Танасковић: Варљиво дејтонско огледало

Пише: Дарко Танасковић

После продуженог периода узбуђења, изазваног сталним и опсесивним понављањем, у званичном Сарајеву, свете обавезе и одлучности да се ухапси и правди приведе председник Републике Српске Милорад Додик, уз један немушт „покушај“ да се то и учини, као и неуслишено призивање у помоћ јединица ЕУФОР-а као сејмена, два политичка догађаја додатно су узбуркала и онако усталасану босанскохерцеговачку и не само босанскохерцеговачку јавност.

Оба ова опречна импулса дошла су из иностранства – француско-немачки нон пејпер и говор који је заменик државног секретара САД, Кристофер Ландау, одржао у оквиру Парламентарне скупштине НАТО-а у Дејтону, где је током четири дана и са више од хиљаду учесника обележена 30. годишњица од постизања и парафирања споразума о престанку рата у БиХ.

При крају овог осврта позабавићу се, укратко, и поменутим француско-немачким нон пејпером, јер аналитички не заслужује већу пажњу, у погледу логике приступа босанскохерцеговачкој проблематици не доноси суштински ништа ново у односу на досадашњи бриселски menu, али може имати озбиљне и тешке последице које се никако не би смеле потценити.

Некаквом могућем изласку из политичког ћорсокака неће допринети, али ће, ако се претње Париза и Берлина остваре, неизбежно додатно продубити и заоштрити кризу коју у (бошњачком) Сарајеву називају уставноправном, с обзиром на то да произвољне одлуке нелегалног и нелегитимног „високог представника“ поистовећују са уставним поретком, док је заправо реч о голом губернаторском насиљу над уставним поретком и, објективно, над српским народом. Но, о том, потом…

Од овог, ко зна којег по реду израза политичке неинвентивности, циничне једностраности, идеолошке тврдокорности и моралне беде оних који у двема најутицајнијим европским престоницама (да ли и престоницама Европе?) за сада одлучују о њиховој политици у балканским неоколонијама, неупоредиво је занимљивије било излагање „новог човека“, бар за овај наш намучени простор, високог америчког званичника Кристофера Ландауа.

Нема сумње да је врхунски правник Ландау човек од Трамповог највећег поверења. О томе сведочи и чињеница да га је он у свом првом мандату именовао за амбасадора у Мексику, што је једна од најзначајнијих и најизазовнијих дестинација за сваког америчког дипломату.

Председница Максика Клаудија Шајнбаум јавно је похвалила његов учинак током мандата у тој земљи.

Кристофер Ландау је у Дејтону својим обраћањем привукао сву пажњу, тако да се о осталим збивањима током четири дана заседања Парламентарне скуштине Атлантског савеза готово и не говори. Имајући у виду садржину, тон и поруку, којима се заменик државног секретара обратио јубиларном скупу у месту где је одлучено о крају рата у БиХ, добија се утисак да се историја у извесном смислу понавља и да су Американци, најзаслужнији за успех мировних преговора од пре три деценије, одлучили да баш у Дејтону поново ставе до знања Европљанима да су неспособни за решавање једне озбиљне и дуготрајне кризе у свом дворишту.

Уосталом, није ли то на трагу онога што је потпредседник САД Џеј Ди Венс недавно на Минхенској конференцији неуобичајено отворено сасуо у лице „европским партнерима“ о забрињавајућем демократском дефициту од кога је, како изгледа, све болеснија ЕУ?

Излагање Кристофера Ландауа доживљено је, из перспективе босанскохерцеговачке политичке саге кризног врћења у круг као освежавајући, за неке забрињавајући а за друге обећавајући ветар на међународној сцени, и то са стране која се не шали, поготово у првим месецима другог Трамповог запоседања Беле куће. Америка сада жели нешто истински да промени у свом глобалном наступу, а остаје да се види да ли ће и колико успети. Не треба очекивати чуда, особито на околико брзо колико је сâм Трамп најављивао и у свим областима којима се окренуо, али се већ до сада догодило довољно новог и подстицајног, да се може основано говорити о почетку другачије ере у америчком односу према планети, односно човечанству.

С обзиром на сукобљене интересе политичких актера и национално-верску поларизацију у БиХ, овдашњи лидери и политичари, укључујући првенствено оне који су ових дана били у Дејтону, похитали су да на различите и неподударне начине протумаче речи и поруке Критофера Ландауа.

У праву је био познати новинар Сенад Хаџифејзовић, рекавши да су после скупа у Дејтону уследила три читања говора америчког званичника – бошњачко, српско и хрватско. Потом је, наравно, и сâм уронио у меандре бошњачке политичко-чаршијске херменеутике.

Симптоматично је, и никако неочекивано, да је Жељка Цвијановић, учесница скупа у Дејтону, озарено дочекала новине у америчком приступу, Милорад Додик такође, с тим што је одмах у лету ухватио и оценио прихватљивом идеју о мањим, договорним променама у конструкцији Дејтонског здања, док је, рецимо, министар иностраних послова БиХ Елмедин Конаковић, који већ одавно не поштује уставну одредбу да спољну политику заједничке државе води трочлано Председништво, био приметно евазиван у оствртању на средишње иступање Критофера Ландауа, уз инсистирање на пуној сагласности у разговорима са „америчким пријатељима“ о садашњем тренутку и евроатлантским, посебно атлантским, перспективама БиХ, као и недопустивости Додиковог сецесионизма.

Ландау о тим аспектима ситуације уопште није говорио, а ако су Бећировићу и Конаковићу амерички ахбаби ван домашаја јавности нешто заверенички поверавали у складу са њиховим жељама и надањима, онда то само они знају, али и преузимају немалу одговорност за тумачење домаћој јавности политичке линије садашње вашингтонске администрације ван онога што је јавно рекао њен највиши званични тумач у Дејтону.

Хрвати су, наравно, уздржани, али не би требало пропустити да се нагласи како су се, у другачије осмишљеним излагањима, министри спољних послова Србије и Хрватске, Марко Ђурић и Горан Грлић-Радман, суштински сагласили у поруци да се никакво трајно решење у погледу државноправног уређења БиХ не може наметнути мимо споразума легитимних представника трију конститутивних народа и да је унитаризација државе одозго или споља немогућа, а упорно настојавање у том смеру опасно.

Изгледа да Конаковић ни то није чуо. Можда је био ван сале, на поверљивом антидодиковском састанку са својим америчким истомишљеницима…

Дакле, ко у клин ко у плочу. Бошњаци и Срби као да нису слушали исти говор америчког дипломате, иначе познатог по правнички прецизном изражавању. Јавност у БиХ, која није целовито упозната са текстом излагања Кристофера Ландауа, мора бити збуњена кад јој се његове речи, а самим тим и позиција Америке у вези са актуалном ситуацијом, као и атмосфера на дејтонском окупљању, тумаче у дијаметрално опречним интерпретативним кључевима. И тако је то увек, само што је овога пута, рекло би се, порука потенцијално и перспективно од нарочитог значаја, па не би било лоше да се што шире зна шта је Ландау стварно рекао. Па нека онда свако тумачи како му се свиђа или не свиђа, а и колико разуме.

Уместо коментарисања босанских коментара његових ставова, учинићу нешто помало неуобичајено за овакве осврте, али верујем далеко најпоштеније и најкорисније. Навешћу све најбитније делове запаженог излагања високог америчког дипломате, изостављајући куртоазне и пригодне пасаже.

Себи ћу дозволити само то да графичким подебљавањем слова истакнем сегменте на које би, по мом мишљењу, ваљало обратити посебну пажњу.

Ево шта је Кристофер Ландау изнео пред учесницима заседања Парламентарне скупштине НАТО-а и многобројним гостима:

„Овде смо и у посебном времену — 30 година након што су у овом граду преговарани Мировни споразуми за Босну. За појединце или за нације, мало је племенитијих подухвата од трагања за миром за себе или друге, а потрага за миром и његово промовисање у основи је поента дипломатије, што је мој посао. Стога одајемо почаст онима који су се пре 30 година окупили овде како би постигли мировни споразум.

Да ли то значи да су ти споразуми савршени? Наравно да не. Већина мировних споразума представља покушај компромиса. Компромис често није леп — нико не добија 100% онога што жели, али је бољи од ничега. Дејтонски споразуми од пре тридесет година проглашени су „херојским и историјским“, и заиста су зауставили крвопролиће цивила. Али, још од почетка, САД су свој циљ описале као, цитирам: „јасан“, „ограничен“ и „достижан“, крај цитата.

Ова скромност у циљевима и средствима је привлачна. Данас нисам овде да бих држао предавања, већ да бих слушао вас из Босне и региона. У Трамповој администрацији спремни смо да понудимо нашу добру вољу ради побољшања услова, али само ако је наше укључивање пожељно и оправдано.

Знам да то није увек био дух којим су се амерички званичници водили у спољној политици. Али у овом погледу, као и у многим другим, Трампова администрација је спремна да покуша другачији приступ, и поносан сам што представљам то ново размишљање. /…/ Поштујем и очекујем различита гледишта и препознајем да нису сви као ја или моји сународници, нити то желе бити. Можемо волети и бити поносни на своју земљу, док истовремено уважавамо огромну разноликост народа света.

Председник Трамп се осврнуо на ову тему прошле недеље у свом важном говору о спољној политици у Ријаду. Он је признао катастрофу америчких покушаја изградње нација у свету у протеклим деценијама и осудио ароганцију оних који излазе из авиона у туђим земљама и мисле да имају све одговоре.

Шта то значи за Босну и Херцеговину? То значи да смо спремни да слушамо и да радимо са свим погођеним странама. Споразуми морају бити чврсти да би опстали; али морате бити флексибилни да бисте се прилагодили променама у времену. Да будем јасан: Сједињене Државе не нуде неограничена средства за неодређене, неизвесне или нереалне циљеве. Ова основна поента превише често се губи код оних који заговарају преобликовање страних друштава према утопијским идеалима. Нисмо заинтересовани за наметање визије друштва која одражава склоности удаљених бирократа и уских активиста.

Сједињене Државе могу бити вољан партнер са значајним политичким капиталом. Можемо напорно радити; али радићемо само са онима који су посвећени практичном реализму за своје земље. Одбацујемо две неодрживе крајности — с једне стране, жељу за трансцендентном трансформацијом, а с друге, стално понављање старих сукоба. Бескрајно експанзивна политика, без уздржаности и историјске скромности, постаје непријатељ стратегије и уставног деловања државе. То није наша сврха, функција ни мисија. Људи и друштва су отпорни, али морају одлучити да буду отпорни. И овде не говорим само о лидерима, већ о народима.

Постићи равнотежу између дуготрајности и флексибилности је тешко. Споразуми о решењу који су и флексибилни и дуготрајни захтевају пристанак и консензус свих страна на терену; они морају да одражавају регионалне услове и реалности, а не да буду само идеализоване и апстрактне конструкције наметнуте одозго или издалека. Када различите нације и системи вредности постоје једни поред других, мир не зависи од војне победе, која само поставља позорницу за ново сукобљавање, већ од компромиса који омогућавају свим странама да живе заједно.

Мир и развој дефинишу људска бића која морају живети с последицама, а не адвокати, академици или институти.

Дакле, можемо рећи да су Дејтонски споразуми били успешни, а да при томе не тврдимо да су савршени у теорији или пракси. Овде сам да изразим спремност Трампове администрације да слуша и да игра конструктивну улогу за све стране“.

Да ли је ово јасна најава новог приступа администрације у Вашингтону? Јесте! Да ли тај приступ одговара ономе што је из Дејтона донео и преко медија са јавношћу поделио Елмедин Конаковић? Не! Овде није реч о тумачењу, већ о чињеницама, односно речима Кристофера Ландауа, њиховој денотацији, а богме и конотацијама. Никаква licentia poetica (или пре politica) у јавном говору ту не би смела бити допуштена. Човек је рекао оно што је рекао. И то је то. Ни мање ни више. А шта ће даље бити, видећемо. Свако има право на предвиђање, па и надање, али не и на кривотворење смисла поруке коју је Кристофер Ландау (а то значи и Доналд Трамп и Марк Рубио) у овом тренутку нашао за сходно да саопшти баш у Дејтону и баш на 30. годишњицу постизања мировног споразума којим је окончана војна димензија рата у БиХ. Политичка, међутим, није никада уминула и многи међу Бошњацима верују да би сада био тренутак да се, уз помоћ са стране, у игру врати димензија насиља које се, за сада, образлаже као правно утемељена нужност. Насиље би, наравно, било и овога пута усмерено на Србе, прво њихове легитимне представнике, па онда даље…

А Ландау говори о компромису, спремности да се саслуша, недопустивости ароганције чинилаца са стране, флексибилности, нужност прилагођавања променама у времену и консензуса свих страна… Све ово апсолутно не постоји у појмовнику и реторици оних бошњачких политичара који данас најгласније говоре у име свога народа. Sapienti sat! Или арапски, ако треба ради потпунијег разумевања: Ал-фахим јафхам! Ко разуме, тај разуме!

Али има и неких који неће да разумеју и кад им се јасно каже оно што им није по вољи, па беже у лаж или, тачније, у конфабулацију, заваравање и самозаваравање. Чине ли то приватно, ни по јада. Али, ако су по несрећи нечији представници, тешко ономе/онима које представљају и у чије име говоре или, пре, снатре. Да поновим, Кристофер Ландау је рекао оно што је рекао. За сада је то једина сасвим поуздана чињеница. Све остало је неизвесно, али се та чињеница не може ни пренебрегнути ни прећутати, а не би се смела тенденциозно и искривљено тумачити у функцији једне (илузорне) трансценденте трансформације (К. Ландау) којом би БиХ постала оно што није и не може бити – унитарна држава, у којој би релативно (можда већ и апсолутно) бројнији народ прегласавао два малобројнија.

Тако Ландау, а шта ћемо са француско-немачким нон пејпером, у коме ћемо такође узалуд тражити светле појмове из његовог конструктивног излагања? Ништа. Тај документ, којег би политике и дипломатије европских земаља са великом и богатом традицијом уљуђености, као што су Француска и Немачка, требало да се стиде, већ је произвео, а својом применом ће произвести још већу штету и несрећу од садашњег стања. Али, тај осиони двојац (без кормилара?) већ одавно се ничега не стиди.

Тандем који се међусобно никако не воли и надгорањава се у улози предводника ЕУ (а хтео би и Европе), принудно делује као песница једне геополитичке логике на губитку.

Свесни сужавања маневарског простора у светским размерима, хитају да, ломећи стварност преко колена, посвршавају послове у свом балканском предсобљу, иако неке Балканце по свој прилици никада неће примити у заједничку кућу.

Паралелно са „одлучним државничким“ ангажовањем (одскора) Фридриха Мерца и (већ подуже) Емануела Макрона, на друштвеним мрежама експоненцијално расте број комичних мимова и клипова, чији су они јунаци, нарочито у Немачкој и Француској. Да ли је то баш случајно?

Нажалост, с обзиром на то да им је усуд доделио највише државне функције на којима су се некада налазили, рецимо, Брант или бар Шмит, Де Гол или бар Митеран, а те функције подразумевају и немалу моћ, тешко онима међу мањима и слабијима који се нађу на путу ових све унезверенијих и нервознијих, идеолошки обневиделих „државника“, оптерећених бауком Путинове Русије. Кад је о Балкану реч, то су, по зна који пут, опет Срби, јер и даље не могу, а да се не осећају као јединствен национални корпус, што је грех који се не прашта. Зато, ма колико били етички ниски и безизгледни у погледу крајњег циља коме теже, за ударце које се спремају да задају својим нон пејпером мора се бити што спремнији. Политички, привредно, дипломатски и морално, а пре свега саборно.

Тактике Србима могу и нужно морају бити различите, али стратегија само једна. Надајмо се да, сред свих погубних подела и раскола, свест о томе ипак сазрева.

Извор: sveosrpskoj.com

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: