Свирање ку…цу
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Шта год да сам написао као реакцију на актуелна збивања или размишљање о овоме што нам се дешава, наишло је и наилази на реакције читалаца. Најешће негативну, јер су они „с друге стране“ мог становишта увијек будни и на мртвој стражи, бринући се да којим случајем не растурим ово заједничко нам огњиште. Понекад имам утисак да је ријеч о једном те истом „боту“, плаћеном и задуженом да пази и на моју сјенку, о прерушеној Ружи Вељовој која је, у вријеме оног корона – карантина, била свеприсутна и мој редовни опонент, често на доњој ивици грађанске пристојности и доброг укуса. Ти се коментари готово никад нијесу односили на написано, на став и на објашњење, увијек су били никад довршени најприземнији лични обрачун са мојом новинарском прошлошћу и са мојом припадношћу српском националном корпусу.
Никад нијесам одговарао, објашњавао и правдао себе и своја гледишта, сматрајући да и они који се са њима, из било којег разлога, не слажу на то имају неопозиво право. Те реакције су ми биле најбоља и најувјерљувија потврда да сам „убо ствар“ и да сам, великим дијелом, у праву. Али, од свих реаговања на моја писања, најубједљивије и најинвентивније стигло је прије неки дан када је „бот“, потписан као „дијабола“, коментаришући мој текст „Господари таме“ написао „свираш курцу, Лабудовићу“! Врло јасно и прецизно, а кад боље размислим – и врло паметно.
На страну то што му избор псеудонима и није баш најпаметнији јер „дијабола“ је, према речнику, „особа која је глупа, малоумна, нецијењена у друштву, која се не истиче интелектуалним способностима, а хтјела би да се истакне“, али став му је – врхунски. Јер послије сваког текста, реаговања и упозорења и сам сам се питао: коме и чему!? Кога још у овој земљи боли „она ствар“ за било чији став и упозорење? Ко још овдје има уво за другачији глас, за супротно мишљење, за глас разума? Што би рекао наш народ: пас лануо, вјетар однио!
Не би био неки проблем, нити би била нека велика штета да само ја „тамбурам“ по „истом“. На жалост, сваким даном све је више доказа тог „свирања“ као државне политике и односа према стварности по принципу „трла баба лан“. На сва звона и на многим фронтовима ова држава, најцрногорскија од свог настанка, спасава се од фатаморгане зване „српско питање“. Од „српског питања“ сведеног и етикетираног као најезда четничке идеологије, промовисане из врха Српске православне цркве, цркве „стране државе“. Од Брчела до Ђуревих Ступова, опкољених јаким полицијским снагама, као да ће Павле Ђуришић, онако бронзан, да насрне на „партизанску“ Црну Гору. Да не помињем псеће махање репом пред Пицулом, Радманом и Куртијем.
А док држава „свира ку…цу“, по нотама каквих се ни Броз не би досјетио, на све стране падају младе главе (па нека су и главе криминалаца), судски „случајеви“ њихових газда застаријевају, Хрвати свакога дана подижу цијену „улазнице“ у ЕУ, а Куртијеви без зазора оружјем насрћу на државну границу. Али, кога је брига за то, важно је „ухапсити“ Павла, а уз њега, ако би се дало, и Владику Методија. Та маглуштина квазидржавне политике дубоко у себи скрива економски суноврат (пола милијарде евра само за увоз хране), посрнулу туристичку сезону, покајничку политику и Пилатово прање руку бивших и садашњих „дужносника“ (Мило – Душко; Јаков – Милојко…), којевитезање како смијенити Андрију… и благоглагољива мантра о томе како само што нијесмо на улазним вратима ЕУ.
Све у свему, драга „дијаболо“, све је, и сам видиш, свирање ку…цу! Како ово што ти браниш, тако и ово моје које нападаш. С тим што од овог мог „свируцкања“ неће бити ни неке користи, ни неке штете, а од овог њиховог (и твог) – прицијени сам. Цијеним да, ипак, нијеси толика „дијабола“ да не уочаваш разлику.
U jednoj osnovnoj školi prije neki dan je učenik nastavniku pred penzijom rekao, vidite li da vam se učenici sprdaju! Reče razredna da ga nikad nije viđela potrešenijeg kad je ušao u zbornicu i to ispričao.