Пише: Војислав Гледић
И поред својих многобројних патената и њихове епохалне вриједности од трајног значаја, Никола Тесла (рођен у Смиљану код Госпића 1856) био је, у позним годинама живота, принуђен да добија помоћ од владе предратне Југославије. Добар дио његових проналазака и открића је, међутим, бесправно отуђен и присвојен, а појединци су чак успијевали да их прикажу као сопствено дјело.
Карактеристичан примјер је управо случај Гуљеима Марконија (1874-1937), италијанског физичара, радиотехничара и једног од пионира бежичне телеграфије (добио Нобелову награду за физику 1909), који је вјешто и зналачки искористио мноштво својих (и Теслиних) патената. То је успијевао захваљујући, између осталог, и Теслиној великодушности и недовољној заинтересованости за заштиту сопствене духовне својине
„Кроз цио свој живот од 86 година, Тесла је ријетко упутио своју пажњу на свој лични успјех. Никад није писао поново о својим ранијим радовима, и ријетко је тражио приоритет, иако је непрекидно био пљачкан. Толика резерва нарочито је чудна за један дух који је био толико богат у стваралачким мислима и толико компетентан у практичним дјелима“ – написао је најпознатији тадашњи енглески стручњак у електротехници В. Х. Еклес, поводом Теслине смрти.
Маркони је успио, после низа перипетија, да добије неколико патената чак и у Америци (1904) за проналаске који су, највећим дијелом, били Теслина својина. Поред Теслине, Маркони је искористио и изуме још двојице проналазача: Лоџа и Стона. Упорно је, потом, тражио од Америчке владе да му се исплате дуговања због, наводно, бесправног коришћења његових изума. Свота је годинама повећавана и када је нарасла на позамашну величину, дошло је до судског спора. Наравно, Америка је бранила своје интересе, али је тиме, уједно, штитила и правог власника одговорајућих патената – Николу Теслу (и дјелимично Лоџа и Стона). Врховни суд је (вол. 320), октобра 1943. године, донио рјешење којим се поништава Марконијев амерички патент (бр. 763772) и тиме исправио грешку у вези са бесправним коришћењем Теслиних изума заштићеним чак са два патента (из 1897. и 1900. године).
Тиме је, коначно, и правно показан Теслин приоритет у области радиотехнике што је, међутим, мање познато у стручним круговима, посебно код оних историчара електротехнике који су се ослањали на Марконијева истраживања и његову вјештину примјене и комерцијализације новог техничког средства. Међутим, рјешење суда је донесено послије Теслине смрти (7. I 1943), тако да славни научник и проналазач није тиме, на материјалном и финансијском плану, ништа добио. Ипак, коначно је историјска правда тријумфовала и исправила једну грешку (или заблуду) која се деценијама провлачила кроз стручну и историјску литературу. Она је, нажалост, још увијек понегдје у оптицају, што наноси штету правом сагледавању чињеничног стања на пољу развоја радиотехнике.
О последњим годинама Теслиног живота Сава Н. Косановић (1894–1956), иначе сестрић великог истраживача и одличан познавалац конкретних околности, написао је чланак у коме даје обиље вриједних података. То је изузетно значајно аутентично свједочанство које завређује да му се и овдје, макар у изводима, поклони одговарајућа пажња. Чланак је објављен у часопису „Наука и техника“, мај-јуни 1945.
„Тесла је становао посљедњих десетак година у хотелу ’Њујоркеру’, врло великом хотелу у најпрометнијем и најбучнијем крају града. На углу Осме авеније и 47. улице имао је двије собе на 33. спрату. На њима је писало: ,Немојте никако улазити без дозволе’. Када сам ушао, Тесла је сједио у постељи. Сви су прозори са широким видиком на град били отворени. Вода је текла у купаоници, а радио је био укључен. Неупоредива бука улице била је још појачана. Изгледа да је Тесла волио шум технике и да му није сметао, напротив да му је та атмосфера била пријатна и уливала живот. Био је страховито блијед и страховито мршав. Губио је све што је изгледало тјелесно и све више се продуховљивао. Глава му је изгледала као камен исјечен у слоновој кости од неког старог мајстора. Чело, нос, уста, руке, све је изражавало мисао. Па чудне Теслине очи! Уморне и сјетне, са неким дубоким благим погледом који као да вам продире у душу и све прашта. Очи које еманирају нешто чудно што се не заборавља. Тај ми је упечатак остао кад сам први пут видио Теслу 1926. и исти тај до смрти у јануару 1943.“
Тесла је преминуо од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела у 87. години живота. Званично је забиљежено да је умро од срчане тромбозе, 7. јануара 1943. године у 22 часа и 30 минута. И поред продаје патената у области наизмјеничних струја, Тесла умире сиромашан и у дуговима. Посмртни обред је одржан 12. јануара у Цркви Светог Јована Богослова на Менхетну у Њујорку. Послије службе тијело је кремирано. Испраћају Теслиних посмртних остатака присуствовало је око 2000 људи, међу којима су биле и многе значајне личности и нобеловци. Сви водећи њујоршки листови имали су своје извештаче. На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свијету у пратњи словеначког хора Слован, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија”, а онда српску пјесму ,,Тамо далеко“. Остао је забиљежен и упечатљив опроштајни говор тадашњег градоначелника Њујорка Фјорела Хенрија Лагвардија.
Госпођица Шарлота Мјузар, секретарица Саве Н. Косановића, износи у својим сјећањима многе појединости око преноса имовине Николе Тесле из Њујорка у Београд, која је сада смјештена у Музеју Николе Тесле, који се налази у Улици Крунска (раније: Пролетерских бригада) 51 у Београду. Ево једног дијела сведочења Ш. Мјузар:
„Рано изјутра 8. јануара 1943. године др Николас Мирковић, економиста који је радио у нашој служби за планирање реконструкције Источне Европе, обавестио ме је преко телефона да је Тесла умро, да је Сава Н. Косановић (у даљем тексту С.Н.К.) доле у хотелу, и да ће ме позвати ако нешто буде потребно. Назвао ме је и позвао да сиђем.
Када сам стигла, у соби сам затекла С.Н.К., Кенета Свизија, бравара и једну другу особу, мислим да је то био Џорџ Кларк, али он није остао дуже. Сазнала сам да су представници полиције и разни ’владини чиновници’ били ту раније. Никада нисам сазнала ко је позвао бравара. Свизи је дошао у хотел одмах након што је прочитао вест у ’New York Times – у’. То је био први Косановићев сусрет са њим. И мој, такође.
У апартману су постојале двије собе: једна, гдје смо се ми налазили, садржавала је кревет, сто, неколико столица и неколико других дјелова намјештаја, као и велики усправни сеф канцеларијске величине; друга је била коришћена као остава. Бравар је поново намјештао прекидаче за нову комбинацију коју је написао С.Н.К. Ова комбинација ми је дата, убрзо касније, на чување и није била коришћена до 12. јула 1952. године када је С.Н.К. отворио сеф по први пут за оно што је постало Теслин музеј у Београду.
С.Н.К. и Свизи су кратко прегледали садржај сефа. Није извршен детаљан преглед. Сеф је имао двострука врата. Унутра су се налазиле фиоке, а у горњем десном углу одјељак са четвртастим вратима која су се кључем затварала и отварала. У овом одјељку је пронађена Едисонова златна медаља коју је Амерички институт инжењера електротехнике додијелио Тесли 1917. године. Када је прегледао, С.Н.К. ју је вратио назад у одјељак, закључао га једним од многих кључева у свежњу нађеном у сефу, ставио свежањ кључева у једну од малих фиока, затворио врата, окренуо ручицу на вратима, и сеф је био затворен и закључан.
Ништа није било узето из сефа осим књига, 70 комеморативних писама водећих научника и инжењера из читавог свијета, која је Кенет Свизи сакупио за Теслин 75. рођендан. С.Н.К. је дао ову књигу Свизију и није узео папире већ фотографије, које су биле коришћене за рекламне сврхе, и неке копије Теслиних чланака који су раније штампани.
С.Н.К. ме је позвао да одаберем нешто из собе што бих могла да имам као успомену. Поглед ми је привукла мала кристална флаша која је, отприлике три четвртине, била напуњена нечим што је личило на фин, тамни шљунак. Касније сам сазнала да је тим шљунком – лијечио голубове који би дошли на његов прозор! У исто вријеме, опазила сам поруке на неколико мјеста по соби: ’Собарице, не дирајте, молим вас, ништа овдје, не чистите, не бришите прашину; о овоме бринем сам. Спремите каду и купатило, и оставите доста пешкира’.
Чувар из ,Alien Prorerty’ је све упаковао и запечатио. То је укључивало садржаје из друге собе која се састојала од кутија, службених списа, фасцикли и сандука са папирима, извјештаја, књига, преписке и биљежака. Све је било однијето у Menhattan Warohouse Storage на Седмој Авенији, гдје је Тесла држао неке ствари.
У штампи је било много спекулација око тога да ли је Тесла имао пронађено ,тајно оружје’, смртоносни зрак, итд. Године 1943. владала је велика забринутост и страховање да би оно могло да падне у непријатељске руке. То се може видјети из копија новина штампаних у оно вријеме. Биљешке које су сада доступне, показују да су многе обавјештајне службе различитих владиних министарстава биле живо заинтересоване за садржину Теслиних папира.
Најзад, сва Теслина имовина била је препуштена С.Н. Косановићу. Југословенски информативни центар све је припремио за погреб, а његова Служба за односе са јавношћу бринула је о детаљима. Након погребног обреда у катедрали Св. Џона Бочанског на Риверсајд Драјву (златна велика врата Катедрале била су отворена први пут за ову прилику), тијело је пребачено на гробље Фернклиф у Ардслеју у пратњи С.Н.К-а, др Ивана Шубашића (био је на челу ове мисије у Југословенском информативном центру) и његове супруге, Кенета Свизија и Шарлоте Мјузар. Др Шубашић је одржао кратак говор у славу покојника у капели на гробљу. Кремација је обављена након неколико дана (…)
Прије него што је пошао из САД за Лондон, 25. јула 1944. Сава Н. Косановић је отишао у Менхетн складишта да би обавио договоре и оставио упутства у вези са Теслином имовином, за коју је плаћао складиштење од самог почетка. То је исто учинио и у Фернклифу, у вези са чувањем кремираних остатака. Обема институцијама је било наложено да ми прослеђују рачуне за наплату (…)
Било је и узбудљивих тренутака. Један сандук садржавао је Теслину гардеробу из његовог галантног доба пуног полета: штап, беле рукавице, фрак, цилиндар. Такође, садржавао је делове личке народне ношње. То је било дирљиво.
Сеф је први пут отворен комбинацијом коју сам сада предала комитету преко С.Н.К-а, будући да се претпостављало да садржи кључеве који би били потребни за отварање разних других кутија, сандука, итд. Међутим, свежањ кључева није био у фиоци у коју је одложен 8. јануара 1943. Кључеви нису били нађени у сефу. Након претраживања, нађени су у једном од бројних сандука са документима. Златне медаље такође није било у одељку. Медаља је нестала, и никада није нађена. Ни алке за кључеве није било у сефу. С.Н.К., Свизи и ја видјели смо и медаљу и алку закључане у сефу. С.Н.К. и ја смо били присутни када је сеф отворен, али ових ствари није било у њему (…)
У јулу (1957) сам тамо отпутовала југословенским теретним моторним бродом ,Триглав’. У мом пртљагу налазила се мала пошиљка – тек што сам је примила из Амбасаде, коју је, као осигурану поштанску пошиљку, послао Fernchiff Cementry Mausoleum Company of Nartsdale, Њујорк.
Прије него што сам пошла за Југославију, инсистирала сам да ме др Мица Трбојевић (она је била једини наследник С.Н.К-а, који је умро 14. новембра 1956. у Београду) обавести о њеној жељи у вези са овом пошиљком. Најзад су стигле инструкције од др Вељка Кораћа, директора Музеја, уз Мицину сагласност, да се кремирани остаци донесу у Југославију и положе у Музеј…“
Године 1956. прослављала се стогодишљица рођења генија из Лике. То је била прилика да се име овог генијалног научника и проналазача, горостаса електротехнике и цивилизације, овјековечи тако што би се једна од физичких величина назвала његовим именом. На томе је радио Југословенски електротехнички комитет који је то предложио Међународној електротехничкој комисији и Међународном комитету за мјере и тегове, који су, у начелу, прихватили идеју да се јединица за магнетну индукцију назове „Тесла“ (Т). Међутим, око коначног усвајања овог предлога било је низ тешкоћа и перипетија. Наводимо овдје, у кратким изводима, свједочење љубљанског професора универзитета инж. Франца Авчина.
„Ту сам доживио свој најбурнији дан у цијелом мом електротехничком животу – када се састала Генерална конференција за мјере и тегове 18. октобра 1960. у Министарству спољних послова у Паризу. – Наиме, умјесто само формалног прихватања предлога Међународног комитета за мјере и тегове, дошло је до оштрог напада на Теслу. То се није очекивало јер је било уобичајено да Генерална конференција, која није стручни орган, прихвата предлоге свога стручног органа.
Напад на Теслу је почео дански физичар Јенсен. Он је предложио да се из предлога брише јединица ,Тесла’. Треба ограничити употребу специјалних имена за јединице. Нека остану старе јединице, али нових не треба – говорио је. Јенсенов предлог подржао је Хонанђанин Де Боер, секретар Међународне уније за чисту и примењену физику (УИРАР). У истом смислу је говорио и Италијан Перуца…“
У дискусију се укључио проф. Арутинов, представник СССР-а, и јасно истакао све заслуге и значај научног и проналазачког рада Николе Тесле. Подсјетио је да је Међународна електротехничка комисија већ предложила име „Тесла“ за јединицу електромагнетне индукције, а тај назив је прихваћен у СССР-у па су је чак унијели и сви уџбеници, што се мора и озаконити на међународном плану. Предлог је подржао проф. Вивег из СР Немачке, који је, иначе, присуствовао прослави 100 година Теслиног рођења у Београду. Предлог је, даље, подупро проф. Авлин као и представник тадашње ЧССР. На крају је извршено гласање, на коме је осамнаест гласова било „за“, само један „не“, док је једанаест гласова представника Међународног комитета за мјере и тегове било уздржано. Тако је, коначно, прихваћено име „Тесла“ за јединицу магнетне индукције у интернационалном систему мјера.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Да је не дај боже Теслин отац био атеиста добили би Усташу.
Mi ateisti smo zahvalni Nikoli Tesli što nije pošao stopama svog oca. Da je pošao, Hrvatska bi dobila samo još jednog običnog pravoslavnog popa a ovako je svijet dobio jednog od najvećih naučnika u istoriji čovječanstva.