Суза међу звијездама!
Ранко Јововић
Пише: Желидраг Никчевић
Не каже се узалуд да управо међу лирским пјесницима треба потражити имена која омогућавају да се одслика нешто од основне душевне, духовне и политичке ситуације нашег времена.
Понекад су читави томови социолошких, психолошких и политичких анализа потпуно инфериорни у односу на готово махинално пјесничко проникнуће у атмосферу и суштинске особине савремености, у боју, укус и мирис стварног живота одређене људске заједнице.
У пјесништву великог српског пјесника Ранка Јововића Црна Гора је по свему привилеговани објекат – тамни предмет поруге, чежње и носталгије, а њени становници, Црногорци, сагледани из најапсурднијих перспектива, овом лириком лагано промичу у митској паради која се може видјети са сваког домаћег прозора.
Ранко је био велики мајстор политичког неореализма, непоткупљиви пописивач чије ће анексе на збиљу морати да узме у обзир сваки будући аналитичар. Као и увијек у нашој историји, као код свих наших врхунских лиричара, и овдје су на заједничком послу и револт и покајање, и тамни призори националне драме у пуном обиму, и праштање, и бескрајна њежност – и вјера у понајбоље што овај народ има: у душу и чисте ријечи племена.
Притом, Ранко је био један од оних ријетких дијагностичара који нигдје себе не изузимају, него напротив – свједоче својим животом једнако као и својим стиховима. Он је писао на равној нози са стварношћу, примајући и узвраћајући ударце, али не узмичући никада.
Идеологизованом говору окренуо је његово монструозно наличје, да би се чуо непоткупљиви глас људског протеста. Јововићева пјесма коначно и неопозиво ослобађа песничку субјективност, бавећи се оним што је најинтимније и најкрхкије, без компромиса са малограђанском фантазијом. Мало је код нас пјесника који су тако непосредно отворили пјесму за тзв. непоетско градиво, који су истовремено тако романтични, што значи узвишени и патетични, и тако реалистични. Мало је српских пјесника који су свој идеалитет тако немилосрдно и плодотворно изложили свом реалитету, као што је то учинио Ранко Јововић.
Браво, Жета…!
Желидраг, као и увијек, јасно, прецизно, истинито, онако како сви видимо али не умијемо да кажемо. Нико не би овако могао, онако како је Ранко Јововић заслужио.