Tajana Poterjahin: Poigravanje sa moćnim simbolima uvek je mač sa dve oštrice!

Piše: Tajana Poterjahin

Festival „Mirdita, dobar dan“, koji će se ove godine, ako srpske institucije ponovo zakažu, održati baš u danima kada srpski narod slavi Vidovdan, od svog nastanka, 2014. godine, nije ništa drugo nego gruba provokacija.

Insistirajući na tome da kao manifestacija predstavlja prostor za debatu i kulturnu saradnju između „Srbije i Kosova“, organizatori (između ostalih, Inicijativa mladih za ljudska prava) krše Ustav Republike Srbije, kojim je zagarantovana teritorijalna celovitost naše zemlje, a zabranjeno podsticanje verske i nacionalne mržnje. Svrha tog događaja nisu ni kulturni dijalog ni unapređenje odnosa u „regionu“ već propagiranje nezavisnosti južne srpske pokrajine, stoga je logično da održavanje takve manifestacije u našoj prestonici izaziva ogorčenost građana Srbije.

Festival „Mirdita, dobar dan“ nije usamljena provokacija – ali je znakovita ilustracija stanja u kome se Srbija danas nalazi, budući da je još uvek, neznano zbog čega, talac ideje o „evropskim integracijama.“

„Mirdita“ i slične manifestacije, „parade ponosa“ i „džender paketi“ pripremljeni za škole, zakon o rodnoj ravnopravnosti i feministički udar na srpski jezik – sve su to direktne posledice pokušaja da se, uprkos geopolitičkim promenama koje jasno signaliziraju da je poslednji čas da se pođe u suprotnom pravcu, ostane na putu kojim je Srbija krenula strmoglavce 2000. godine.

Takva kulturna politika, u kojoj se „Mirdita“ održava u Beogradu distribuira se iz onih centara moći koji deo naše teritorije drže pod vojnom okupacijom a Republiku Srpsku teže sa razvlaste.

Pokušaji srpske vlasti da balansirajući sačeka uspostavljanje novog poretka, iako politički opravdani i pragmatični, mogli bi imati ozbiljne posledice zato što predstavljaju dugoročno ignorisanje zahteva, ciljeva ali i osećanja ogromne većine Srba, koju neprekidno provocira i maltretira antisrpski aparat, u čijem interesu deluju malobrojni pojedinci ali kao po pravilu, instalirani na značajnim položajima. Činjenica da vlast neprekidno žmuri na permanentno kršenje Ustava i zakona opravdano onespokojava i gnevi ljude. Setimo se da Dinko Gruhonjić, a to je samo najskoriji primer, nije procesuiran zbog kršenja Ustava i izazivanja nacionalne mržnje.

Mada, prevashodno u odnosu prema Ruskoj Federaciji od početka specijalne vojne operacije, možemo pretpostaviti da vlast u Beogradu razume u kom pravcu se kreće svet, čini se da nema političke volje za početak promena ovde. Možda je prerano za velike egzibicije, ali ozbiljni problemi u kojima se nalaze SAD i Evropska Unija definitivno daju prostora za pomeranje crvenih linija dalje od centara našeg suvereniteta.

U svetu koji ćutke ili uz aplauz, posmatra bestijalno ubijanje dece u Gazi, izigravati „dobrog momka“ koji u „ime mira“ pristaje na sve, deplasirano je i patetično. Međunarodni poredak kakav smo poznavali pre 2022. godine je srušen i neće se vratiti. Defanzivna pomirljivost koja treba da uveri „Zapad“ u to da smo mi ipak faktor stabilnosti potpuno je nepotrebna, jer politički Zapad uskoro uopšte neće ni postojati u svom dvadesetovekovnom obličju.

Dakle, dok je svet u haosu, mi treba da počnemo da sređujemo svoju kuću.

Nužno je vršiti pritisak svim raspoloživim metodama, čak i ako rezultat ne bude zadovoljavajuć, iznova i iznova pojačavati pritisak na vlast u Beogradu, svaki put kada svojim ćutanjem odobrava nasilje manjine nad većinom, te stranih ambasada nad suverenitetom Srbije i voljom većine ljudi koji žive u njoj.

O strategijama delovanja grupa i pojedinca u okolnostima kulturne okupacije trebalo bi govoriti zasebno.

Vidovdan je pred vratima, možda smo ove godine ponovo zakasnili da pravno onemogućimo održavanje festivala, jer je odavno vreme da „Mirditi“ kažemo doviđenja.  Ne sumnjam u to da će instistiranje na simboličkom ponižavanju našeg naroda proizvesti revolt, i koliko god se činilo da anesteziran svakodnevicom pojedinac može da podnese svaku sledeću dozu poniženja, istorijsko iskustvo pokazuje da crvene linije ipak postoje.

Poigravanje sa moćnim simbolima uvek je mač sa dve oštrice. Vidovdan je svakako jedan od tih simbola. Iako sam neretko okružena defetistima koji me smatraju optimistom bez pokrića, svi znamo da se Srbi u pesmi „Početak bune protiv dahija“ tri puta nisu smeli dići na oružje. Ali četvrti put – jesu.

A ko ne nauči dobro istoriju, ona mu se ponavlja.

Ako se već stalno ponavlja nama, mogla bi se, dakle, ponoviti i njima.