Sveštenik Nenad Ilić: Dokle ćemo da trpimo poganu sektu na vlasti?

Piše: Sveštenik Nenad Ilić

Šta je to sa nama, ljudi Božiji?

Šta je to sa nama mučeničkim, a palim narodom?

Kako to svi želimo da budemo civilizovani, demokratski i tolerantni pa otvaramo mogućnost da i istina i laž imaju ista prava?

Da li je zaista moguće da ćemo mazohistički i dalje da trpimo poganu sektu na vlasti i da se jadamo i pomažemo jedni drugima da izduvamo sigurnosne ventile kako ne bismo eksplodirali?

Neostvareni štreberi i ulizice osrednjih i nižih sposobnosti iskaču nam sa ekrana i naslovnih strana novina da nam objasne kako su oni giganti borbe za nas! Dele lekcije, svakome i u vezi sa svačim, zato što sekta najbolje zna?!

Iznad svega su se izdigli. Iznad svake pameti i znanja, iznad svake profesije, iznad sopstvenog naroda i njegove istorije, narodnog identiteta, iznad vere i Crkve.

Da li je ikad Srbija imala bednije zastupanje u inostranstvu i sama pred sobom?

Slabost nam je na svakom koraku i na svakom mestu. I u državi i u profesijama i u porodicama i u Crkvi. I šta ćemo sad. Da kukamo i jadamo se do besvesti?

Ako su nam poklekli neki jerarsi – opominjimo ih, salećimo ih kao osice, molimo se za njih.

Ako je politička scena trula – menjaj pod hitno, rizikuj. Kao – „pazimo da ne izgubimo više nego što možemo da dobijemo“. „Opozicija ne valja“, a mi valjamo?…

To što se vlast godinama bavi samo time da satre svoju opoziciju ništa nam ne govori, nama pametnima? Tražimo nijanse i pojave političkih spasitelja… Koješta. Samo se bavimo opravdanjem sopstvene neodgovornosti.

Jadno, nedostojno jednog naroda koji ima istoriju koju ima. A sve kao – zbog pameti. Kakva je to crna pamet koja samo širi beznađe! Kakva je to pamet koja samo teži da uzdigne onoga koji misli da je ima, a ne može da se ugradi ni u šta što bi raščistilo odron na putu.

Što pre mi moramo da skinemo sramotu sa sebe.

Mnogi od nas ne mogu da se pogledaju u ogledalu, blago onima koji mogu, da bi upotrebili sve ono što im se sa reklama nudi. Da bi prestali da se osećaju kao kolonijalni bednici, nego da postanu građani sveta bez bora i peruti, sa divnim osmehom.

Kucnuo je čas kad nam više nije dopušteno da bilo ko koga poznajemo kaže bilo šta dobro za sektu koja se izdigla iznad Crkve, iznad nauke, iznad istorije. Da pravda sektu manipulanata koji su izučili marketinška oruđa demokratije i sa zlobnim zadovoljstvom ih primenjuju na poverenu im „stoku“.

Možda možemo da razumemo da bez pečata sekte više ljudi koji znaju da prave pare ne mogu da ih prave, da bez sekte niko ne može da prosperira u svom poslu, da oni bez para nasedaju na obećanja sekte, ali ipak – recimo svakome od njih: „Treba da te je sramota, alavče sebični i neodgovorni!“ Ako možemo bez ljutnje, bez trošenja emocija, mirno, jer svi znamo da je to činjenica. Ne želimo da osudimo zauvek, ne valja kad se nekome ukine izlaz, nego da stavimo izludele i pale pred ogledalo, da se ako Bog da vrate pameti.

I nemojmo više da govorimo da i tu ne možemo ništa da uradimo.

Možemo i te kako.

„Sram te bilo“, „Sram vas bilo“! A ne traži raspravljanje. Svi sve znamo. Ništa ne objašnjavajte.

Ponekad i male reči, dobro usmerene mogu da imaju velike posledice.

I kod ne učini ovako – pomogao je sekti. Neka ne traži sebi suvišna opravdanja.

Izvor: Stanje stvari/Fejsbuk stranica autora