• Колумне
• Насловна

Тако је говорио Киро

1 min read

6 година ‎ Бећир Вуковић

То мало што сам проживио, било је на Голом отоку. Тако је говорио Киро

Бећир Вуковић

Пише: Бећир Вуковић

То мало што сам проживио, било је на Голом отоку. Тако је говорио Киро.

О трошку свог добротвора Јосипа Броза, по његовим затворима, проживио је седам година.

Једини Голооточанин који се није жалио на Голи оток био је Киро, настављао је даље Капор, са кентом у једној, и оловком у другој руци. На салвети је остајао Момов потпис, као да се одмотало мало клупко.

Хераклит – Ниче – Његош. Савез од којега Киро није одступао. Од свих пјесника само је Његоша цитирао. Његош је наш савременик, иако је одавно са Богом.

На отварању Његошеве капеле на Ловћену ’25, владика Николај је заповиједио: на колена Ваше Величанство, Ви сте на крову Отаџбине. И, Александар је – клекнуо. А, кад је отваран Мештровићев зиндан, спикер се обратио: друже изасланиче, друга предсједника Јосипа Броза Тита…  У томе је, та, мала, разлика…

Киро је примицао огледало огледалу, да би се боље осјетила та нијанса разлике…

И, први, и задњи пут одем на Ловћен, на Његошев гроб – без свијеће. Кад, тамо, у тмуши, гвоздени вијенац на коме пише: Блажо – Његошу. Раван – равноме.

Прича Тупа код Ђока на Никољдан. Устаде Киро, и пошклепа цијелу јужну трибину Партизановог стадиона. Ма, мор’о сам, више нико не цијени Његоша.

Надживео је сав бол за браћом кроз вијекове. И, само се враћао Његошу, а и коме би другоме.

Будвом, и кроз ваш осмех, лепотице, лелуја она најисфињенија линија којa свет цепа попола, на две хемисфере – источну и западну. Свако, на свој начин, припремао је Киров долазак из Знака ?, на трг испред Могрена.

Из Старог града са Његошевим стиховима изнад капије, нагнут напријед, са високим челом и ничеовским облаковима обрва, са тешким рукама на леђима, у сандалама, долази Киро.

Бог нам је обезбиједио неограничене количине кисеоника и воде. Али, страшно је на мору умирати од жеђи. Тако смо умирали на Голом отоку.

Стално сам каснио, прескакао чаше увертире. Бијаше Дада Церовић разапео свилен чадор испод оних борова у парку између старе Аутобуске, Сунца, и Зета филма. Ту смо, јутром, сркали кавуџу, мотали крџу, и љуштили манастирку. Кад Даду у плетеној љуљашци пренесе санак пусти, одлазио сам на академију.

Ниче је створио надчовека, Достојевски свечовека. Надчовек негира људе – дакле – средства. А, средство, није циљ. Такав човек не може бити циљ. Ниче ми је разбистрио ум, од тада сам слободан, говорио је Киро, одлазећи преко трга.

Ни мрачни Хераклит није цијенио људиће. Једном је загрмио: О, Ефежани, купићу вам  конопе, и повјешајте се.

Кад су се сви разишли, свако за својим пословима и разлозима, кад су умакли у рупе (неко иза завјесе, неко испод покрова), Киро је остао сам на тргу.

Онда је, под старе дане, узео пушку, и отишао да брани Српску Крајину.

Путниче, Србине брате, сврати у Рафаиловиће, у Кирову „Српску Крајину“, и попиј за његову душу..!

Велики је онај човек који у односу на друге – пројављује моћ. Таквог Кира носим.

Свако посједује тачно онолико сујете колико му недостаје разума. Киро је прво  себе изнутра освијетлио. Такав и у земљу оде. Дочекао је – већ ноћас, прве ноћи у вјечности, провјериће неке ствари.

Видиш ли, сваког јутра, један прамен магле, испод Ловћена, и Стањевића, замакне онамо Брајићима, чињећи ка блаженопочившем Цетињу. Пратим га, ја.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: