Тамаш Јено Секереш је мађарски геополитичар, филолог и културолог, који је већ 12 година живи и ради у Софији, одакле будно прати и регуструје сва померања на Балкану. Рођен је у Печују, у барањској области. Од 2013. године, живи и ради у Бугарској, где је 2016. године прихватио Православље. Од 2018. године узима учешће у бугарској организацији „Препород“.
Са њим отварамо низ питања везаних за геополитику и перспективе односа земаља Источне Европе.
Тема која у последње време покреће жестоке дискусије не само у крилу српске већ и светске интелигенције јесте образовање којем се немеће концепт неолиберализма. Да ли је Мађарска суочена са покушајима „поробљавања“ образовања и како се опире трендовима који долазе из ЕУ?
Сматрам себе у етничком смислу Мађарем (иако делимично имам пољске, српске, па чак и бугарске корене). Завршио сам верску основну и средњу школу, те сам у време мађарских евросоцијалиста стекао вредносно оријентисано верско и патриотско васпитање. Тих година, све до 2010, у државним школама утицај либерала био је несумњиво присутан, са чим сам се суочио на студијама, али тада са већ солидном подлогом стеченом у верским школама. Уопштено, у Мађарској образовање у верским школама има дугу традицију, и ужива и међу мање религиозним грађанима популарност између осталог и због чињенице да је ниво знања који нуде на завидном нивоу. Између 2002. и 2010. образовање у Мађарској следило је деструктивне трендове које диктира ЕУ – све до победе Виктора Орбана. Колико је то могуће, Мађарска се и данас труди да не усваја директиве ЕУ, посебно у погледу woke-идеологије, штитећи традиционалне вредности и чувајући сећање на националну прошлост. Мађарска придаје велики значај изучавању религије у школама (слободан је избор), те иако, као чланица ЕУ трпи извесна ограничења, ипак се труди да бар не спроводи антитрадиционалне директиве. Успех је видљив, а залог висок: реч је формирању погледа на свет будућих генерација. Темељ друштва су интелектуалци са здравим резоном.
Чини се да новија историји није забележила толико српско-мађарских иницијатива на највишем нивоу којима данас присуствујемо. Помиње се и савезништво на војном плану. Како видите перспективе сарадње српске и мађарске државе?
Као геополитичар, а посебно као мађарски родољуб, који има и делимично српске корене, срећан сам што су односи Србије и Мађарске све бољи. Важно је додати да су у средњем веку, за време Немањића, Србија и Угарска имале исто тако добре односе и три века обележена успешном стратешком сарадњом. Од 18. до 20. века, због погрешне политике Хабзбурга и чињенице да Мађари до 1918. године нису били независни, српско-мађарски односи су нарушени. Но, сада живимо у дословно историјском времену, у коме смо сведоци оживљавања старих српско-угарских пријатељстава из времена Немањића.
Веома ми је драго што су господа Виктор Орбан и Александар Вучић разговарали и о војној сарадњи. Србија и Мађарска су, по мом мишљењу, најважније регионалне државне целине. Реч је о два народа са својим историјским ауторитетом и историјом (са правом и аутохтоном, а не измишљеном псеудоисторијом). Традиција, као и љубав према слободи, части, слави, јунаштву су нам подједнако битни; имамо сличну прошлост, па и искуства (подсетићу да је највећи мађарски песник Шандор Петефи (Petőfi Sándor), будући српског порекла, рођен као Александар Петровић).
Да ли је најдоминантнији заједнички именитељ – борба против глобализма?
По мом осећају, није случајно да смо управо у овом тренутку пронашли једни друге у заједничкој борби за слободу, а против глобализма. У 20. веку оба народа доживела су националне катастрофе, стекла искуство у организовању вишенационалних државних структура – и савладала лекцију како то изгледа када вас велике силе користе као топовско месо, а потом издају. Такође, знамо шта значи када под туђим бомбама гине на хиљаде цивила, знамо шта је то окупација и како победници исцртавају нове границе, или, одлично знамо како изгледају покушаји сецесије старих сакралних територија, и остављање „сународника у иностранству“ под страном влашћу и репресијом.
Са таквим искуством, чак и из недавне прошлости, Србија и Мађарска, као државе, управо могу да обезбеде стабилност целог региона. Ако Србији и Мађарској додамо Словачку, која је десет векова била део историјске угарске државе (овде морам да нагласим да су Угарска, као вишенационална држава, и Мађарска, као мононационална држава, два појма), онда већ говоримо о озбиљном геополитичком фактору са важним стратешким положајем- који се протеже од Шар-планине све до југа Пољске.
Да ли геополитички конструкт који помињенете укључује и историјске српске земље- Републику Српску, Црну Гору, можда Македонију?
План је да се томе придружи и Република Српска чиме поменути геополитички конструкт има потенцијал да буквално блокира тежње глобалиста широм региона. Будући да је Руска Федерација, такође, суверена земља, природно можемо да рачунамо и на руску подршку. Ако успемо да овој структури додамо Бугарску и(ли) Црну Гору, добијамо и излаз на море, односно јачу трговину и, ако је потребно, могућност савезничке помоћи морским путевима. Нагласићу да преко Бугарске и излаза на Црно море, и преко њега, остварујемо директну поморску везу са Руском Федерацијом. По мом мишљењу, ова заједница и њено ширење су од виталног значаја за цео наш регион.
Постоји перцепција да Мађарска одржава специјалне везе са Пољском. Да ли можете појаснити ту позицију с обзиром на различит однос две земље према украјинској кризи? Чини се да Мађарска успева да одржи баланс у односима и са Московом и са Варшавом, што је готово невероватно..
Мађарска се сматра средњоевропском земљом у културном, цивилизацијском и историјском смислу. У генетском смислу већина Мађара су потомци разних скитских и словенских народа (којима је владала хунска војно-политичка елита од краја 9. до почетка 14. века). Узгред, интегрални део мађарске нације су и Јаси (мађ. Jászok), који говоре мађарски језик и интегрисани су у друштво Карпатског басена, али су истовремено поносни на своје осетинско порекло. Мађари су по скитско-словенској линији повезани са Пољацима – имају сличну генетску структуру- Пољацима је владала сарматска војно-политичка елита. Данас, та два народа говоре различитим језицима, али их повезује заједничка прошлост, искуство, победе и страдања. Мађари и Пољаци се често не слажу око одређених питања, али ми одржавамо наше пријатељство без обзира на све околности. Као и у случају Срба и Мађара, тако и у случају Пољака и Мађара, реч је о два народа са правом историјом и са сопственим ауторитетом. Пољска и Мађарска су миленијумске земље са искуством у организовању, очувању и одржавању мултинационалних државних матрица и стабилности, и имају неопходно искуство, које Украјина нема.
Пољска и Мађарска имају свој идентитет, и своје – ако хоћете – империјално размишљање и не морају да се идентификују као антидржаве – у оном смислу како Украјина тренутно функционише као нека врста анти-Русије. Стога су спорови Пољске и Русије територијални и донекле верско-цивилизацијски, док су спорови Украјине, буквално парадигматски. Украјински псеудонационализам и шовинизам је првенствено антируски, али има и антипољску оштрицу што се видело у Волинији током 1943.
Не можемо искључити територијалне аспирације појединих украјинских суседа. Како би после овог рата могла да изгледа карта Европе?
Могућа је евентуална подела Украјине између Пољске и Русије, на начин да би чак и Мађарска повратила Закарпатје. У прошлом веку били смо сведоци неколико неуспешних покушаја формирања независне украјинске државе. Искрено, нисам убеђен ни да ће садашњи покушај бити успешан. Један такав покушај у 17. веку завршио се руско-пољском поделом. У идеалном сценарију, нека пољска влада могла би да постигне договор са Русима, што би могло да стави тачку на ноћну мору започету 2014. године у Кијеву. Из свесловенског угла, пољско-руско помирење било би неопходно и плодоносно. У поменутом помирењу Пољске и Русије, Мађарска, па и Србија, могле би да помогну, ма колико ово на први поглед звучало невероватно (зар није и мађарско-српско помирење изгледало тако мало вероватно пре десетак година).
Да ли би, под претпоставком да је могуће, историјско помирење словенских народа означили крај доминације Колективног запада?
Антисловенска англосаксонска елита своје интересе је остварила кроз антируски пуч у Кијеву чиме је успешно формиран „санитарни кордон“ између Русије и остатка Европе. Поменута елита мајсторски користи историјске трауме средњоевропских народа од Немачке и Русије. На путу је и формирање „Треће Европе“, односно „Међуморја“. Та конструкција практично већ постоји у балтичким државама, Пољској, Украјини и Румунији – међутим, Мађарска и Словачка су рекле категорично „не”, а ни Белорусија не жели да учествује у таквом пројекту.
Пројекат Интермаријум (пољ. Międzymorze) је наоко заводљив, али ђаво је у детаљима…
Овај концепт, из европерспективе, могао би на први поглед бити симпатична алтернатива чак и ЕУ. Међутим реч је о неоколонијалној формацији. Званични језик „Међуморја“ је енглески, а не, рецимо, неки словенски језик. Идеја је да се овим пројектом становништву наметне улога топовског меса у рату глобалиста против Руса. „Интермаријум” само на први поглед делује као „континентална централноевропска унија”, међутим, то је параван за англосаксонске стратешке интересе и параван за анестезију и евентуално поробљавање Средње Европе.
Мислите да постоји начин да се ови планови осујете..?
Против овог англосаксонског робовласничког, паравојног концепта постоје два решења. Први је руско-немачки савез, а други, руско-пољски савез. Као Мађар, вођен симпатијама према словенству, лично бих подржао други концепт. Не можемо да искључимо ни могућност да ће се Немачка у једном тренутку поделити и да ћемо затећи проруску Источну Немачку где суверeнисти из AfD-а имају упориште. У свести људи још одзвања Deutsche Demokratische Republik. Скоро цела Источна Немачка до пре осам векова била је етнички западнословенска. Неспорно, у лингвистичком смислу говоре немачки језик – али више припадају нашем културном и цивилизацијском простору него тзв. „Каролиншкој Европи”.
Какав би, у овом контексту, био учинак руско-пољског савеза..?
Руско-пољски савез не да би спречио спровођење неоколонијалне политике, већ би пре или касније, из римокатоличког словенског правца, неутралисао антисрпску оштрицу Хрвата, па и Словеније. Шире гледано, тежило би се могућој евроазијској унији, уз елиминисање утицаја глобалиста на нашим просторима. Руско-пољском помирењу спремна је да свој допинос да Мађарска. Важно је спречити да се словенска крв пролива у интересу антисловенских сила и обезбедити аутохтони пут развоја.
У Србији се воља народа не показује само на изборним листићима, већ и петицијама. У Бугарској је, у организацији партије „Препород“ Костадина Костадинова, прикупљено неколико стотина хиљада потписа испод иницијативе за очување националне валуте. Шта званична Софија добија увођењем евра?
„Препород (на буг. Възраждане)“ је организовао две петиције за очување лева – једну 2018. и једну 2023. године. У 2018. години, када је подршка нашој странци била око 1%, прикупили смо више од 220.000 потписа, што по Уставу Републике Бугарске обавезује Парламент да гласа о теми и расписише референдум. Парламент је тада одбацио захтев. Током 2023.године, сада као трећа по снази парламентарна странка, прикупили смо преко 604.000 потписа за расписивање референдума за очување лева (како би се увођење евра одложило за 20 година). Опет су одбили. Пошто је било преко пола милиона потписа ( Устав налаже расписивање референдума), тиме су нарушили и Устав. Још горе, тада је и председник Румен Радев одбацио ту идеју. Евроатлантска елита (са комсомолском прошлошћу) настоји да пошаље бугарске грађане да гласају (чак, по закону, гласање је обавезно, мада се закон једноставно не спроводи), међутим, иста та елита не одобрава референдум, нарочито о важним питањима, наводећи као разлог да „грађани нису довољно паметни, информисани и образовани“ да доносе судбоносне одлуке. Из истог разлога у Бугарској није било референдума о уласку у НАТО и ЕУ.
„Препород“ жели да распише референдум, бар о увођењу евра, јер је бугарски финансијски суверенитет у пракси последње упориште државног суверенитета. Позитивна вест је да је, тачно две године након што је прикупљено 604.000 потписа, председник Радев, ипак, одлучио да подржи расписивање референдума, док су против захтева по том питању скоро све странке у парламенту, осим „Препорода“, који је једина суверенистичка партија.
Шта очекујете у данима који следе…? Да ли би доласком на власт суверениста, коначно и глас народа, по овом али и питању односа према Русии и чланству у НАТО, могао бити уважен?
Биће борбе у наредном периоду између институција везано за ову тему, а могући су и нови ванредни избори. Ово је последњи чин садашње корумпиране елите Бугарске. Очекујем промену геополитичке оријентације Бугарске, јер 85% Бугара је русофилске орјентације, па деградација у протеклих 36 година само јача симпатије бугарског друштва према алтернативном конзервативном и сувереном курсу Руске Федерације. Бугарска ће, пре или касније, напустити НАТО, па чак и ЕУ (која се урушава), а и само чланство у поменутим савезима је нелегитимно, јер народ никад није питан за мишљење. Бугарска ће морати да пронађе одговарајући систем савезништва и место у словенско-евроазијској породици, и као таква моћи ће да брани своје интересе и суверенитет. Могла би да следи пример Мађарске и Србије, то је само питање система вредности, воље и одлучности.
Вратимо се на Мађарску. Како видите перспективу мађарско-хрватских и мађарско-италијанских односа, у светлу вести да мађарска добија луку у Трсту, а не, како су многи очекивали – у Ријеци?
Још током 2019. за време Салвинија, Мађарска је добила концесију на некадашњу индустријску област у Трсту за изградњу луке, али се о томе није пуно причало. Због не баш пријатељских односа са Румунијом, Дунавом, Мађарска тешко стиже до Црног мора, што је важно зарад повезивања са светском трговином морем. Будући да је и сам пут прилично дужи, Мађарска се поново окренула Јадранском мору.
Из одређених историјских разлога, затегнути мађарско-хрватски односи нису били препорука за добијање концесије у Хрватској. Међутим, са Италијом немамо никаквих проблема, а сам Трст је и близу Ријеке. Са Словенијом имамо, такође боље односе, него са Хрватима, па дакле, имамо и копнену везу. Мађарско-хрватски односи су током историје били бољи. Са Хрватима смо живели осам векова у истој државној целини. Пошто су Хрвати одувек имали широку аутономију у оквиру Краљевине Угарске, међу нама је било релативно ретких оружаних сукоба, а и када их је било, слава Богу, биле су то краткотрајне размирице.
Као и вама Србима, и нама Мађарима није свеједно какве ћемо имати односе са Хрватском. Штета је што се у протекла два века десило много тога што оптерећује наше односе, али се надам позитивном развоју, јер би то било добро за словенски свет. Мислим да мађарско-српско помирење и тренутно добри пријатељски односи могу послужити као пример и подстицај за Хрватску у њеним односима са суседима.
Колико је Будимпешта кадра да заштити своје сународнике у држави у којој се они перципирају као „унутрашњи“ непријатељи?
Мађари, као и Срби, имају велики број сународника који живе у иностранству. Већина Мађара недвосмислено би подржала идеју о одлучнијим акцијама у одбрани Мађара у Закарпатју, где се успоставља да чак и Русини имају промађарски став, будући да су једина етничка група у Карпатском басену са којом Мађари никада нису били у сукобу. Антимађарски наратив у Украјини је веома јак и темељи се на покушају креирања привида спољашње опасности како би се одвукла пажња од реалних унутрашњих проблема. Украјински национализам решење за мађарско становништво препознаје кроз неку врсту „могилизације кроз мобилизацију“, док Русине доживљава као сецесионисте.
Да ли би и Закарпатје у некој будућој реконфигурацији Европе могло да се врати у своје историјске границе?
У случају распада Украјине, вероватно је да ће и друге земље следити пољске апетитите који се односе на Галицију. Границе би могле бити подложне корекцијама. У периоду од 895. године све до 1919. године Закарпатје је у континуитету припадало Угарској. У суштини, Закарпатје није органски део Украјине, већ је географски део Карпатског басена. У Закарпатју је 1. децембра 1991. одржан референдум, на коме је 78% становника гласало за територијалну аутономију, али резултати никада нису уважени нити је Закарпатска област стекла аутономију. Председник мађарске суверенистичке партије „Mi Hazánk Mozgalom“ Ласло Тороцкај отворено подржава идеју враћања Закарпатја Мађарској у случају распада Украјине. Дакле, мађарска страна има конкретну вољу да заштити Мађаре, а и Русине у Закарпатју.
Постоји уврежено мишљење да Мађари у Румунији не уживају права, бар не у мери у којој је то случај са Мађарима у Војводини. Да ли су оправдана оваква поређења?
Познајем много Мађаре из Војводине и Трансилваније. Путовао сам у обе области, био у прилици да се упознам са ситуацијом, и по мом мишљењу, компарације нису умесне јер је реч оразличитим структурама две државе. Између Срба и Мађара није уочљива дисхармонија- напротив-већ складан суживот о чему сведочи и велики број мешовитих бракова. Војводина је сама аутономна област са 21. званично признатом етничком заједницом, а други по бројности, одмах иза Срба, јесу Мађари. Образовање се одвија на мађарском језику, чак се и на референдумима питања на листићима постављају на мађарском. Мађари су заступљени и у покрајинском парламенту.
С друге стране, у Трансилванији постоје озбиљни проблеми између тамошњег аутохтоног мађарског становништва и румунских националиста. Румунија је унитарна и нема аутономија као у Србији. Секељи су имали аутономију још у Угарској од 1245. године. Трансилванија је аутономна од 1111.(у другом облику је постојала пре тога) све до 1867. Секељи у Трансилванији су између 1952-1968 имали аутономију, у такозваној „Марошко-угарској аутономној области“ – све док је Чаушеску није укинуо. Дакле, постоји традиција аутономије. Жеља Мађара за аутономијом је кардинално питање за евентуално мађарско-румунско помирење, а мислим да је то у интересу и самих Румуна.
Одбијајући да Секељима да аутономију, чега се Румунија плаши?
Румунске власти не дају аутономију Секељима јер мисле да би то подстакло румунски регионализам (на пример Олтенија, Буковина, а постоји и румунски трансилванизам, који није за потцењивање).
Разлика између српских и румунских националиста је у томе што Срби у нама Мађарима не виде непријатеље, већ напротив, приметан је раст међусобних симпатија. Паралелно са тим, констатујемо, са жаљењем, да је један од темеља румунског национализма антимађарски сентимент. Надам да ће се то променити у будућности, јер сваки конфликт међу народима на нашим просторима служи страним интересима, који се руководе принципом „завади па владај“. Лично познајем румунског сенатора из Добруџе, који искрено подржава мађарско-румунско помирење – дубоко поштујем овог господина и надам се да ће се међу румунским патриотама наћи више таквих људи.
Да ли би односи Мађарске са – претпоставимо могућност- секељском аутономијом могли бити аналогни везама Србије и Републике Српске?
Значај тих територија за Мађарску је истоветан значају који Косово и Метохија имају за Србију. Ако још тражимо паралеле, онда донекле можемо повући паралелу између Црне Горе и Закарпатја – на обе територије су активно репресирани аутохтони народи (у једном случају Срби, у другом Мађари), у циљу измене етницитета. Мађарске власти дају подршку очувању секељске културе, подржавају развој омладинских контаката, слично као што има програма за очување мађарског наслеђа и у Србији и Словачкој. Међутим, теже је остварити „дружбу народа“ у Трансилванији и Закарпатју, због прикривене интервенције појединих великих сила са одређеним геополитичким циљевима, којима одговара стварање нестабилности. Тежимо мирном решењу. Ако то не успе, морамо окупити савезнике, пријатељске земље, и преко међународних институција предузети потребне мере у складу са међународним правом. Оружани сукоби на етничкој основи морају се спречити, јер они, служе интересима спољних фактора. Оса Београд-Будимпешта-Братислава, може да допринесе стабилности и сигуран сам да заједно можемо заштитити наше мањине у иностранству.
Колико је тачна перцепција да данашња Мађарска по својој геополитичкој изузетности наликује Титовој Југославији, или је оцена претерана?
То је занимљива историјска паралела. Мађарска је тренутно део НАТО-а и ЕУ, тако да паралела није 100% применљива, али постоје неке сличности. Спољнополитички концепт Мађарске је донекле сличан оном у Титовој Југославији, наравно, без улоге у „Покрету несврстаних“, али са сличном тежњом за самосталним путем развоја.
Ако занемаримо језичке разлике, унутрашњи проблеми Угарске у 19. веку и они Југославије у 20. веку су слични, а нажалост, и крај обе формације је трагичан. Не заборавимо да је великим силама сметао вишенационални формат у којем су постојале. Важна паралела је и да су Срби и Мађари у својим формацијама били владајући народи и да су у ратовима оба народа изгубила за њих важне историјске територије. Отуда не би требало да чуди што су Мађари и Срби најзад на путу обостраног разумевања.
Мађарска је чини се на путу на којем је, штитећи националне интересе, некада била Румунија..
Дешава се да „сама историја покаже смисао за хумор“… Румунија је у време Варшавског пакта била изразито националистичка држава међу савезницима, углавном интернационалистима којимаје била окружена – а сада је Мађарска постала дисидент у НАТО-у и међу либералима ЕУ. У то време Румунија није учествовала у гушењу Прашког пролећа, а сада Мађарска не жели рат против Руса и не одобрава наоружавање Кијева. Сада видимо „Братиславско пролеће“ – јер Словачка иде путем Мађарске. Истина, нема стране интервенције, али ако је и буде – ми је нећемо подржати. Надајмо се, међутим, да Орбан неће имати судбину сличну Чаушесковој, иако би многи на Западу то волели да виде.
Мађарска има одличне економске везе са Кином. У будућности, шта очекујете на том пољу?
Поред САД и Руске Федерације, Народна Република Кина је једна од три супер-силе, и са свима трима Мађарска настоји да одржaва односе. Кина је се најдинамичније развија, престигла је САД у иновацијама, а уз то, и најважнији је савезник Русије. Можда је интересантно напоменути да се Кинези према Мађарској односе пријатељски и због чињенице да је формативна елита Мађара из доба династије Арпад – пореклом из суседства Кине. Мађари су у већој мери источњачки народ, и Кина то препознаје. У далекој прошлости, Велики кинески зид су, поред Кинеза градили и Хуни, а данас Кина са радошћу улаже у најзападнију хунску државу. Кина је трговински партнер и Срба и Мађара. Знамо за њихов пројекат брзе железничке пруге Солун-Скопље-Београд-Будимпешта. Одлуку Мађарске да јача финансијске односе са НР Кином и тиме покуша да не путује уз финансијски и трговински „Титаник“, звани ЕУ, сматрам промишљеном. Русија се више од три године, након почетка СВО и западних санкција, развија тако што све компензује путем трговине са азијским гигантима, Кином и Индијом. Нови „Пут свиле” пролази кроз Русију, па како постоји опасност од сукоба на Блиском истоку и после могуће бугарске геополитичке преоријентације, „Пут свиле” би могао да прође и кроз Бугарску до Србије и Мађарске, чиме би се уштедео дуг пут, а корист од тога уживале би и Грчка и Скопље. Оса Будимпешта-Београд-Софија има перспективу, али верујем и у могуће саботаже. Ми треба да јачамо да не бисмо постали колоније. Времена су сурова.
Да ли је претерано рећи да би мађарско-српски односи могли послужити као путоказ за целу Евроазију?
Као Мађар, који по једној линији има и памти своје херцеговачке корене (а то је најсрпскија земља, ако смем да додам), веома сам срећан због тренутних мађарско-српских односа. Наши народи су пуно тога дали свету. Мађарско-српски пример јесте путоказ за целу Евроазију. Није важно што су нам језици различити, ако имамо добру вољу. Рекао сам то и раније, а поновићу и сада: поносан сам што смо ми два народа у Европи чије химне почињу именом Бога – српска „Боже правде“, а мађарска „Боже благослови“. Верујем да ће нас Бог чувати и благословити.
Извор: https://eagleeyeexplore.com/
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
