Свилене гаће — последња линија фронта

Пише: Мишо Вујовић
Није било лако бити револуционар. Газили су кроз блато, преко врлети, по снегу без чарапа. Јели су кору од храста, грејали се уз лажи о једнакости и братству, пуцали више на четнике него на Немце, а усташе су — случајно, јел’те — увек остајале изван нишана.
И онда… стигла је слобода. Она за коју се гинуло, клало, лажима крепило. Али слобода није дошла у чизмама — дошла је у свиленим гаћама. И није имала ни косу разбарушену ни лице исцрпљено борбом, већ кожу мекшу од совјетске утопије и глас који се први пут чуо из дубине каде у коју је већина по први пут закорачила.
Стигли су у туђу кућу, у којој се мирисало на печеницу, на ланене чаршаве и породичну традицију. Погледали су се у огледалу у златном раму и први пут се себи свидели. Са шеширима и кожним капутима које никад нису купили. Са женама које нису ни познавали, али су им „револуционарно припале“.
И док су прали крв с руку у пространим купатилима — јер слобода, боже мој, мора бити чиста — шепурили су у пиџаме од свиле, размишљајући да у пролеће тако одевени прошетају по крају неће ли случајно набасати на неког из завичаја.
Под њима, на отетим креветима, нису више лежале револуционарне идеје, већ удовице, кћери, свастике, жене класних непријатеља “збринутих” негде у масовним гробницама на периферији. Црвени барјак, на јарболу заменио је розе грудњак на поду.
Отимали су све — од блузе до благонаклоног погледа. Намештај, порекло, част, телесне сокове. Љубав су прогласили буржоаском обманом, а секс — ослобађањем потлачених на свим фронтовима. Није било важно да ли жели — важно је било да се покаже ко је победио.
Тако су, отимајући другима животе и имовину настали црвени буржуји — господа која су дошла физички и ментално босонога, али је невероватно брзо ускочила у туђе кревете и живите.
И ту је настало прво унутрашње мимоилажење. Идеологија се оклизнула на чипкасте холтере, мрежасте чарапе и свилене гаће. И кад је дошло време избора, није било дилеме: веш који лепо клизи под руком је победио.
А револуција? Она је, као и све страствене љубави, завршила у мраку спаваће собе, са сузама на образима и везаним рукама чипком.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:


,,Илустратор“ вјештачка интелигенција и рачунар. Оваква ,,умјетност“ ће да уништи оловку, руку и људски разум. А текст, само да је жив и здрав ,,мајки“ – а да што се не одмори од писања оволиког, је ли ради по учинку или ђутуре?
Текст за освежење и опомену.
истина!!!
Ilustratoru,čista desetka. A ni tekstu nema mane. Dođoše iz p.m. i oslobodiše nas od slobode !