Свједочанство из Манастира Острог: Није у нама било мржње

Пише: Желидраг Никчевић

Може бити занимљиво свједочанство – чујем да се овај састанак помиње у неким ЦГ безбожним, антицрквеним медијима, као некакав јуначки подвиг Милорада-Мија Поповића.
Поодавно, не сјећам се датума, митрополит Амфилохије одлучио је да под Острогом организује сусрет истакнутих јавних личности са српске и са оне друге, наводно црногорске стране.

Његова замисао била је да се у манастирској атмосфери мирно и отворено поразговара о свему што нас у Црној Гори дијели, како би се избјегли политиком већ наговијештени сукоби.

Претпостављао сам да од тога неће бити користи, јер су наши „опоненти“ већ програмирани на мукло непријатељство и свјесни да у аргументованој расправи немају шта да траже. Па још у манастиру. Али се добри митрополит ипак надао.
Позвани су, сјећам се, Ј. Брковић, М. Шпадијер, С. Перовић, С. Асановић и још неколико тадашњих дукљанских перјаница, али се ујутро у Доњем манастиру појавио само Милорад Поповић (на фотографији – са десне стране митрополита, између мене и др Ђуретића).
После молитве и митрополитове уводне ријечи, одмах се јавио и саопштио, врло кратко, да он ту никако не може остати, јер осјећа да у оваквом друштву није ни пожељан ни равноправан.
Митрополит га је најљубазније замолио да остане – овдје су сви добродошли, сви браћа и сви равноправни – али је Поповић устао и кренуо према вратима. Митрополит ми је, као најмлађем, дао знак да га испратим. Ред је.
Корачали смо ћутке до манастирске капије. Учинило ми се да је веома збуњен, као да уопште није сигуран ни зашто је дошао ни зашто је отишао. На излазу ми је затражио цигарету и неспретно повукао неколико димова. Руковали смо се. Последњи пут.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: