Tanja Bošković: Radujem se što sada u Beogradu čujem ptice, komšijski razgovor s prozora na prozor

Svako vreme je pravo vreme da se sa sobom usaglasimo. Ovo je verovatno teže od svih dosadašnjih, ali i bogatije mogućnošću da do mira dođemo – s puno vedrine i spokoja, kaže Tanja Bošković.

U miru sa sobom i drugima, izolaciju „nosi“ s lakoćom, ispunjavajući dan smislom i sadržajem. Iako je u sedmoj deceniji, u njene godine niko ne vjeruje: vrijeme nije uspjelo da otme ništa od njene ljepote, verovatno i zato što ju je uvek s drugima delila – svojim darom, ljubavlju, dobrom rečju za svakoga.

A kad sve ovo prođe, čekaju je njene predstave. „Jesenja sonata“, „Moja ti“ i Ljubavno pismo“ (već 26 godina na repertoaru) u Ateljeu 212, „Suze su OK“ u Zvezdara teatru, „Mediteraneo“ u Tivtu, „Petra“ u Zaječaru, „Veliki talas“, „Primadone“ i „Kabare“ diljem naše zemlje i sveta. S Irfanom Mensurom počela je da sprema „Vaškice“, ipak, one će morati da sačekaju da opasnija zaraza prođe…

– Čini mi se da smo u ovoj nesreći koja je zadesila mnoge ljude stekli vanrednu priliku da tihujemo. Gotovo redovno pažnja nam se rasipala na senzacije koje su dolazile spolja. Zabavljali smo se, uglavnom, glupostima – kaže na početku razgovora za Novosti Tanja Bošković. – A onda smo dobili vreme da razmišljamo. To je pregnuće koje nam je često zbog brzine življenja ukinuto, sami smo ga sebi ukinuli. Sada ga imamo više nego ikada… U trčanju za obavezama koje sam sebi nametnula, i ne znam zašto, nisam imala vremena. Evo ga, dobila sam ga, a to je najdragocenija stvar koju sebi možete da podarite. Vreme.

* Prvi put smo u prilici i da „oslušnemo“ tišinu?

– Imala sam sreću da detinjstvo provedem u Aranđelovcu, u tišini. Takođe, da veliki deo godine živim u Herceg Novom gde je ona moguća, naročito zimi. I gde se tišina neguje. Radujem se što sada u Beogradu čujem ptice, komšijski razgovor s prozora na prozor. To mi je ranije nedostajalo. Oseća se i blagost u međuljudskim odnosima. Koliko je početak ove situacije bio stresan, a ljudi nervozni i uplašeni, toliko, kako vreme prolazi, biva sve lepše. Uveče, u osam, izađemo na terase i onda čujem kako komšije aplaudiraju. To su, takođe, trenuci neke neverovatne tišine. Mi se Bogu molimo za one koji mnogo rade. Naši lekari su u početku pipali u mraku, ali je njima Gospod dao da čine i ono što ne znaju. Rade to otvorenog srca, pa im Bog pomaže.

* Lekari, ali i obični ljudi za kasom u prodavnicama, pokazali su hrabrost da se suoče s nečim što je još velika nepoznanica?

– Mislim da sve vakcine nosimo u sebi. Dobrim mislima, ozbiljnim staranjem o sopstvenom životu, brigom o ljudima oko sebe i onom božjem biću u sebi, mi smo postali rezistentni na sve opasnosti koje dolaze spolja. U to sam uverena.

* Kako provodite vreme?

– Nemam ga! Toliko je posla. Sve ono što godinama nisam uspevala da stignem da poradim, sad, bogami, jesam. Uživam u kućnim poslovima i veštinama koje sam još u detinjstvu naučila, a nisam uspela da usavršim tokom proteklih godina. „Oheklala“ sam korpice i uštirkala ih za vaskršnja jaja koja poklanjam. Izglancala sam svoj stari nameštaj tako da sad, verujte mi na reč, mogu da se operacije izvode na njemu! Sve je savršeno čisto. Vratila sam i staru lepotu lusterima.

* Vraćate li se i nekim starim knjigama?

– Vi sada čitate, a tako i treba, stare knjige koje niste ranije stigli. A ja sam odavno otišla u penziju, pročitala one „zaostatke“ i sad čitam nove knjige. Između ostalih, preporučite svojim čitocima, „Tajni život drveća“ Petera Volbena. Izašle su nedavno i dve knjige mog profesora glume Predraga Bajčetića „Beseda u ćutanju“, zatim „Vježbanka Danilo Kiš“ Bože Koprivice, a Rada Đuričin je priredila „Moje monodrame“ – adaptacije svih monodrama koje je odigrala. Odjednom sam Radu, sa kojom igram, upoznala na nov način. Gledala sam mnoge od tih predstava, ipak, sad nju i njenu ličnost sagledavam sasvim drugačije.

* Šta u nečemu, na prvi pogled poznatom, otkrivate kao sasvim nepoznato?

– Prvo, zavisi od okolnosti u kojima čitate. Od ambijenta, takođe. Ja Radu srećem u pozorištu, a kad je došla na ovaj način u moju kuću, postala je moja sestra. Otkrivam potpuno nove i aspekte njene ličnosti, što je veoma uzbudljivo. Pred predstavu i posle nje, šalama jedna drugoj dižemo adrenalin. U knjizi upoznajem jednu uzvišenu, ozbiljnu, bogatu, filozofičnu osobu… Mislila sam ovih dana mnogo o svojim kolegama. Gledala sam i stare predstave na „Jutjubu“. U nekima sam igrala. I odjednom, osećam da se moje uspomene ne podudaraju sa onim što sam sada videla. Ti sadržaji dobili su sasvim drugu dimenziju. Gledala sam „Očeve i oce“. Shvatila sam da sam odigrala nešto čega uopšte nisam bila svesna. Setila sam se i Đuze, svih njegovih elegantnih, gotovo neprimetnih sredstava…

* Ovih dana na „onlajn“ repertoaru Pozorišta na Terazijama bila je i vaša kultna predstava „Splitski akvarel“?

– To je veoma uzbudljivo. Rade Marjanović i ja smo celog života partneri. Mi smo 40 i kusur godina proveli zajedno. To je moj brat, moj rod. Ono što je potpuno fantastično je da se Rade, suštinski, unutra, nije promenio. Ja sam trezor njegove mladosti, kao što je i on moje. Mi jesmo ostarili, ali smo ostarili zajedno. I dalje postoji taj nestašni dečak u njemu, može imati koliko god godina! Njegove oči imaju istu vatru kao nekada.

* Šta mislite da se može promeniti u našim životima, sa ovim „korona“ iskustvom?

– Nije mi to donelo veliku promenu. Nisam se uplašila. Nešto ide s godinama, nešto čovek sam sa sobom razreši. Jedino što mi nedostaje je što ne mogu da odem u crkvu i na groblje… Ali, sa druge strane, tehnologija nam je pomogla, pa sam jednim klikom mogla da se preselim u potpuno drugi svet, da „prisustvujem“ liturgijama u svojoj trpezariji, tamo gde su mi ikone. I, verujte mi, da osetim miris tamjana i da sve dobro čujem, pa i prvi put vidim šta se dešava u oltaru. Bilo je strahovito uzbudljivo. Molila sam se Bogu i plakala, čini mi se dublje, sa pravim suzama pokajanja… U mom životu se neće ništa promeniti. Ja i dalje smatram da činim sve što je u mojim malim moćima da budem čovek. Pa i kad grešim da se pokajem, da ustanem i da se potrudim.

* Koliko su za takvu spoznaju važni duhovna zrelost i stečeno životno iskustvo?

– Blizina smrti postoji, i inače, a ne samo u ovom trenutku. Ni to mi nije bilo novo. Drugo, bavljenje glumom daje vam mogućnost da umirete svaki peti dan. Posle svega, verovatno će se promeniti malo toga. Možda ću više „glancati“ da ne bih onoliko morala da radim.

* Jednom ste mi rekli da volite da pešačite i da često od Voždovca do Ateljea idete pešice. Nedostaju li vam te šetnje?

– I to je mala razdaljina za mene! Ali, imam zgradu od šest spratova. Prema tome, stavim masku na usta, patike na noge, rukavice, pa oribam sve. Postanem „gola voda“, kao da sam prepešačila deset kilometara brzim hodom. Na našoj zgradi je i ravna terasa i svako izabere neko vreme da odvežba na svežem vazduhu. Dobro dođe, uostalom, vežbala sam celog života u zatvorenim prostorima.

* Ovo je prilika da istrajete u svojim dobrim i zdravim navikama?

– Dabome, telo je našoj duši divan stan. Moramo da ga negujemo, da ga pazimo i omogućimo mu da nas nosi. Sigurna sam da se duše kad odu iz tela, i dalje usavršavaju. U Boga se uzdam da će doći dan kad ćemo svi vaskrsnuti i videti koliko smo uzrasli od vremena kad smo još hodili zemljom…

Konačno jedem luk

Imam veliko iskustvo. Šezdeset šest godina. Već sam došla dotle da sam sama, sistemom pogrešaka, pronašla svoje vežbe. Naučila sam da slušam svoje telo i da umem da pratim ono što mu se dešava i šta treba promeniti. Tako je i sa ishranom. Znam šta mi prija, a šta ne. Velika promena u ishrani je i jedna o kojoj niko ne razmišlja: glumci ne mogu da jedu luk jer imaju predstave. Ni crni, ni beli. E sad, pošto sam 10. marta poslednji put izašla iz kuće, mogla sam i njega da jedem. Kakva je to divna sloboda.

Pravim sebi balove

U izolaciji se veoma uredno oblačim, pažljivo doterujem. Inače, privatno se retko šminkam. A sada, kad sam potpuno sama, počela sam sebi da ugađam. Pošto imam vremena, ja se isfriziram, našminkam i obučem duge haljine koje inače retko nosim. I pravim sebi balove! Sada ćemo videti kako, u stvari, sve znamo: da cipele popravimo, šešir napravimo. I samo radost, radost da sebi priređujemo!

Novosti

Pročitajte JOŠ:

Ljubavna pesma – Milan Rakić