Тајна Избинског крша

Пише: Милија Пајковић

На отприлике пет километара од Берана, на улазу у Тивранску клисуру, на десној обали Лима, у кругу насеља Будимља, налази се манастир Шудикова са обновљеном црквом посвећеној Ваведењу Пресвете Богородице. Обновитељ је Будимљанин Мило Ђурашковић, који живи у Београду, уз несебичну помоћ тадашње  настојатељице Манастира мати Агније Марјановић ( рођене Вуловић), свестрано образоване, предобре и неуморне монахиње, која је живјела, поред љубави према Богу, и за то да угледа цркву и манастир у правом сјају. Манастир Шудикова је данас истински украс питоме и прелијепе беранске долине.

Међутим, јасно је и неоспорно да су се на том мјесту и прије примања хришћанства окупљали житељи долине и њеног окружења, а низ налаза свједочи о томе. Ту им је било саборно мјесто, са каменом столицом пријестолом, на којем су рјешавали значајна питања, бирали своје предводнике, али се и судило. Иначе, трагови o суђењу су изведени на основу других топонима, не само из назива Шудик, пошто постоје у неким страним језицима лична таква имена, као и презимена, а у Америци се налазе полуострво и видиковац Шудик, дјелови националног парка Акадија.

На плодном и великом рудешком пољу налазиле су се праисторијске хумке, гомиле, које  су намјерно или због неукости сравњене са земљом приликом изградње фабрика. 

 Та велика будимљанска равница Рудеш била је  једна од познатих беранских житница, а мало коме је познато да је у Зетској бановини управо Беране било на првом мјесту по производњи пшенице, а и у њему се налазио силос, други по величини.

Изнад Будимље уздиже се значајно вишеслојно утврђење Градац, чије је  археолошко испитивање започето тек у 21 вијеку, везујући га само за средњи вијек, иако је оно знатно старије!

На будимљанском гробљу су остаци цркве Грлица, са више лежећих стећака, од којих су многи узидани у нечије грађевине. Необрађени стећци се налазе и на имањима на улазу у Шудикову.

У остацима Шудикове 1925. године откривена је камена громада која је одвајала прву припрату од олтара и највјероватније да је служила као часна трпеза. На њој су уклесани знаци који до сада нијесу растумачени онако како треба, са изузетком појединачних покушаја од којих ниједан нема макар слично тумачење. 

Преко пута, с друге стране Лима уздиже се Јеринин крш, а на његовом врху остаци утврде за коју још није научно утврђено ни вријеме градње, ни разлог за то, а могуће да је била саставни дио Међе Вука Манитога, као и нека врста царинарнице каснијег караванског пута, а на таква размишљања наводи, између осталог, и топоним Мостиште, испод самог манастира.

Недалеко од тог мјеста је неолитско налазиште Беранкрш, које је само једном обрађено, на којем су нађени остаци кућишта, а остало је још тога за помније испитивање. С обје стране налазишта, у равници, мјештани су проналазили лутке од теракоте и остале налазе, а ту су и камени блокови грађевина који још нијесу ископани и проучени.

Такође у близини  је и друго налазиште из неолита – Кременштица и налази се на граничном подручју Петњика и Будимље, а у Лушцу и у Доцу је неистражено утврђење које је најприје приказано као римски муниципијум, што и јесте било једно вријеме, али је постојало и знатно прије, о чему свједочи и камена пластика из те насеобине која је узидана у  зидове некадашњег беранског хотела ,,Европа“, за коју је јавно признато да је непознатог поријекла, не сигурно римског. Од зидина тог насеља изграђене су разне грађевине у Беранама, за вријеме Турака и касније.

Са лијеве стране, изнад Лима, недалеко од ушћа Брњице или Будимљанске ријеке у Лим, уздиже се стијена са природним пријестолом; на њеном западном зиду, уклесани су још увијек не растумачени графички и словни знаци, изузетне старине, које сам први представио јавности што се тиче телевизијског  обраћања, али и кроз новинске чланке, док је у облику стручног осврта, са изведеним графичким приказом знака, онако како их је видио ( додуше, постоје и они изостављени) то изврсно и зналачки први урадио проф др Мирко Барјактаровић, познати етнолог, професор на Философском факултету у Београду, иначе, родом из Петњика, Беране. Стијена се назива Избински крш, околно мјесто Избина, а знаке сам назвао Избински знаци!

Покушавао сам више пута (као што сам то и чинио да бих заштитио Шудиковски квадар) да натјерам оне који су и задужени да испитују нашу прошлост,  да заштите одговарајућом настрешницом натписе од даљег пропадања, али је, за сада, све остало препуштено неумитном зубу времена.

Занимљиво је да се, као што су вршени атаци на Квадар, и на ово материјално добро нашег народа напада и то ложењем ватре, бацањем смећа, уз покушаје уништавања знакова, јер неком вјероватно не одговара права наша историја, а она свједочи и говори да ми нијесмо стигли у овај дио Европе ( какав Балкан) у 7 вијеку, него да смо прастановници, своји на своме одувијек, са писменошћу знатно прије наводног описмењавања, са својом буквицом, што је и прави назив за наше писмо.

За сада мало ко зна за ту велику вриједност беранског краја, коју уз манастир Шудикова, који је био прави универзитет са сликарском-фрескописачком, преписивачком, учитељском и списатељском школом, са најпознатијим њеним  изданком Страхињом Будимљанином, који је исликао многе фреске широм Црне Горе, треба да походе бројни туристи и истраживачи из цијелог свијета.

А да би се Избински знаци спасили, за почетак треба оградити улаз на стијену и тај цијели дио и припојити га манастирској порти, тако да би навече био затворен и тако спашен од дивљаштва, а током дана био би доступан свим добронамјерним знатижељницима, уз обавезан видео надзор и што скорије постављање кровне заштите. 

Док многи народи измишљају своју историју, подмећући легенде и бајке као стварност,  китећи се и туђим перјем ( а многи много и нашим) ми као да сами желимо да се уклопимо у нетачну и злонамјерну представу да смо један варварски, неписмени народ којем су други отворили очи, који су пристигли као хорда на туђе. 

На сву срећу, истина је сасвим другачија – ми смо веома стар и цивилизован народ, старосједјеоци југоисточне Европе и тако се требамо представљати, треба свакако што хитније поништити наметнуту историју, а на путу остваривања свега тога  потребни су највише они који његују праву науку и истраживање, који су свјесни да смо одвајкада на овим просторима, а никако они, којима то и не одговара, који свакодневно трубе – ,,овдје су прије нас живјели неки непознати народи, као и Грци и Римљани, а онда смо стигли тамо отуда са Карпата“. Ако је то тачно, зашто од толиких ватрених поборника таквих неистина нико није навео ко је то био вођа наводне велике сеобе Словена, па, чак, ни као претпоставку? Ко је то покренуо толики народ, тај и такав би сигурно био запамћен? Послије тог дијела приче таквих и њима сличних слиједи празнина, па онда се опет наставља тиме да све сада почиње од Турака.

Избински знаци, нијесу чобанске, пастирке шврљотине, него су несумњив доказ о нашој старини, о томе да смо били од давних времена писмени и да смо на такав начин, разним симболима, одсликавали то доба и нешто што се тада догодило. А да је то старије од неких свјетских налаза, од којих неки ничу и данас на чудновати начин, подоста као и најобичније подметачине, у то не треба никако сумњати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: