Све буде и прође, само је глупост вјечна
1 min read
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Прође и то. Као што у свијету и животу све пролази („panta rei„, рекли би филозофи), прође и дан који је опет подијелио и разграничио два свијета и два погледа на тај свијет. Дан побједе и Дан Европе, исти а тако далеки један од другога. И опет она једна те иста флоскула како је тај дан могуће дијелити и сукобљавати. Као да „побједа“ без Европе нешто значи. Јер, „побједа“ је ослобађала и из таме најцрње пошасти која је, послије куге и „шпањолке“, харала њоме вадила баш ту Европу. А и шта би и гдје би била, ако би је уопште и било, Европа да није било „побједе“?
Утихнуше маршевски кораци, угасише се мотори моћних машина смрти, слетјеше авиони… али Европом, која би да заборави и из своје колективне свијести избрише чињеницу да је и Москва њен неотуђив дио и наслеђе, још увијек одјекује оно моћно, громогласно и сложно „урааааа…“! Ура за слободу, ура за демократују, ура за достојанство, ура за правду… Ура против мрака, против безнађа, безумне силе, једноумља, неповјерења и вјечите мржње Запада према Истоку.
Онај који хоће има само један разлог, онај који неће нађе хиљаду и један. Они који су славили слободу и побједу живота над смрћу, нашли су и начин и пут, колико год заобилазан, да дигну барак побједе и грмну „ураааааа…“! Они други су тражили и нашли безброј разлога и начина да оправдају изостанак. И да се на побједу којој су, дијелом, допринијели и њихови очеви, баце сјенком, баце клетвом, забранама, уцјенама и пријетњама. А ни дронова није фалило.
И тако, историја, та освједочена проститутка (част и извињење оним правим и поштеним истричарима и трагачима за истином) коју развлачи, навлачи и силује кад и како коме одговара, би још једном изложена јавном каменовању. Истину, као Христа, још једном разапеше на Браденбуршку капију, а слободу опет нагураше у вагоне смрти, у претрпане бараке концлогора, покопаше у пустопољину Доње Градине, јаму Пребиловаце, на Сајмиште… И, маскирани у демократе, браниоце људских права и прогресивце наставише да Европу, сачувану од побједе, воде у нови суноврат. А побједа, силна и величанствена, сачувана у крви, у костима, у памћењу, у обавези за незаборав, ношена раменим „бесмртног пука“ настави свој марш у вјечност.
И све би и прође, само бескрајна људска глупост (Ајнштајн је тврдио да је и од свемира већа) настави да се брани и храни самодеструкцијом, мржњом и искључивошћу. А над свиме и даље јечи оно сложно, громко и из дна душе „ура“!
Урааааааааааааааа…
