Svetosavska

U tami veka, južnuje od svega,
Kao stado pod stoletnim borom
U nametu januarskog snega
Strepelo je pleme pred čoporom.

Od Istoka grmelo je tmulo
Sa Zapada nije bilo dana
Gluvo Nebo lelek nije čulo
Ni molitvu sleđenih usana.

Smiren duhom, kleknuo je tada
Razgrnuo ugaslo ognjište
Raspirio iskru zvanu Nada
Ugrijao duši konačište.

Zubljom slave Nebo je planulo
Zarudeše božuri u mrazu
Diže glavu pleme posrnulo
Diže glavu i prepozna stazu.

On prekrsti i goru i vodu
I okaja plemena grehove
Koje odtad po Njegovom hodu
Meri vreme i zbraja vekove.