Света реч је рејтинг а не домовина
1 min read
Миловоје Михајловић
Пише: Миливоје Михајловић
Поштовани пријатељу,
Бринемо о будућности своје деце и сопственој прошлости, а ни на једно ни на друго не можемо да утичемо. То је сигуран знак да старимо. Деца су паметнија од нас и наши им савети више нису потребни. Знају они добро који ће пут изабрати. Ваљда су нешто научили на нашим грешкама. Посвећеност домовини и брига за будућност је у овим сулудим временима важна, али, на жалост, није више на цени. За оне који су се трудили да буду изабрани да воде народ то нису приоритети. Њихов циљ је власт која доноси моћ, богатство и привилегије и све је подређено томе.
Света реч је рејтинг, а не домовина. Свет воде агенције за испитивање и обликовање јавног мњење. И на овим нашим несрећним балканским просторима је тако, само примитивније, бахатије и бруталније. Ми живимо спин. Виртуелни свет нам одвраћа пажњу од стварности.
Тумарамо између лажних вести. Поновљена лаж и поновљена бесмислица – постали су главна средства политике. Лажне вести започињу ратове, утичу на избор председника најмоћнијих земаља, Фејсбук постаје глобална супер сила, Твитер – важнији од Си-Ен-Ен-а… Лажне вести стижу једна другу у океану бесмисла. Глад за сензацијом отворила је процес рециклаже свести. Политика диригује нашим свакодневицама, намеће нам дилеме, збуњује, уводи страхове…Не да би било боље грађанима, већ да би „елита“ дуже остала на власти. Живимо од избора до избора. Избори су прилика да покажу грађанима да су им важни, а истовремено се гласови краду или купују за десет евра. Значи, добићеш десет евра да прихватиш будућност која ти се нуди. Живот – као реклама за путовање „бугарским возом“. Наполеон је говорио да глупост није хендикеп у политици. Данас су „Наполеони“ углавном у лудницама, а јавност је затрпана глупостима и измишљотинама. Ми смо становници великог Потемкиновог села и робови медијског инжењеринга.
То је механизам и за управљање овом нашом (косовском) кризом која траје више од три деценије. Формула је једноставна. Народ држати у страху од рата, па људи и не виде колико их поткрадају, нити размишљају о лошем социјалном положају. Глумећи непријатељство прикрива се бизнис – сарадња. Понекад их, чини ми се, то и забавља. Тако Хашим Тачи није могао да се провоза чамцем по Газиводама, а да та вожње не буде пропраћена „ванредним стањем“ и подизањем борбене готовости војске у Србији, уз четири драматичне прес конференције. Сада је нова (али и стара) тема – војска Косова. Сутра ће бити – Интерпол, прекосутра опет Унеско, затим – руски центар у Нишу, МИГ-ови… А кад све то изгуби смисао и понестану нови трикови, онда поново долази на ред – подела Косова. И тако – у круг, зачињено сузавцем у парламенту или насловним странама о „олуји на Северу“. Тај „асиметрични рат“ скретањем пажње са стварних проблема одржава привид сталног сукоба. Претња миру је мантра која се непрестано понавља.
Спин је прва пратиља политичке моћи. А наши политичари одлично знају да се спин спином избија. Тако омађијани, заробљеници црно-беле слике, неколико година смо проћердали изгубљени у лавиринтима око Заједнице српских општина. Сва је прилика да ћемо, заробљени у том позоришту, још доста времена утрошити посматрајући представу око „поделе Косова“.
Sve je postalo ogoljeno i prozaicno.
Mladi to shvataju i razumnije posmatraju nego sto se misli.
Izmedju ostalog toliki broj odlazi, a na izbore ne izlazi pola gradjana.
Vlastodrce to ne brine, naprotiv trljaju ruke.
Otprilike glasa ih cetvrtina gradjana u koje spadaju i ukradeni glasovi.
Onda idioti ponavljaju da su tu voljom gradjana.
Da je do volje gradjana ne bi ih bilo ni u tragovima.
Ali, manipulacijama nikada kraja.
Lazovi, prevaranti i razni patoloski tipovi „upravljaju“. Bolje reci sprovode ono sto se od njih zahtijeva, kunuci se u ljubav prema drzavi i narodu, „zabrinuti za nasu buducnost“. U stvari misle na svoj konto i svoje prizemne interese.
Narod moze dugo da trpi, al kad jednom prekipi bice gadno.
… Nema tog modela, još ga niko od kada je vijeka i svijeta, nije smislio, moj Milivoje!
Taj model đe će dvoje u miru da dijele : jedan svoje, a drugi tuđe!!!
Nama takvog modela mira!
Nikad ga nije ni bilo.
Samo tzv. analitičari namišljaju nemoguće, nije njima teško za sve one pare!
… I kako se znamo, jednom onda nijesi mislio ‘ vako!
Mislio si onako.
… Kako bih ja potpisao svaku ovu tvoju pametnu riječ, do ovoga ničemu zaključka
Milivoje!