Пише: Никола Маловић
Данас се више него икад може да каже како не постоје само талентовани писци, већ постоје и талентовани читаоци.
Све је узајамно повезано, на начин да ће добре писце увијек пронаћи талентовани читаоци, баш као што квалитетан седмичник излази у сусрет квалитетним читаоцима чак и током Сајамске седмице. Матерње је писмо у свим нашим главама, како би још могао да се протумачи слоган 64. Сајма књига: Писмо = Глава.
Ипак. Савјетујем сваког ко држи Печат у рукама да се оком не лаћа текста у наставку без велике невоље.
Стварно.
А и ако га се оком и дотакне, нека то буде када 591. број Печата застари, кад читалац осјети да му памет и опрез дубље сежу но обично.
Јер, сем чињенице да сам парафразирао реченицу из најопаснијег српског романа икад, нужно је придодати, сљедеће:
Да се чуваш, сабрате, да се не улагујеш сувише и не додвораваш нападно људима који имају власт у прстену и моћ над фијуком сабље. Око њих је увек највећа гомила таквих што се не улагују драге воље и из уверења, него што морају. А морају јер чувају пчелу на капи или масло под пазухом, ухваћени у неком неделу, па сада то испаштају и њихова слобода је на узици, а они спремни на све. А то ови од одозго, који владају над свима, добро знају и користе. Пази, дакле, да те ни крива ни дужна не уброје међу такве. … А такви се људи с правом не цене и шорају се ногом ко пси, или терају на послове који наликују оним већ почињеним…
Биле су то реченице из „Хазарског речника“, НИН-овог лауреата, умало двапут нобеловца, Милорада Павића.
И шта сад? Шта са свим тим?
Пођемо ли од оне павићевске, по којој је важнија вјера гледања, слушања и прије свега читања, од вјере сликања, појања или писања – долазимо до тога да смо данас, након реченице у којој је читалац савјетован да се не лаћа оком дневнополитичких текстова без велике невоље – ближи спознаји по којој постоје не само квалитетни листови, већ и квалитетни њихови читаоци.
Не у НАТО. Стоп ГМО. Сачувајмо наша сјемена, обновимо наше вакцине, забранимо продају наше земље странцима, уложимо, аман!, у школство и у културу.
Сваки свога пребијмо субашу кад опазимо да нам краде воду и ремети водоток. За воду вриједи устати.
И за здраву храну вриједи.
И за дјецу. Устати, против оних који од сиротих отимају потомство да би га дали (пазиглагола) хранитељима. Родитељ је био и биће најбољи хранитељ. Хранитељ може да буде светац, али може да буде и бизнисмен. Може с партнером да буде первертидо, хорор за усвојеника или усвојеницу.
Игноришимо гејеве, но полијмо чедински-ладном водом судије и доносиоце закона који сексуализују сасвим малу дјецу и до сржи кваре омладину. Спремимо се да видимо шта ће ad finitum бити с Митровићем, Вучићевићем, Марићем…
Презиримо систем осовљен на власти лоших ђака којима управља интелигентни деспот суров према потчињенима, а снисходљив према онима од којих зависи тренутна му моћ.
Учимо.
Читајмо паметне књиге.
Нису све књиге филоване мудрошћу као што ни све траве нису добре.
Паметне књиге потказаће нам стварност и ако почнемо да говоримо језиком тих књига, исписаће нам свима мете на челима.
Неквалитетан ће читалац запитати: Е, супер, а за који ће нам то онда к?
Па, не рекох ли на почетку.
Немој, читаоче, да се лаћаш овог текста без велике невоље.
(Извор: Печат)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Hahaha, ali BRAVO!