• Издвојено

Терористи ОВК дјетету у колијевци одсјекли главу, па рекли мајци: „Ево ти, спреми пасуљ са месом“

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Жени су, после убиства ћерке, убили и мужа, а њој руке везали бодљикавом жицом, силовали је, а потом убили. Дефиле ОВК кроз ово село за собом је оставио 20 српских лешева, а младићи и дјевојке су одведени у непознатом правцу.

Харадинај са припадницима терористичке ОВК

Заробљени Срби одвођени су, по потреби, у село Зрзе на Косову и Метохији, у камп који се састојао од десетак монтажних контејнера. Локација кампа је често мијењана, а они који нису испуњавали „услове“ су убијани и спаљивани, али углавном на територију Албаније.

У септембру 1998. године у српско село Растовицу, смјештено на потезу између Дечана и Ђаковице, упало је око 30 припадника ОВК, у једну српску породицу. Према свједочењу Бесника Хасанија, који је био у овој групи, они су двомјесечној дјевојчици која је лежала у колијевци бајонетом одсекли главу, а њеној мајци рекли: „Ево ти, па спреми пасуљ са месом“.

Хасани је 2000. године ухапшен за ратне злочине, а под пријетњом дугогодишње казне затвора ријешио је да постане „свједок-сарадник“, наводи Спутњик.

Жени су, после убиства ћерке, убили и мужа, а њој руке везали бодљикавом жицом, силовали је, а потом убили. Дефиле ОВК кроз ово село за собом је оставио 20 српских лешева, а младићи и дјевојке су одведени у непознатом правцу. Касније се спекулисало да је већина завршила у фамозној „жутој кући“ у Албанији.

Докази у рушевинама

Хашки трибунал је 13. јануара 2005. покренуо истрагу под именом „Дон Кихот“, о трговини органима, на основу предмета који су нађени у „жутој кући“. Нађене су пластичне посуде, празне боце са називима љекова који се користе при хируршким интервенцијама и металне крхотине које су подсјећале на остатке хируршких инструмената.

Познати патолог др Зоран Станковић оцијенио је за Спутњик да за овако сложене операције „Жута кућа“ није могла бити једина локација гдје је могло да се обавља вађење органа.

То потврђује и чињеница да је српско Тужилаштво за ратне злочине дошло до сазнања да су хируршки захвати над жртвама трговине органима извођени у домовима здравља или болницама које су током рата коришћене за лијечење бораца тзв. ОВК. За те потребе коришћен је дио болнице у касарни „Бајрам Цури“, дом здравља у фабрици „Кока-коле“ у Тирани, неуропсихијатријска болница у затвору број 320, у месту Бурељ, и приватна кућа адаптирана у болницу у близини места Тропоја — „жута кућа“. Српско тужилаштво располаже подацима да је постојао и илегални затвор у руднику Дева, чији је један крај на Космету, а други у Албанији.

„Када је у питању трансплантација органа, потребни су веома строги услови, а нисам баш сигуран да су у ’жутој кући‘ ти услови постојали. Можда на неком другом мјесту. Такав поступак подразумијева добро обучену љекарску екипу и да онај коме се органи пресађују буде у близини, јер је потребно неколико сати од тренутка када се узме орган до његовог пребацивања у неки други организам“, објашњава Станковић.

Из тог разлога, сасвим је сигурно да су у цео процес морали да буду укључени професионални медицински центри, гдје осим људства постоји и опрема, али и могућност за овакав поступак.

„Срце, плућа, бубрези не могу се пресађивати на овај начин. Особа од које се ови органи узимају мора да буде жива или на апаратима за одржавање живота, с обзиром на то да до повољног исхода трансплантације може доћи ако само ако се узму органи од живе особе“, објашњава Станковић.

Прије свега тога, додаје Станковић, потребно је урадити детаљне анализе, од генетичких па надаље, како би се знало да ли је орган одговарајући или не, тако да то укључује велики механизам и број људи који у томе учествује.

Сви путеви воде у…

Свједочења оних који су били посредни свједоци овога иду у прилог ријечима др Станковића, јер постоје докази да су заробљени Срби одвођени по потреби у село Зрзе на Косову и Метохији у камп који се састојао од десетак монтажних контејнера. Локација кампа је често мијењана. Они који нису испуњавали „услове“ су убијани и спаљивани. Ови кампови су постали мјеста за „висинске припреме“ за Србе који ће бити донатори органа.

Од 1999. године по повлачењу српске полиције и војске са Косова и Метохије Срби су отимани и одвезени у хладњачама у Албанију у куће предвиђене за смјештај, у околини градова Кукеш, Тропоја. Поједине жртве су пребациване близу Пешкопија, око 50 километара источно од Буреља.

Према свједоцима, посљедње забиљежене отмице и одвођења у приручне клинике пријављени су у прољеће, 2000. године. Осим жртава које су живе довођене у Албанију, према извјештају Уједињених нација, непознат број тијела српских цивила убијених на Косову транспортован је у Албанију и закопан у руралним регијама и локацијама. Управо у овоме и лежи највећи проблем, јер Албанија у томе није спремна да сарађује.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: