Пише: о. Дарко Ристов Ђого
Била нам дјеца из Ораховца и Велике Хоче. Највећем броју њих то су били први дани изван оног осунчаног гета у Ораховцу и међу виноградима и вуковима смјештене Хоче.
Нама је дошла Јунакиња. Појела сладолед са Машом и Василијем у Моцарту, дошла у наш стан, распремила се. Чекали смо да дође на ручак. А она је плакала.
Опхрвало ју је сазнање да има свијета осим оног њој до тада познатог. Српског космоса, јесте, али њој непознатог. И замолила је наставнике да је ипак смјесте тамо гдје је њена другарица Доротеа.
А Доротеја је, заједно са још једним дјечаком из Ораховца, код наших пријатеља, Гордана и Драгане. Сада ће у њиховом стану, увијек испуњеном Гордановом пјесмом и Драганином добротом, поред њихово двоје дјеце, бити троје дјеце из Метохије.
Ми смо се… снуждили. Не можеш кривити добро дијете за сузе, али није ни теби лако.
Трајало је то свега 5 минута. Толико је требало Гордану да ме позове:
– Ајде, реци Маши да и она дође!
– Али гдје ћеш их све?
– Ма само нека дође!
И,ето, у трен ока, наша туга се претворила у радост. Одвезао сам Марију до Гордана и Драгане, тамо затекао Влада, заједничког пријатеља. И читаво вече просједисмо уз метохијско вино, фочански хумор, српску доброту, која још има ту чаробну моћ да саборује док у дневну собу упадају наша дјеца и траже још јастука и ћебади за своје „битке“.
Учили смо много од читаве те групе. Учили о важности слободе коју у Српској имамо. Учили од њихових опрезних погледа, који никако да се навикну на ту слободу.
– А кој вам је овај? – пита мали Жељко своје домаћине, гледајући пролазника испод прозора.
– Комшија са другог краја града, одговара му полушаљиво Сашка, његова домаћица.
– Је ли наш?
– Наш је.
– Ух добро!
Учимо од њих шта је постојаност.
– Свиђа ли ти се овдје, Петре?
– Много ми се свиђа. Много је лепо. Базен и црква и школа и много људи је овде.
– Хоћеш да нам опет дођеш?
– Хоћу, да с’ искупам (дасискупам) али никада не бих оставио мој Ораховац.
Домаћини ме сваки дан питају када сљедећи пут идем за Метохију и могу ли и они са мном. Хоће да виде Хочу и Ораховац. Метохију, Дечане, Призрен, Пећаршију. Хоће, јер их вуче Завјет, јер их вуку очи добре дјеце која су нам Метохију донијели у очима.
Поћи ћемо, кажем, морамо.
Сви наши путеви, за живота и након њега, у Царству Живота, воде Метохији и Косову.
(Само су понешто измјењена или прећутана имена метохијске дјеце. Све остало је запис реченог и догођеног.)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Dobrota nas cesto rastuzi, poteku suze od pomijesanih osecanja, ne znam sta da se kaze da ove dobre domacine, a tek djeca iz Orahovca, njihova radost je nemerljiva.“Svoj se svome raduje“.