Sveti Mardarije Uskoković: Na visinama Lovćena

Sveti Mardarije Uskoković

Bilo je to trećeg juna godine 1904. Imao sam četrnaest godina, pohađao gimnaziju u Crnoj Gori, na Cetinju.
Upravnik škole je sazvao zbor i objavio da prva tri dana iduće sedmice nećemo imati časove. Potom nam je objasnio razlog ovog neočekivanog raspusta: nama đacima će se pružiti prilika da zajedno sa nastavnicima odemo na izlet, na planinu Lovćen.
Lovćen je jedna crna gora – monte negro, po kojoj je naša zemlja i dobila ime. Njen glavni vrh ovenčan je jasno ocrtanim oblikom krune, koja prikladno ukrašava jedan od najveličanstvenijih planinskih vrhova u Evropi. Lovćen je, takođe, žiža našeg nacionalnog, istorijskog i književnog predanja. Na njegovim obroncima, posle boja sa Turcima na Kosovu 1389. godine, potražili su pribežište nepotučeni srpski plemići. U jednom od sela na Lovćenu iznikla je crnogorska dinastija.

Na najvišem vrhu ove planine sahranjen je naš najveći pesnik.
Od najranijeg detinjstva živeo sam u Cetinjskoj kotlini. Znao sam da ponekad satima ne skidam pogled sa ponositih vrhova Lovćena. Činilo mi se tada da samo moćne ptice, sokolovi i orlovi, mogu dopreti do njih.
Stoga je potpuno razumljivo uzbuđenje koje sam osetio kada sam čuo upravnikove reči. Ko bi mogao i pomisliti da ćemo već sledeće nedelje mi, dečaci, raširiti krila i iz Cetinjske kotline se vinuti ka nepristupačnim vrhovima krševitog Lovćena!
Molili smo se Bogu da nam u ponedeljak podari lepo vreme, da se na nebeskom plavetnilu ne ukaže nijedan oblačak.
Kao polazna tačka izleta određena je škola, odakle smo krenuli u četiri sata ujutro.
Kakva je samo bila naša sreća kad smo se probudili i videli da nas očekuje divno jutro! Ko ne poznaje crnogorsku klimu teško da može zamisliti koliko dan u našim planinama ume da bude lep. Toga jutra vazduh je treperio tananom jasnoćom, proziran i sjajan kao staklo. I sve ostale okolnosti toga dana bile su jednako savršene. Kao da je vascela priroda sa prijateljskom naklonošću potpomogla naš poduhvat.
Stoga se zamalo ne otesmo nastavnicima u svom ushićenju. U početku su nas oni vodili, no naše je uzbuđenje bilo toliko da smo ih ubrzo ostavili iza sebe. Za desetak minuta prešli smo Cetinjsku kotlinu i krenuli da poput divokoza hitamo uz strmine, hvatajući se rukama za stenje baš kao četvoronošci. Savlađivali smo kamen za kamenom, dok su se naši profesori trudili da nas stignu.
Sunce je, međutim, već bilo visoko, a toplina dana nas sustizala kada smo stigli do vrha prvog grebena. Sa ovog uzvišenog mesta videla se susedna kotlina. Na prvi pogled ništa neobično: omanja kotlina okružena planinama, tu i tamo razasute oniske kamene kućice kakve se često viđaju po Crnoj Gori, i nekoliko crkava.
Nastavnici su nam objasnili šta je to što vidimo: pred nama se prostiralo selo Njeguši, kolevka porodice Petrović-Njegoš, naše vladarske dinastije. Tu je rođen Danilo Petrović, naš prvi knjaz-vladika, verski vođa kom su se Crnogorci obratili za pomoć kad ih je njihov svetovni vladar izneverio, te koji je 1697. godine dobio pravo da izabere naslednika i tako osnuje novu dinastiju. Na ovom mestu rođena je većina njegovih naslednika.
Samo selo se sastojalo od tridesetak do četrdeset kuća sagrađenih s obe strane širokog puta.
Ovaj drum, po rečima nastavnika, bio je jedina veza između Crne Gore i ostatka sveta. Od Njeguša put je krivudao zaobilazeći planinu, pa ivicom kanjona sve do Kotora (na engleskim mapama često označenog kao Kataro) i mora. Crna Gora, komad zemlje jedva tri puta veći od Roud Ajlanda,[1] jedini je deo Balkanskog poluostrva koji Turci nikada nisu uspeli da osvoje. Crnogorci nisu gradili druge puteve. Smatrali su da bi putevi otvorili zemlju i omogućili lakši prodor neprijatelja.
Daleko pre no što ćemo ući u Njeguše primetili smo na jednoj od kuća veliki natpis. Natpis je glasio obećavajuće: Hotel Grand. Na ulazu u selo susreli smo grupu meštana na čelu sa seoskim starešinom. Posle kratkog pozdrava, ovaj nas je pozvao da budemo gosti na večeri koju će nam prirediti meštani. Sledeći njegova uputstva, krenuli smo niz ulicu koja je vodila pravo prema hotelu Grand. Međutim, kada smo se obreli pred gostionicom shvatili smo da je natpis skoro iste veličine kao i sama građevina, dovoljno veliki da je sruši pri naletu jačeg vetra.
U hotel se ulazilo na omanja vrata. Hol u vidu predsoblja vodio je u mali hodnik sa sobama za goste, njih ukupno dve – soba broj jedan sa leve i soba broj dva sa desne strane. Pohitasmo u jedine dve sobe koje je nudilo ovo gostoprimljivo konačište. Posle dugog uspinjanja bili smo gladni kao mali vukovi.
Kuća se ne ceni po lepoti zidova nego po gostoprimstvu, veli stara izreka. A u ovoj kući je bilo telećeg pečenja, pite sa sirom, domaćih kobasica, sira i druge domaće seoske hrane u izobilju, tako da odmah posedasmo za bogatu trpezu.
Uskoro je, međutim, došlo vreme da nastavimo put. Oprostili smo se sa gostoljubivim meštanima Njeguša i krenuli dalje. Put nam se sada činio znatno kraći i lakši, pošto smo se okrepili odmorom i hranom. Za manje od pola sata stigli smo do Krsca, mesta koje posećuju svi turisti.
Do Krsca put vodi skoro sve vreme uzbrdo, tako da onaj ko se penje ne vidi skoro ništa osim samog puta. A onda najednom, sa poslednjim korakom koji putnika dovodi na sam vrh, pred očima se ukazuje prizor koji oduzima dah svojim zamahom i lepotom: neopisiv prizor Kotorskog zaliva ili, kako ga stranci nazivaju, Boke kotorske (to jest „usta“ kotorskih), i Jadrana.
Hiljade turista iz svih krajeva sveta posećuju Krstac svake godine i zaslepljeni, kao i mi tada, neočekivanom lepotom ne mogu da odvoje pogled od prizora. Taj trenutak im ostaje u pamćenju dok su živi. Samo je uzvišeni Tvorac mogao da načini takvu sliku svojom božanskom rukom.
Nikada više na svojim brojnim i dugim putovanjima nisam video ništa slično veličanstvenom pogledu sa Krsca. Ni obale Crnog mora na surovom Kavkazu, ni tirkizne vode nasmejanog Krima, ni zaslepljujuća lepota Azurne obale, ni Bosfor sa svojim divotama, ni živopisni predeli Švajcarske – ništa se nije moglo uporediti sa tim vidikom od koga zastaje dah, visikom koji se toga dana krilio pred mojim zadivljenim očima.
Neposredno ispod nas, hiljadu osamsto metara niže, ležao je plavi Kotorski zaliv sa bezbroj malih uvala koje se poput norveških fjordova[2] usecaju duboko u gorostasne planine, po obodu ukrašen lepim gradićima.
Sa mesta na kom smo stajali zaliv zakriljen planinama izgledao je tako prostrano i mirno da sam pomislio: ako bi na moru odjednom počela strašna bura, ovaj spokojni zaliv bi mogao poslužiti kao utočište za sve mornarice i trgovačke brodove sveta.
Za to vreme, naši su nastavnici već razmišljali o povratku. Smatrali su da smo usponom do Krsca dostigli krajnji cilj izleta. Po njihovom mišljenju, bilo je dovoljno utisaka za jedan dan. Dalje penjanje bi nas sasvim iscrpelo, treba da krenemo kući, itd. itd.
Neki od nas, međutim, nisu mogli da se pomire sa takvom odlukom. Nekolicina učenika, onih odlučnijih među nama, odlučila je da nastavi put do samog vrha Lovćena. Uz dozvolu vođe izleta, ova grupica je u pratnji dva-tri nastavnika krenula ka vrhu.
Naše mladalačke duše na ovaj poduhvat nije podstaklo samo iščekivanje novih utisaka, niti samo želja da otkrijemo još širi horizont. Vrhovi Lovćena su nas privlačili zato što se tamo gope nalazi grob koji je drag našim slovenskim srcima, sveti grob Vladike Petra II Njegoša, knjaza i Mitropolita Crne Gore, najvećeg pesnika Južnih Slovena.
Nimalo ne čudi samrtna želja vladike Njegoša da njegovo telo bude sahranjeno na samom vrhu Lovćena, njegove planine, odakle se danas njegov spomenik vidi nadaleko, kao čuvar koji večno bdi nad prahom ovog velikog vođe i mislioca. Sasvim je primereno što ovaj čovek, koji je za života pozivao svoj narod da se iz doline materijalnog življenja uzdigne u visine duha, i sada, posle smrti, poziva njega i celo čovečanstvo sa jednog od najviših vrhova Evrope. Jer kao što i Lovćen, planinu koja gospodari nad svim crnogorskim grebenima i kotlinama, krasi prirodni venac, tako je i duh obdarenog pesnika Njegoša ovenčan besmrtnošću.
Ponovo smo ubrzali korak, što iz nestrpljenja, što plašeći se da nam kakav oblak ne zakloni jarko Sunce, koje je celoga jutra bilo naš radosni pratilac.
Još samo nekoliko koraka i najzad smo na vrhu na koji smo toliko želeli da dospemo. Pred nama je širio onaj horizont kom smo se nadali. Ako bismo napregli oči, sa vrha Lovćena mogli smo nazreti maglovite obrise živopisnih predela bogate Dalmacije sve do Herceg Novog. Još samo malo i možda bismo uhvatili obris Dubrovnika.
U sećanju mi oživeše junaštva iz naše drevne i slavne istorije.
Iza Herceg Novog nalazi se Dubrovnik, u neslovenskim zemljama po svom srednjovekovnom imenu možda poznatiji kao Raguza, vekovno središte srpskog bogatstva i srpske kulture, grad-republika koji se takmičio sa Venecijom. A onda je došao Napoleon. Pod zidinama Dubrovnika pao je u ljutom boju moj predak, Stanko Uskoković, crnogorski perjanik[3] čija su slavna dela nadahnula Njegoša da ih ovekoveči u svojoj Svobodijadi.
Beše to one slavne godine kada su se Crnogorci rame uz rame sa Rusima borili protiv Francuza za oslobođenje Slovena.
Puškin, koji je rođen 1799, bio je u to vreme tek dečak, ali je kasnije, zadivljen junaštvom ove borbe, napisao sjajnu poemu Bonaparta i Crnogorci, koja je ušla u zbirku Pesme Zapadnih Slovena. Naš veliki pesnik, Vladika Petar II Njegoš, rođen je tek 1813, godinu dana nakon što je Napoleon doživeo poraz od Rusije, ali odjeci te velike bitke živeli su ne samo u njegovo doba – osećali su se snažno čak i u vreme mog dečaštva.
Ovako moćne činjenice istorijskog sećanja po prirodi stvari su doprineli doživljaju slovenstva kao jedne velike celine, koja je vazda bila prisutna preda mnom i mojim školskim drugovima u Crnoj Gori.
Željno smo počeli da ispitujemo svoje nastavnike. Sa koje strane Lovćena se nalazi junačka Srbija? U kom pravcu je velika Rusija, moćna zaštitnica slovenske pace? A druge slovenske zemlje?
Već smo blizu groba Vladike Petra II. He Meštrovićevog mauzoleja koji je 1930. podigao Aleksandar I, prvi kralj ujedinjene Jugoslavije, a koji biste danas videli ako se ponete na Lovćen, već njegov prvobitni, jednostavni grob.[4]
Skinuo sam kapu i stao u trepetnoj tišini.
Obuzele su me duboke misli.
Poželeo sam da mogu postaviti pitanje jasnovidom slovenskom pesniku koji tamo počiva:
„Kako je tvoje osećajno srce uspelo da podnese bol što neprijateljski raspoloženi susedi stalno smanjuju granice mile ti zemlje, granice koje su sada toliko smanjene da se mogu sagledati golim okom?“
Ili:
„Zar nije ovde, sred ovih goleti, iznikla snaga kojom si opevao svoja slovenska osećanja? Nije li se ta snaga rodila dok si u svojoj zamišljenosti sa vrha Lovćena slutio obrise slovenstva na obzorju, i onog bliskog – u Dalmaciji, Srbiji, Hrvatskoj, Slavoniji, Bosni, Hercegovini, Makedoniji, Bugarskoj, i onog udaljenijeg – u Bohemiji (Češkoj i Slovačkoj) i Poljskoj, i u fizički još daljoj, ali duhom tako bliskoj, tako bratskoj svima njima, u moćnoj Rusiji?“
Odista, nisu li vrhovi Lovćena, tog slovenskog Parnasa[5] nadahnuli Vladiku i poetu da peva o slovenskim junacima Suvorovu, Kutuzovu, Karađorđu i Janu Sobjeskom, koji su dali sve u borbi za voljenu im otadžbinu, za izbavljenje porobljenih pripadnika slovenske pace od tuđinskog jarma?
Neizbrisivi utisci tog jasnog jutra na Lovćenu, uzbudljive priče koje su nam nastavnici ispričali o prostranim južnoslovenskim zemljama i o moćnoj Rusiji, predeli surovih, veličanstvenih slovenskih planina, blistavo plavetnilo Jadrana, simvol slobode, povrh svega prah besmrtnog pesnika slovenstva – sve to skupa odredilo je moju sudbinu.
Okrenuo sam se ka Crnoj Gori, meni beskrajno dragoj, iako tako majušnoj i skromnoj da se njene krajnje granice mogu obuhvatiti golim okom sa Lovćena. Ponovo mi krila na um padoše. Osetio sam kako mi iz ramena rastu snažna, slobodna, slovenska krila.
Kao da sam svojoj zemlji govorio:
„Zbogom!
Nikada te neću zaboraviti, zemljo moja.
Zemlja si moga roda krvnoga, mojih predaka.
Usadila si u mene zauvek duh slovenski.
Nikada neće uminuti moja sinovska ti zahvalnost.
Sudbina je da te moram ostaviti i otploviti morem slovenstva na dalek put, jer duh me zove.
Verno ću služiti slovenstvu do poslednjeg svoga daha.
Napuštam te zarad toga, samo zarad toga.
Voljena zemljo, zbogom!“

(Iz knjige „Nedokučiva Rusija)