. Ћуран је званично први човјек и идеолог те банде. У свеукупној официјелној хијерархији моћи одмах иза вође. Други државни удар: раскид Коштунице и Ђинђића. Тај разлаз јесте политички, али у бити он представља акт унутрашње окупације Србије од стране приватне банде. Циљ: несметано пословање са мафијом, дистрибуција донација, увоз роба и машина, приватизација, пословни простори. Ђинђић покрива политику, али све конце токова новца, полиције, мафије, медија држи Лакирана Бубашваба. Ћуран постаје господар живота и смрти у Србији. Неки су платили главом што нису у такав поредак моћи вјеровали. Други су само отети и откупљени.

Коштуница је таквом плану представљао непрелазну препреку. Не можеш да га купиш. Не можеш да га заобиђеш. Не смијеш да га убијеш. Тада, бирајући између новца и мафије, са једне, и легалности и парламентарне већине, са друге стране, банда је немилосрдно извела пуч у парламенту, влади и ДОС-у. Координатор цијеле акције – Ћуран. Српска влада тада постаје емисија Џерија Спрингера. Све болесник до болесника. Мафија постаје партнер држави. Крхке институције су разбијене. Власт и моћ исисани су из легалних токова и предати у руке банди која црта судбине људи и броји новац. Све постаје зависно од воље петорице. Такав систем – демократски тоталитаризам никада у историји Европе није, прије овога, направљен. Страни амбасадори цинично кажу да су, бирајући између лопова и националиста, изабрали лопове за партнере. Остало је историја.

Ђинђићу није било спаса од часа кад је Лакирана Бубашваба постала заштитни знак, симбол, чувар печата и трезора његове политике. Најпре су окупирани медији почели да гунђају, онда Демократска странка, грађани, странци, ДОС, бизнисмени. Умјесто да се сам повуче, Ћуран је затегао омчу око Зорановог врата. Преостало је само да се измакне хоклица. Тако је овај скот одредио политичку и личну судбину човјека у којег се гласно заклињао и још гласније ридао на гробу. Трагично је што неколико мјесеци пред судар са судбином Ђинђић схвата какву му штету наноси Јагодинац и какве су његове праве намјере. Тада га Зоран искључује са свих функција. Укључивши и ону главну, свог пријатеља и батлера.

Све је било касно. Ово створење, добитна комбинација садисте и мазохисте, изоловао је Ђинђића, осамио га и оставио без озбиљних политичких савезника. Сијао је око себе мржњу. Добијао је гњев. Ђубрио је Србију грамзивошћу. Одговор је био презир. Поливао је земљу сплеткама. Стигао је отпор нормалних људи. На свом врхунцу, стигао га је крај. Није помогао ни Трећи државни удар, после трагичног стрељања Ђинђића. Ћуран, смењен Ђинђићевом вољом, напрасно се појављује у Београду и преузима сву моћ у влади. Практично води акцију у којој се хапси око 15.000 људи, суспендују закони, уништава свака грађанска и медијска слобода.

Садистички ужива у хапшењима, бестијално их најављује. Мене хапси преко „Политике“. Шта је то што је полиција сазнала после ликвидације премијера а није знала за његовог живота? Кога од оптужених нису познавали? Ко није долазио у владу или на виски око базена?

Приватна група лопужа, као централни орган система, уништава конкуренцију у облику једне мафије, махом све њихови бивши партнери, што за свој рачун, што за рачун „своје“ мафије. Ванредно стање једино је у којем се осјећају сигурно, у којем нико не смије да их пита „Зашто раде то што раде“ и „Што то нису раније радили“? Нинџе са маскама и хеклерима чекају њихов миг. А што све то није могло раније? Коме све није одговарало да Ђинђић остане жив? Ко се није сложио да буде избачен из послова, удаљен од моћи и од касе? Ко? Који је то међу њима вјеровао да је он створио Ђинђића? Да је он главни човјек овог режима, а не премијер. Да се без премијера може, али без њега не. Па ко жив, а ко мртав.

На челу гигантске машинерије лажи и халуцинација, опијен од моћи, болестан од сујете, трагикомични мегаломан, дубоко несрећан због сопствене несигурности, беба улази у клиничку фазу финалне политичке болести. Срби почињу да причају и то је био крај. Основно питање – какав је то лијек дуговати своје здравље болести? Зар смо прошли кроз ове деценије, кроз ратове и атентате, кроз бомбардовања и надања, кроз жртве и терор, све то да би овај Црногорац, како сад себе назива (мислећи да ће се то допасти Милу), владао Србијом? За нормалне, то је увреда равна Косову. Срби, који не припадају овом болесном, поремећеном братству отимача, разбили су носиоце ковчега – сем једног који својом вољом никада није ни био члан њиховог братства, уништили групу која је Србију узела за таоца и одрубила јој главу. То је најпре урадила сама Демократска странка, фамилија покојног премијера, медији, а онда и васколико српство. Сви су схватили да је сподоба само фабрика туђих несрећа. Да лучи пропаст свему што дотакне и свакоме кога сретне.

Ћуран је са собом повукао не само Ђинђића. Не само ДОС. Не само владу Србије. Не само пет година живота Србији. Готово је уништио странку држећи је под принудном управом. Још горе. Да је потрајао, био би на прагу успешног пројекта да овдје уништи сваку НОРМАЛНОСТ. Да зарази овај свијет својом болешћу. Да људи повјерују како јесте могуће да такав митоман буде најмоћнији човјек Србије. Да је могуће направити државу од билборда и мафије. Да поновимо оно што смо сматрали прошлим. Само овај пут под паролама „демократија“ и „Европа“. Али, Србија јесте чудо. Стигао је одговор нације. Пресуда је било једноставна. Ћуран је, по други пут за годину дана, најурен. Учтиво је речено. Напоље, скоте! Марш, пиздо! Губи се, разбојниче!

Ова биједа данас, то вам је права димензија Лакиране Бубашвабе. Сад се види да Ћуран не функционише без газде. Ко је данас некадашњи Бог из Јагодине? Шта може? Шта умије? Чиме ће се бавити до краја свог биједног живота?

Вибратором. Лајањем. Очајем. Кукњавом. Нека цркне у свом једу, чемеру и болу. Нека се угуши, скот, од сопственог сплина. Овако знојав, дебео и необразован – а још из Подујева, нисам урадио богзна шта у српском новинарству. Али, једно је моје. Ја сам Ћурану медијски откинуо главу! А он је Зорана коштао живота.

Ја сам њему стргао ту маску да Срби виде како тај човјек нема лице. Ни оно иза лица. Да виде и запамте и они малобројни који су вјеровали да најомраженија беба деценије може бити ишта више од овога. У политици – слијепац. У моралу – покварењак. У економији – харачлија. У бизнису – мафијаш. У животу – скот. У менталитету – скоројевић. У структури – нитков. У генетици – недовршен човјек.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: