Svirepost bez lične karte

Piše: Ozren Milanović

Srbija je zauzela visoko mesto na svetskoj mapi masovnih mladih ubica, uključen je S.O.S. alarm – jer više nismo „daleko i da neće to da se desi kod nas“

A da nije sve počelo devetog novembra prošle godine, tačno pre pola godine? Da jeste, bolje bi bilo. U školu „Stefan Nemanja“ na Senjaku u Beogradu jedan đak je doneo pušku, repliku „kalašnjikova“, s kojom je lagodno prošetao i po dvorištu i po zgradi. Policiju su alarmirale komšije koje su zapazile šta se dešava. I četrnaestogodišnjak koji je to izveo, ide u tu školu, i priveden je. Saslušani su i dečak i njegova majka. Ustanovljeno je tada da je puška lažna i da zato nema elemenata krivičnog dela.

Ta vest je jesenas u javnosti prošla gotovo nezapaženo. Zašto tada silni sociolozi, psiholozi, bezbednosni stručljaci i ostali nisu uključili i alarme i sve sirene. Niko se nije zapitao „a da je bila prava“ i „kako je prošao a da ga niko ne spreči“. Puška, sve dok se ne uzme u ruke, deluje kao prava. Ali nije prava i nikom ništa, znači.

Dva meseca kasnije, šestogodišnjak je pucao u učiteljicu. U Sjedinjenim Državama. Baš tako. Ni ova vest, a desilo se početkom ove godine, 7.januara i emitovana je i u Srbiji, nije nas uznemirila, po sistemu „daleko je a i to je luda Amerika“. Pucnjava se dogodila u Osnovnoj školi Ričnek u gradu Njuport Njuz. Šestogodišnji dečak je pritvoren pošto je pucao u učiteljicu, u američkoj državi Virdžiniji, saopštili su iz policije. Čitaocima skrećemo pažnju na ono „pritvoren“. Nije jasno kako je dete došlo do pištolja, ali je Stiv Dru, šef policije, rekao da incident nije „slučajna pucnjava“. Učiteljica, čije ime nije saopšteno, ima oko 30 godina je teško ranjena. Incident se dogodio u odeljenju prvog razreda koji pohađaju deca od šest i sedam godina, posle rasprave dečaka i učiteljice.

Iz policije je saopšteno da škola, koju pohađa oko 550 đaka, ima detektore metala, ali da se učenici nasumično proveravaju i ne prolaze svi kroz kontrolu.

Ubijao bebe, pucali na policajce

Tako uvek i biva. Čitamo i slušamo ovih dana da Amerika prednjači u ovakvim tragedijama.

Češljajući internetom, pronalazimo i ovakvu vest:

Na Floridi, deca naoružana „kalašnjikovim“ pola sata pucala na policajce. Bilo je to početkom juna 2021. godine. Dvoje dece provalilo je u jednu kuću u okrugu Volusja, a zatim su oružjem koje su u kući pronašli, uključujući i AK-47, neprekidno pucali na policiju duže od pola sata.

Šerif okruga rekao je da se dvanaestogodišnji dečak i četrnaestogodišnja devojčica suočavaju sa teškim optužbama za pokušaj ubistva policijskih službenika prvog stepena i oružanu provalu. U devojčicu je pucano i ona je ranjena nakon što je uperila pušku ka zamenicima šerifa. „Dečak sa AK-47 odložio je oružje ubrzo nakon toga i nije povređen“, navedeno je u izjavi šerifa.

Tražeći dalje na internetu, pronalazimo ko su i odakle su najmlađe masovne ubice na svetu. Jer 13.godišnji K.K. već je olako medijski proglašen za najmlađeg ubicu na svetu, u istoriji i šta još sve ne.

Amardžit Sada, dečak iz Indije, je 2006. godine ubio više beba. Imao je 8 godina u trenutku užasnih ubistava i osuđen je na doživotnu kaznu zatvora. Da, tačno, provereno iz više izvora. Prema pisanju lokalnih medija, Amardžit Sada je priznao da je ubio šest beba, uključujući i rođenu sestru. Rekao je da ih je ubio jer je bio ljubomoran na pažnju koju su dobijale bebe od njihovih i njegovih roditelja.

Kajl Alvud je 2019. spalio petoro članova svoje porodice kada je podmetnuo požar u kući u Ilinoisu, u SAD. U to vreme imao je samo 9 godina.

Sledeće ime na listi mladih ubica jeste Meri Bel. Bel je osuđena za ubistvo dvojice dečaka u Njukaslu 1968. Ona je imala 11 godina u vreme ubistva i osuđena je na pritvor, što je kazna za maloletnike u Ujedinjenom Kraljevstvu, ekvivalentno doživotnom zatvoru.

Marselo Eduardo Bovo iz Brazila imao je 13 godina kada je 2013. u Sao Paolu ubio četvoro ljudi, posle čega se ubio.

Endrju Golden (11) je u društvu saučesnika Mičela Džonsona (13) 1998. godine u srednjoj školi u Arkanzasu ubio četvoro učenika i jednog nastavnika, a još desetoro ranio.

Džasmin Ričardson je kanadski masovni ubica, osuđena zbog ubistva roditelja i mlađeg brata u Alberti 2006. godine. Imala je 12 godina u vreme ubistava, i osuđena je na doživotni zatvor sa mogućnošću uslovnog otpusta posle 10 godina. Kako se tvrdilo, ona i njen dečko Džeremi Stejnk (23) planirali su i zajedno izveli ubistva. Stejnk je takođe osuđen na doživotni zatvor sa mogućnošću uslovne slobode posle 25 godina.

Krejg Prajs je imao samo 13 godina kada je počinio prva ubistva i na kraju je osuđen na doživotni zatvor bez uslovne slobode. Do 15. godine ubio je ukupno četiri osobe. Pošto je Krejg počinio zločine kao maloletnik, po zakonu je bio pušten na slobodu sa navršenom 21-om godinom.

Iako novi zakoni nisu mogli da se primenjuju retroaktivno na njega, zahvaljujući nasilnim zločinima koje je počinio dok je bio iza rešetaka dobio je dodatnih 25 godina. Još uvek je u zatvoru.

Bez griže savesti

Na ovom spisku svetski svirepih sada se nalazi i dečak iz Beograda, K. K. (13) koji je ubio osmoro dece i domara u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar na Vračaru, a još 7 ranio. Pucao je iz očevog pištolja, kod sebe je imao Molotovljeve koktele. On neće krivično odgovarati jer još nema 14 godina.

Uočavamo i pojavu o kojoj se nedovoljno zna, da u nekim afričkim zemljama i na Bliskom istoku, paravojne formacije ali i lokalne bande koriste decu da ubijaju i pljačkaju. Neke „verske grupe“ imaju i čitave čete dečaka i devojčica koje s automatskim oružjem, bombama i eksplozivom, idu i ruše sve pred sobom. Posebno je to bilo izraženo u ISIS-u gde su vrbovani, otimani i „drilovani“ da čine prava zverstva. U Rio de Žaneiru maloletničke bande, sa članovima često ne starijim od 10 godina, velika su napast za stanovništvo, jer preseću, otimaju, upadaju u kuće i ko im se nađe na putu, pucaju, ubijaju i odlaze hitro.

Posle tragedija u Beogradu i Mladenovcu, podignuta je prava uzbuna. Našli smo se u udarnim vestima svih svetskih medija. Pohrlili su raznorazni „stručnjaci“ ali i razni društveni „piromani“, koji ishitreno, brzopleto nude rešenja, tvrde da znaju uzroke, targetiraju krivce i razumeju se u sve, i u zakone i u psihologiju i u celokupni sistem funkcionisanja. Slušamo da su „autistična deca potencijalno opasna“, da „crte lice mogu da otkriju psihopatsku narav…“ Mediji vrve od takvih opasnih i nepotkovanih izjava.

Ne vrede nam mnogo ni opomene da pažljivije pišemo i ne iznosimo neproverene podatke.

Jedino je sigurno i sad najvažnije, da se hladne glave, sistemski rešava stvar po stvar. Da se sistemski istraži, uredi društvo, da se konkretno poveća bezbednost i da se što više „rupa“ zakrpi i popuni. Insistiranje da je K.K. pravno neodgovoran, da granicu treba spustiti na 12 godina, sve do tvrdnji da je svako ko je samostalno podigao cev i opalio metak, samim tim i odgovoran bez obzira na godine je veoma delikatna dilema koja traži jasno i stručno rešenje. Nemoguće je sve i odjednom. I ne ishitreno, bez relevantnih činjenica. Ali ne i onom uobičajenom matricom „svako čudo za tri dana!“. Dakle, tugujmo za žrtvama bez skrivanja i tražimo put za bezbednije okruženje. I menjajmo moralne i vrednosne sudove, jer sadašnji, jasno je, ne valjaju. A dominiraju, tako se to sad moderno kaže.

Izvor: Politika