Тања Бошковић: Радујем се што сада у Београду чујем птице, комшијски разговор с прозора на прозор

Свако време је право време да се са собом усагласимо. Ово је вероватно теже од свих досадашњих, али и богатије могућношћу да до мира дођемо – с пуно ведрине и спокоја, каже Тања Бошковић.

У миру са собом и другима, изолацију „носи“ с лакоћом, испуњавајући дан смислом и садржајем. Иако је у седмој деценији, у њене године нико не вјерује: вријеме није успјело да отме ништа од њене љепоте, вероватно и зато што ју је увек с другима делила – својим даром, љубављу, добром речју за свакога.

А кад све ово прође, чекају је њене представе. „Јесења соната“, „Моја ти“ и Љубавно писмо“ (већ 26 година на репертоару) у Атељеу 212, „Сузе су ОК“ у Звездара театру, „Медитеранео“ у Тивту, „Петра“ у Зајечару, „Велики талас“, „Примадоне“ и „Кабаре“ диљем наше земље и света. С Ирфаном Менсуром почела је да спрема „Вашкице“, ипак, оне ће морати да сачекају да опаснија зараза прође…

– Чини ми се да смо у овој несрећи која је задесила многе људе стекли ванредну прилику да тихујемо. Готово редовно пажња нам се расипала на сензације које су долазиле споља. Забављали смо се, углавном, глупостима – каже на почетку разговора за Новости Тања Бошковић. – А онда смо добили време да размишљамо. То је прегнуће које нам је често због брзине живљења укинуто, сами смо га себи укинули. Сада га имамо више него икада… У трчању за обавезама које сам себи наметнула, и не знам зашто, нисам имала времена. Ево га, добила сам га, а то је најдрагоценија ствар коју себи можете да подарите. Време.

* Први пут смо у прилици и да „ослушнемо“ тишину?

– Имала сам срећу да детињство проведем у Аранђеловцу, у тишини. Такође, да велики део године живим у Херцег Новом где је она могућа, нарочито зими. И где се тишина негује. Радујем се што сада у Београду чујем птице, комшијски разговор с прозора на прозор. То ми је раније недостајало. Осећа се и благост у међуљудским односима. Колико је почетак ове ситуације био стресан, а људи нервозни и уплашени, толико, како време пролази, бива све лепше. Увече, у осам, изађемо на терасе и онда чујем како комшије аплаудирају. То су, такође, тренуци неке невероватне тишине. Ми се Богу молимо за оне који много раде. Наши лекари су у почетку пипали у мраку, али је њима Господ дао да чине и оно што не знају. Раде то отвореног срца, па им Бог помаже.

* Лекари, али и обични људи за касом у продавницама, показали су храброст да се суоче с нечим што је још велика непознаница?

– Мислим да све вакцине носимо у себи. Добрим мислима, озбиљним старањем о сопственом животу, бригом о људима око себе и оном божјем бићу у себи, ми смо постали резистентни на све опасности које долазе споља. У то сам уверена.

* Како проводите време?

– Немам га! Толико је посла. Све оно што годинама нисам успевала да стигнем да порадим, сад, богами, јесам. Уживам у кућним пословима и вештинама које сам још у детињству научила, а нисам успела да усавршим током протеклих година. „Охеклала“ сам корпице и уштиркала их за васкршња јаја која поклањам. Изгланцала сам свој стари намештај тако да сад, верујте ми на реч, могу да се операције изводе на њему! Све је савршено чисто. Вратила сам и стару лепоту лустерима.

* Враћате ли се и неким старим књигама?

– Ви сада читате, а тако и треба, старе књиге које нисте раније стигли. А ја сам одавно отишла у пензију, прочитала оне „заостатке“ и сад читам нове књиге. Између осталих, препоручите својим читоцима, „Тајни живот дрвећа“ Петера Волбена. Изашле су недавно и две књиге мог професора глуме Предрага Бајчетића „Беседа у ћутању“, затим „Вјежбанка Данило Киш“ Боже Копривице, а Рада Ђуричин је приредила „Моје монодраме“ – адаптације свих монодрама које је одиграла. Одједном сам Раду, са којом играм, упознала на нов начин. Гледала сам многе од тих представа, ипак, сад њу и њену личност сагледавам сасвим другачије.

* Шта у нечему, на први поглед познатом, откривате као сасвим непознато?

– Прво, зависи од околности у којима читате. Од амбијента, такође. Ја Раду срећем у позоришту, а кад је дошла на овај начин у моју кућу, постала је моја сестра. Откривам потпуно нове и аспекте њене личности, што је веома узбудљиво. Пред представу и после ње, шалама једна другој дижемо адреналин. У књизи упознајем једну узвишену, озбиљну, богату, филозофичну особу… Мислила сам ових дана много о својим колегама. Гледала сам и старе представе на „Јутјубу“. У некима сам играла. И одједном, осећам да се моје успомене не подударају са оним што сам сада видела. Ти садржаји добили су сасвим другу димензију. Гледала сам „Очеве и оце“. Схватила сам да сам одиграла нешто чега уопште нисам била свесна. Сетила сам се и Ђузе, свих његових елегантних, готово неприметних средстава…

* Ових дана на „онлајн“ репертоару Позоришта на Теразијама била је и ваша култна представа „Сплитски акварел“?

– То је веома узбудљиво. Раде Марјановић и ја смо целог живота партнери. Ми смо 40 и кусур година провели заједно. То је мој брат, мој род. Оно што је потпуно фантастично је да се Раде, суштински, унутра, није променио. Ја сам трезор његове младости, као што је и он моје. Ми јесмо остарили, али смо остарили заједно. И даље постоји тај несташни дечак у њему, може имати колико год година! Његове очи имају исту ватру као некада.

* Шта мислите да се може променити у нашим животима, са овим „корона“ искуством?

– Није ми то донело велику промену. Нисам се уплашила. Нешто иде с годинама, нешто човек сам са собом разреши. Једино што ми недостаје је што не могу да одем у цркву и на гробље… Али, са друге стране, технологија нам је помогла, па сам једним кликом могла да се преселим у потпуно други свет, да „присуствујем“ литургијама у својој трпезарији, тамо где су ми иконе. И, верујте ми, да осетим мирис тамјана и да све добро чујем, па и први пут видим шта се дешава у олтару. Било је страховито узбудљиво. Молила сам се Богу и плакала, чини ми се дубље, са правим сузама покајања… У мом животу се неће ништа променити. Ја и даље сматрам да чиним све што је у мојим малим моћима да будем човек. Па и кад грешим да се покајем, да устанем и да се потрудим.

* Колико су за такву спознају важни духовна зрелост и стечено животно искуство?

– Близина смрти постоји, и иначе, а не само у овом тренутку. Ни то ми није било ново. Друго, бављење глумом даје вам могућност да умирете сваки пети дан. После свега, вероватно ће се променити мало тога. Можда ћу више „гланцати“ да не бих онолико морала да радим.

* Једном сте ми рекли да волите да пешачите и да често од Вождовца до Атељеа идете пешице. Недостају ли вам те шетње?

– И то је мала раздаљина за мене! Али, имам зграду од шест спратова. Према томе, ставим маску на уста, патике на ноге, рукавице, па орибам све. Постанем „гола вода“, као да сам препешачила десет километара брзим ходом. На нашој згради је и равна тераса и свако изабере неко време да одвежба на свежем ваздуху. Добро дође, уосталом, вежбала сам целог живота у затвореним просторима.

* Ово је прилика да истрајете у својим добрим и здравим навикама?

– Дабоме, тело је нашој души диван стан. Морамо да га негујемо, да га пазимо и омогућимо му да нас носи. Сигурна сам да се душе кад оду из тела, и даље усавршавају. У Бога се уздам да ће доћи дан кад ћемо сви васкрснути и видети колико смо узрасли од времена кад смо још ходили земљом…

Коначно једем лук

Имам велико искуство. Шездесет шест година. Већ сам дошла дотле да сам сама, системом погрешака, пронашла своје вежбе. Научила сам да слушам своје тело и да умем да пратим оно што му се дешава и шта треба променити. Тако је и са исхраном. Знам шта ми прија, а шта не. Велика промена у исхрани је и једна о којој нико не размишља: глумци не могу да једу лук јер имају представе. Ни црни, ни бели. Е сад, пошто сам 10. марта последњи пут изашла из куће, могла сам и њега да једем. Каква је то дивна слобода.

Правим себи балове

У изолацији се веома уредно облачим, пажљиво дотерујем. Иначе, приватно се ретко шминкам. А сада, кад сам потпуно сама, почела сам себи да угађам. Пошто имам времена, ја се исфризирам, нашминкам и обучем дуге хаљине које иначе ретко носим. И правим себи балове! Сада ћемо видети како, у ствари, све знамо: да ципеле поправимо, шешир направимо. И само радост, радост да себи приређујемо!

Новости

Прочитајте ЈОШ:

Љубавна песма – Милан Ракић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: