Те ноћи умрла је доброта

Пише: Алекс Сашка

Дрхти  ноћ,  кo пред клање јагањци

дан клонуо  мре.

У тами и тишини

са дугачким црним велом,

човјеку налик,

утвара ружна

небеске анђеле расплака

својим злим дјелом.

 

Из мрачних дубина

тамо,  гдје борави кнез дна,

обасјана  мјесечином

боје  наранџине  коре,

искраде се једна,

па друга, па трећа,

и много таквих прилика

уз веселу пјесму

и намјеру  злу.

 

Свијетлој  невиности у сретање кренуше

и тамну одору са себе скинуше,

бљеснуше прса гола,

мршава, кошчата

ружна и страшна,

док у рукама дугим

сјајне  каме држаше.

Из  шупљине  мркле  ноћи

смрт  леденом

мртвачком руком,

заурла страшним звуком.

 

Умрла је те ноћи

доброта

обузета лудилом ума,

и посија смрт

у којој цароваше тама,

неумољиво вођена

звекетом  ледених кама.

 

На тренутак,

као да се чу

гласан и звонак смијех

који се разлеже

долином.

Заспала чеда,

тек што уснише

набујале  мајчине  дојке

преврелог,

топлог млијека

и сити, заслађени умирише

глад у цријевима

од  нејела, искиданим.

 

Вођени  наредбом  црног  краља

сподобе испружених руку

без дрхатаја  једног

покосише  цијело  поље

божура њежних, уснулих,

малих.

 

Узнемирени гавранови

небом  прелетише

и  црнилом  га засветлише

те  ноћи,

због  дјетињег  плача

дуго, дуго гракташе.

 

Низ руке сподоба клетих

капи  топле,

лепљиве крви исцурише.

СВРШЕНО ЈЕ! СВРШЕНО

радосно говорише!

 

Свјежина  већ јутарњег  даха

мирис крви је разносила,

а кроз густе трепавице

малених,  дјечијих глава

голубице небом узлетише.

 

Божанска туга на земљу се слила,

и небеска кандила попалила,

црквена звона колико их ,

диљем неба има,

зајечала

и кишу из очију анђела

на земљу спустила.

 

Иза  дјетињих  зјеница,

падалице брзином замичу

и небески застор размичу.

– Обуци ме мајко ноћас

у најљепше  одјелце моје,

не могу на пут наг,

ледену зиму  у срце

је посејао враг.

Чујеш ли мајко,

анђели

души  пјесму поје

која  Богу,

ноћас стаје на длан,

светлећи  као  свитац

у овој дрхтавој ноћи

одводе је у вјечити дан.-

 

Од дјетињих суза и свјетлости

начинила се  дуга,

пространа,  велика

највећа!

Испод ње стале

све дјечије главе

у сну заклане,

па свијетле ко фењери  златни

у  мрклој  тмини  поређани.

 

A,  са неба,

разлеже се поновни кикот:

– Залуду смијех вас

сподоба грдних,

који до малочас,

земљом се вијо,

ту најгору бол

нас слабашних,

ипак није скрио.

 

Ко каже да нас неће бити?

Сјаћемо неиздрживим сјајем

и пећи Сунцем вјечитим,

што ће вам

намјесто нас објавити:

-Нисте нас убили,

само сте нас за вјечност

пробудили-!

 

Посвећено  малим а тако великим,  мученицима,  дјечици  која су завршила у логорима Јадовно и Јасеновац.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: