Teodosić: Žao mi je zbog Saleta, uradio je mnogo za srpsku košarku

Skoro svaka debata o petom mjestu košarkaša na Mundobasketu završava se sa zaključkom da je Srbiji nedostajao pravi lider. Nažalost, Miloš Teodosić (32), vođa generacije koja je u Kini trebalo da dostigne vrhunac igranja za reprezentaciju, gledao je utakmice ispred TV ekrana.

Zbog svega što je uradio u dresu sa nacionalnim grbom od 2007. godine, opravdano se smatra da su njegovi lucidni potezi, ali i autoritet na terenu, nedostajali da srpski tim na Svjetskom kupu ostavi bolji utisak. Kad nije išlo, bio bi tu da „izmisli“ put lopti ka košu ili slobodnom saigraču, ali i da podvikne ako treba. Ipak, treći put ista povreda lijevog stopala spriječila ga je da se nađe među putnicima i tako mu srušila snove o prvom zlatu u dresu Srbije, koje silno želi da osvoji.

Veoma mi je krivo što nisam mogao da budem u Kini, ali povrede su sastavni dio naših karijera. Sa tim teškim trenucima moramo da se suočimo – počeo je razgovor, za „Novosti“, Miloš Teodosić, prvi još od 10. avgusta kada je sa bolnom grimasom napustio teren na prijateljskom meču protiv Litvanije. – Nisam znao odmah da ću propustiti Svetski kup, ali osetio sam da nije dobro. Bio sam posvećen treninzima tokom kompletnih priprema, vodio računa baš o tom stopalu, ali očigledno da se tad nisam dovoljno zagrejao ili šta god.

Trenutno se Miloš sprema u Bolonji za novu sezonu, debitantsku u dresu Virtusa i odbrojava dane do povratka na teren.

Odradio sam u petak prvi cijeli trening. Za nekih desetak dana bi trebalo da zaigram ponovo. Stvarno jedva čekam, jer sam poslednju zvaničnu utakmicu odigrao baš davno, početkom godine. Kako sam stariji, terapije mi sve teže padaju. Tokom poslednjih godina mi je muka od tih perioda oporavka. Prvi put sam stopalo povredio još u CSKA, ali to je bila neka početna faza. Od tad vučem problem s tim.

Koliko mu teško pada povreda, toliko i peto mjesto njegovih saigrača u Kini.

Mnogo je teže kad se gleda. Veća nervoza, nerviraš se… Onako igraš i ne razmišljaš mnogo. A ovako vidiš svaku situaciju, sve iz drugog ugla i onda je skroz čudno.

Sa dubokim uzdahom počinje da priča o faktorima koji su ostavili Srbiju bez medalje.

Znali smo da je ovo prvenstvo prvo posle mnogo godina na koje putujemo sa ulogom favorita. I mi, igrači, smo imali najveća očekivanja, a i kompletna javnost. Stvorio se ogroman pritisak, bilo je samo pitanje sa kojom medaljom ćemo se vratiti. Desile su se te povrede, Gagi Milosavljević i ja nismo ni otišli, Lučić je skoro bez treninga otputovao, Bjelicu je isto mučilo nešto…

Zbog svih okolnosti, ne mogu da izgovorim da je to „neuspjeh“. Peto mjesto je, s obzirom na sve, prihvatljiv rezultat. Argentina nije imala šta da izgubi, kao mi na nekim prethodnim šampionatima. Nisu imali veću želju, ali očigledno da su naši bili stegnuti i uplašeni.
Odlazak sa klupe Aleksandra Đorđevića, s kojim će nastaviti da sarađuje u Virtusu, iznenadio je i dugogodišnjeg kapitena.

Veoma mi je žao, nismo stigli ovdje u Italiji ni da pričamo o tome. Razumijem ga i prihvatam njegovu odluku. Uradio je mnogo za srpsku košarku, osvojene su tri srebrne medalje. Hvala mu na svemu. On je fantastičan trener.

Teodosić nikada neće zaboraviti šta je dobio u nacionalnom timu i u eri Đorđevića, a i prije toga, pišu „Novosti“.

Meni lično je reprezentacija pomogla mnogo. Sećam se 2009. na primjer, potpuno se promenio moj status u Olimpijakosu, posle srebra na EP u Poljskoj, gdje nas je vodio Duda Ivković. Prije toga su u grčkom klubu htjeli da me sklone, da me daju za drugog igrača, ali kada sam se vratio sa šampionata dobio sam značajnu ulogu. To je velika prekretnica u mojoj karijeri. Da nije bilo reprezentacije, sve bi otišlo u nekom drugom pravcu.

Samo godinu dana kasnije srpski plejmejker je ušao u anale. Postigao je trojku tri sekunde prije kraja meča kojom je donio pobjedu Srbiji u četvrtfinalu SP protiv Španije. Taj potez i dalje se vrti na TV špicama…

Iskreno, postidim se kad vidim taj snimak. Neprijatno mi bude. Iako je prošlo devet godina i dalje nisam prihvatio da se to stvarno desilo. Nisam svjestan da sam to ja.