”Тартар им је наказа малена…”
1 min read
Желидраг Никчевић (фото: С. Гарић)
Пише: Желидраг Никчевић
„Тешко ли се у полет пуштати/ на лађици крилах распетијех,/ без кормила и без руковође,/ у бескрајни океан воздушни…“ (Његош)
По свему судећи, Украјинска православна црква Московске патријаршије (десетине милиона вјерника и ревносног свештенства) ових дана коначно ступа на пут ка Голготи, страдално крварећи.
Док кијевски режим наставља са претресима, хапшењима и ликвидацијама, просвећена Европа ћути и подмукло се радује трагедији. Ни са православног Балкана, нажалост, не чују се никакви озбиљни приговори.
Ако неко још сумња или не схвата да је ово рат за Христа и – како је још у прољеће писао отац Андреј Ткачов – „За Веру“, више дилеме нема. Сатанистичким расколничким сектама властодршци нуде да заузму Кијево-Печерску лавру и све цркве у земљи, истјерујући одатле гвозденим шипкама парохијане и свештенике. Чак и оне који су „од страха јудејскога“ свих ових осам „постмајданских“ година упорно истицали своју лојалност „независној држави“, а на Донбас заборавили. Није им помогло.
Кијевски сатрапи кажу да штите своје грађане од туђег духовног „центра утицаја“, од Русије. Да, Украјинска православна црква, као и друге канонске помјесне цркве, заиста има духовни „центар утицаја“ – ван Украјине. Али он није ни у Русији. То је наш заједнички „центар утицаја“, који је створио нашу православну цивилизацију, који нас је водио кроз вјекове, а води нас и данас.
Недоступан службама безбједности, једнако украјинским као и монтенегринским. Пошто је црква од Господа саздано мјесто Његовог присуства, гонећи цркву, кијевске власти и њихови западни налогодавци из Украјине протјерују Бога, што су и овдашње слуге сотонине покушале да ураде уочи свенародних литија. Сад тачно знамо каква је била њихова „црногорска агенда“.
