Југословенски и српски велемајстор ког су многи сматрали најбољим шахистом ван Совјетског Савеза био је и новинар, публициста, партизан и музичар.
“У Југославији се знало за Тита и Глигу.”
Први је председник Јосип Броз, а други Светозар Глигорић, незванични амбасадор Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), који је у најбољем светлу представљао где год га је по белом свету шаховски пут водио – описује га дугогодишњи пријатељ Миладин Митровић.
“Мислим да се такав човек више неће родити, у њему су биле садржане све најлепше људске особине, никада никога није увредио и ништа лоше није урадио ни у каријери, ни у животу”, говори за ББЦ на српском професор математике у пензији и председник шаховског клуба из Панчева који носи Глигино име.
Глигорић је био и партизан, радио је као новинар, написао неколико десетина књига о шаху и у 88. години објавио музички албум.
Спаски против Фишера: Легендарна партија и Хладни рат
Че Гевара у Југославији: Како је изгледао сусрет са Титом на Брионима
Прва пролетерска бригада – од народних хероја до избледелог сећања
Како је Глига спознао шаховске лепоте
Светозар Глигорић је тек са 13 година почео да игра шах.
Поломивши руку на фудбалу у којем је такође био добар, нову занимацију је пронашао гледајући старије суграђане како у једној београдској кафани мрдају црне и беле фигуре по табли са 64 поља.
Пошто је деци био забрањен улаз у ове угоститељске објекте, Глига је учтиво замолио домара да га пусти унутра да гледа одрасле како играју.
Долазио је свако вече и већ са петнаест година остварио је прве виђеније резултате на локалу.
“Постао је аматерски првак Југославије, а са 16 година и најмлађи мајстор у свету”, прича Митровић.
Уочи Другог светског рата, Глигорићу умире мајка, док је отац преминуо још док је био дете.
У помоћ му је притекао Нико Миљанић, доктор медицине и хирург.
“Кад је чуо да је остао без родитеља, замолио га је да дође на ручак и рекао му: ,Глиго од данас си ти мој четврти син'”, препричава осамдесетчетворогодишњи Панчевац Митровић.
<
Млађани Боби Фишер жбира Глигу на турниру у Цириху, фото: Getty Images
По избијању рата, шахиста се са породицом Миљанић склонио у Црну Гору, у село Бањане.
Глигорић се после две године – 1943, кришом придружио Петој пролетерској црногорској бригади као добровољац.
У партизанима је остао до краја рата 1945, из кога је, наглашава Митровић, изашао са два одликовања за храброст.
Хтео је, додаје, да оде и да се бори и на Сремском фронту, али је уместо тога добио задатак да обнови шаховску игру широм југословенских република.
Шаховски успеси и признања
Иако није такнуо шаховску таблу током рата, на првом шампионату које је одржано у социјалистичкој Југославији 1945. године у Новом Саду био је други.
Озбиљније успехе одмах је почео да бележи и на међународном плану – ненадано је постао први шампион Бугарске у шаху исте године.
“Имам оригинал повељу где то пише. Бугари су га позвали, он је дошао у Софију и све их пребио”, осмехујући се прича Митровић.
Две године касније у Варшави побеђује на првом великом међународном турниру, оставивши иза себе совјетске шампионе Василија Смислова и Исака Болеславског.
Тако је свет сазнао за талентованог Југословена.
Глигорић је највеће успехе забележио 1950-их.
Већ на почетку деценије, 1951. године, постао је велемајстор шаховске игре, а онда су кренули да се нижу успеси који су му обезбедили статус “најбољег шахисте ван Совјетског Савеза”.
Освојио је неколико међународних турнира, попут оног у енглеском Хејстингсу, шведској престоници Стокхолму и Мар дел Плати у Аргентини.
У овом јужноамеричком граду је 1953. победио Пољака Мигела Најдорфа, тако што је први пут употребио варијанту Краљеве индијске одбране, после које је Пољак предао меч, а тактика потом ушла у теорију шаховске игре.
Међутим, уместо да понесе име по Светозару Глигорићу, названа је по граду где је настала.
Југословенски шахиста је 2003. године објавио књигу о овој варијанти на енглеском језику.
Исте године је руски велемајстор и светски шампион Гари Каспаров играо против рачунара који, тврди Митровић, нису успели да одговоре на Глигину варијанту.
Осимова Југославија и други тимови које су зауставиле нефудбалске ствари
Југопластика: Патике које буде сећања на југословенску кошарку
Дарко Панчев: “Југославија за десетку, остали ни за петицу“
Учествовао је на више од 160 највећих светских турнира, а на око педесет је био први или је делио прво место, тврди Митровић.
Освојио је и 13 медаља на шаховским олимпијадама, такмичењима које се одржавају сваке друге године, мимо Олимпијских игара.
Једино злато у појединачној конкуренцији на првој табли освојио је у Минхену 1958.
Те године је проглашен и за најбољег спортисту Југославије у конкуренцији фудбалера Стјепана Бобека и Драгослава Шекуларца, атлетичара Фрања Михалића, гимнастичара Мирослава Церара.
Дружење са Фишером, сликање са Че Геваром
Глигорић је играо са свим шаховским легендама тог доба – од Михаила Таља и Бориса Спаског, Тиграна Патосјана и Бента Ларсена, до Михаила Ботвиника и Бобија Фишера.
Са Фишером се упознао на турниру у словеначком Порторожу 1958, када је Американац имао само 15 година.
“Глига га је примио да буде код њега две недеље пре него што су пошли на турнир, тако да су заједно отишли и то возом”, говори Митровић који се случајно, као студент, такође нашао на овом међузонском турниру и тако упознао Глигорића.
Тако је започело безусловно дугогодишње пријатељство двојице виртуоза.
Дружили су се и током чувеног реванш меча против Спаског 1992. године на Светом Стефану у Црној Гори и Београду.
Тада је Савезна Република Југославија била под санкцијама Уједињених нација и америчке власти нису одобравале ову локацију за дуел који је напослетку припао Фишеру.
“Званично је (Фишер) био смештен у хотелу Југославија, док је заправо боравио код Глиге”, истиче Митровић који га је и сам упознао тих дана.
Због сукоба са америчком владом, Фишер се никада више није враћао у отаџбину, а нови дом је пронашао у Мађарској.
Одатле је, каже Митровић, повремено долазио у Србију и виђао се са Глигорићем.
У његовом легату у Панчеву налази се и неколико одела и кравата које је Фишер заборавио у Београду, као и велики број заједничких фотографија.
Заједничку фотографију Глига има и са комунистичким револуционаром Ернестом Че Геваром.
Фотографија на којој се види како аргентински герилац кибицује који ће наредни потез да повуче Београђанин, снимљена је 1960-их година на меморијалу Капабланке – кубанског шахисте, у Хавани.
Касније је завршила и на омоту албума првенца југословенског велемајстора.
Митровић каже да је Глига одржавао контакт са Че Геваром, али и са дугогодишњим кубанским председником Фиделом Кастром.
‘Како сам преживео двадесети век’
Још у детињству, на првом грамофону је преслушавао француску химну Марсељезу и оперске хорове.
Касније је наставио да купује плоче, а Митровић каже да су радио станице знале да има богату колекцију па су позајмљивале овај носач звука од њега.
Дечачка жеља да љубав према музици преточи у ауторско дело остварила му се у 80. години живота.
Упоредо је учио да ради на софтверским програмима за продукцију и компоновао.
Плод његовог залагања био је албум Како сам преживео двадесети века, а у спровођењу идеје помогли су му бројни музичари, продуценти и певачи, међу којима је био и Раденко Стојановић, познатији као Вуду Попај.
“Организатори пројекта и власник студија где се снимао материјал су нас повезали, па сам тако бацио неку риму за ствар која је била у том фазону”, говори земунски репер за ББЦ на српском.
На албуму је 17 песама, на српском и енглеском језику, жанровски изузетно различитих – од џеза и блуза, до репа и шлагера.
Вуду Попај каже да се са Глиглом свега два пута видео уживо – први пут код њега кући, а други и последњи на промоцији издања.
“Остало ми је у сећању да је причао како тренутно не сме много да вози ауто пошто воли да попије чашицу ракије.
“То је било симпатично, то је тај дух, да човек у тим годинама и даље вози”, присећа се кроз осмех Стојановић.
Каже да је Глигорић био “врло захвалан и коректан човек” и да му је овај пројекат изузетно значио.
“Био је срећан што је могао да испуни себи тај сан и да објави музичко издање”, додаје.
Због тога, али и поштовања према његовом лику и делу, репер није имао “дилему” око учешћа у пројекту.
У песми РАП Стyле поред Вуду Попаја гостује и црногорски репер Нигор, док је скреч деонице на грамофонима имао и ди-џеј Муња.
Стојановић сматра да је неке ствари на албуму требало технички дотерати, али да је финални производ “добро урађен”.
“С обзиром на то да је он шахиста мислим да албум није сувопаран и да је тематски успео да га учини занимљивим и интересантним”, закључује репер.
Глигорић је почео да ради и на другом, дуплом издању, али га за живота није завршио.
Пар година после Другог светског рата, Глига се венчао са Даницом, са којом је био у браку скоро пола века, до њене смрти 1994.
Запросио ју је на сред улице, без најаве, па га је замолила да сачека да размисли до следећег дана.
“Отишла је кући и рекла мајци шта се десило и да му није одговорила, добила је шамар и наређење да се уда за Глигу”, препричава Митровић уз осмех.
Митровић препричава и анегдоту с почетка њиховог заједничког живота – током једног ручка који је Даница припремила, изузетно заљућена храна натерала је Глиги сузе на очи.
“Дана је то приметила и рекла да јој подваљују на пијаци јер она не разликује која је љута, а која слатка паприка”, сећа се.
После неколико месеци кулинарске тортуре, супруга му је кроз осмех признала да га је “преварила” и да не може без љуте паприке, коју тамани од седме године.
Како су некадашње југословенске републике поделиле имовину бивше државе
НЛО у Југославији – Када је научна истина негде тамо
Како су архитекте из Југославије градиле Африку
У шаховском свету је важио за најкоректнијег играча који се “никада није бунио, тражио да се враћају потези, звао судију, давао примедбе и друго”.
Једном приликом је вратио потез млађем играчу на турниру јер се овај расплакао када му је појео фигуру.
“Судија је то приметио, није хтео да дисквалификује малог и Глигорић је прихватио да уђе у финални део – мали је био други, а Глига први”, прича Митровић.
Поред шаха, изузетно волео да вози кола, па је тако, тврди Митровић, својевремено добио и позив да буде возач формуле 1.
Био је љубитељ и фудбала – током меча са Михаилом Таљом 1968., уместо да доврши партију у којој је водио, предложио Летонцу да ремизирају како би могли заједно на утакмицу Југославија : Француска.
“То Таљ никада није заборавио као највећи џентлменски поступак у шаху”, рекао је Глигорић.
Глигорић је деценијама играо за шаховски клуб Партизан, али је био и један од оснивача спортског друштва најљућег ривала – Црвене Звезде.
Говорио је 10 страних језика и написао више књига.
После његове смрти 2012, на предлог Шаховског савеза Србије, Светска шаховска федерација (ФИДЕ) је увела специјалну награду за ферплеј коју је назвала по Глигорићу
Ко је био Светозар Глигорић Глига
Рођен је у Београду 2. фебруара 1923.
Шаховски велемајстор постаје 1951, и током каријере је освојио укупно 13 медаља на шаховским олимпијадама, док је 11 пута био шампион Југославије.
Радио је као новинар у дневном листу Борба, недељнику НИН као спољнополитички коментатор, и Радио Београду где је добио признање Златни микрофон.
Написао је више десетина књига и објавио музички албум Како сам преживео двадесети век.
Нјегов лик се нашао и на поштанској маркици, једна београдска улица и панчевачки шаховски клуб носе Глигорићево име.
Преминуо је у 90. години, 14. августа 2012.
Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Извор: Б92
Није црногорски ако није српски; илустрација: ИН4С
