,,Šumski čovjek“ pomalo laže!
1 min read
Milo Đukanović, foto: Printskrin
Šta je prećutao u svom iskazu perspektivni šumski komita i gdje je potpuno omanuo
Piše: Jovan Lakićević
Dva dana nakon izbornog dana, obećao sam sebi i pratiocima na ovom časnom Portalu, da neću mjeriti rep mrtvome vuku, jer mi to, recimo, ne dozvoljava domaće vaspitanje. Osim ako se ne povampiri. Pri tome sam potpuno smetnuo s uma da on, možda, nije umro, no se ućutao, ili „uturio“, poput Malog Radojice (da mi oprosti ova sjajna epska ličnost na nepriličnom poređenju!).
U međuvremenu je pritajeni vuk nekoliko puta ozbiljno zapanjio građanstvo Crne Gore, izjavom da će se odmetnuti u šumu, dakle u svoje prirodno stanište, kako bi je otuda štitio! Nije izustio, ali su mnogi pomislili, da je pritom ostao vjeran i onom predizbornom sloganu, koji su mu, možda, podmetnuli – da će se pokradeno i opljačkano braniti svim sredstvima! Samo, nije mi baš jasno – kako je to izvodljivo iz šume? Pogotovo što su milioni i milijarde na različitim destinacijama. Izvan šume. No, to nije moja briga!
Osvrnuo bih se na izjavu „šumskog vuka“, takoreći pred odmetništvom u majku šumu, jednom hrvatskom portalu od prije nekoliko dana. (Riječ je dabome, o vuku koji umije da priča, kao onaj iz bajke o Crvenkapi): „Više je nego očito da je SPC bila ne samo neprimjereno uključena u izbore, nego da je bila i najaktivniji politički akter…“
Ovdje bih se prvi put u poslednjih nekoliko mjeseci, pa i godina, složio sa izjavom najavljenog šumskog čovjeka, iliti vuka. Nedostaje mi samo mala kvačica, odnosno objašnjenje, – otkud to i zašto to?
No pošto odgovor znaju, pored građana i sve šumske životinje, budući drugari perspektivnog vuka, rećiću samo, još jedanput, svoju ličnu opservaciju:
Otimanje svetinja, gospodine vuče, uz pomoć ozloglašenog zakona, bilo je samo uvod u progon Pravoslavlja iz tvoje Crne Šume, prije unijaćenja i katoličenja Crne Gore, kao završne faze u „stvaranju novog crnogorskog identiteta“.
Ko to ne shvata, malo zna iz abecede savremene geopolitike! I tu je ključ, ili objašnjenje „uplitanja“ SPC u izborna zbivanja: Crkva je, krajnje pojednostavljeno rečeno, poslednjih mjeseci, u litijama i na druge načine, branila( i odbranila!) i sebe i Crnu Goru od sudbine koju su im namijenili tvoji „prijatelji“, odnosno instruktori i nalogodavci – globalisti, većinom satanisti!
Ono što je sporno iz tvog postizbornog zavijanja, gospodine vuče, jeste tvoj nastavak priče, kako je „SPC u kontinuitetu instrument velikosrpskog nacionalizma i ruskih interesa na Balkanu…“
Da si bar objasnio šta ti ove, više puta izrečene tvrdnje znače, ja se, vjerovatno, ne bih ni „dohvatio“ kompjutera. Ovako, naprosto moram.
Što se tiče „ruskih interesa“ na Balkanu, oni su, valjda, legitimni, bar koliko, recimo, američki,ili njemački… Protagonisti ovih potonjih su se decenijama i vjekovima, zajedno sa Ostrvljanima trudili da Srbija i Crna Gora nestanu sa karte Evrope. U tome su im njihovi i naši „prijatelji“ preko Atlantika pomagali prije dvije-tri decenije…
Rusija nam je pomogla, i onda i sada, da opstanemo! Priznaćete da u tome ima makar male, simbolične razlike… Što se tiče veliko ruskih uticaja, u ostvarenju ruskih imperijalnih ambicija preko SPC, mogu samo da se nasmijem.
Sticajem okolnosti znam da su poslije Kritskog Vaseljenskogsabora od prije četiri godine, kada je Moskovska Patrijaršija, deset dana prije Sabora (koji nije održan više od 125 godina) otkazala učešće. SPC učestvovala i trudila se da doprinese uspješnom okončanju Sabora. (Naši crkveni velikodostojnici, u tom času, predpostavljam nijesu znali za neke problematične pojedinosti iz biografije Vaseljenskog Patrijarha).
Posledice su bile – zahlađenje odnosa između Moskovske i Beogradske Patrijaršije. Znam da je naš Mitropolit Amfilohije to teško podnio. Ja sam ga podsjetio da je njegov prethodnik, Sv. Petar Cetinjski u jednoj prilici čekao na granici Rusije puna dva mjeseca da dođe u Mosku i bude primljen u Moskovsku Patrijaršiju.
To mu, međutim, nije smetalo da nekoliko dana prije upokojenja izdiktira sekretaru Milakoviću onu zavjetnu Zakletvu: „Ko pokuša da nas odvoji od jednorodne i jednovjerne ruske braće – prokleto mu pleme i sjeme, proklet bio tri puta i tri hiljade puta, od njega živo meso otpadalo…“
Ovo se može naći u knjižici „Testamenti crnogorskih vladika“ koju sam u jednoj prilici dodao Mitropolitu u našoj Morači. Visokopreosvećeni je te riječi našeg Sveca, u raznim prilikama citirao, ali su dežurni lajavci, bez znanja, obraza i pameti to više puta navodili u antisrpskim glasilima, kao „nesuvisle kletve“ Mitropolita. A on, poslije 4 godine, čeka poziv iz Moskve.
Izvinjavam se posjetiocima Portala na ovoj digresiji, ali mislim da mlađim generacijama neće smetati da se upoznaju sa onim što se može nazvati – neraskidivim vezama prošlosti i sadašnjosti. I budućnosti, ako Bog da.
Toliko o promociji SPC „velikoruskih interesa „u ovim predizbornim i post izbornim danima .
Što se , pak, tiče onog drugog dijela priče, gospodine vuče, kako je Mitropolija instrument velikosrpskog nacionalizma, molio bih te, da prije polaska u šumu objasniš šta to znači. Hoćeš li da kažeš da su predsjednik Srbije i Mitropolit, zavjerenici u tvome skidanju s vlasti?
Mogu da kažem da je Mitropolit, kao egzarh Pećkog trona, učinio najviše od svih kolega iz SPC za opstanak Kosova i Metohije u Srbiji. To se u Crnoj Gori, uglavnom, zna. U Srbiji – malo manje.
Žao mi je što su neke Mitropolitove izjave, poput onih da se plaši izdaje Kosova, što su bile i moje zebnje, bile razlog zahlađenja odnosa između srpskog čelnika i Mitropolita već duže vremena.
Ako sam dobro razumio, potonji susret Mitropolita i vladike Joanikija, od prije dan-dva, sa predsjednikom Srbije, koji je protekao u dugo željenom tonu, znači veliko olakšanje na obje strane. To nikako ne znači da je u pravu vuk iz (ili van) šume, da je velikosrpski nacionalizam na sceni, već da su konačno u izgledu najbolji bratski odnosi , poslije dužeg vremena, Srbije i Crne Gore!
Pročitajte još:
Bravo Djikane, nikad dosadnog, zamarajucerg komentara! Daleko je Djukanovic od vuka! Daleko je i od americkog kojota, kojeg imam cesto za gosta u mom dvoristu. Jer i on je prerijski vuk. A sivi vuk, gospodar prostora od Aljaske do Montane je nesto o cemu mnogi junaci, a ne kukavice kao Milo, mogu samo da sanjaju. A Milo, kad ga vec pominjemo, on je morfoloski blizi sakalu.
Bravo za tekst!
divno
Kakvo si ti neznaveno g.veče!
… Seruckaj Mitre sa pristojne daljine, samo toliko možeš, mišu selski!
@Djikan-e,serucka mitar (nije greska u kuckanju malo slovo,iako ih cesto pravim) ali samo po svojim petama 🙂 Tebi,iskren pozdrav i hvala za lijepe i tacne rijeci.
… Hvala tebi na lijepim riječima.
Zdrav bio brate Zorane!
Mislim na ovog na prvoj slic!
?!
Jbg …
… Ne uklapa mi se nikako priča o vuku!
Naime, vuk je jedna neobično inteligentna životinja koja se ponaša krajnje promišljeno i racionalno u svom prirodnom okruženju!
Koristiti aluziju na vuka za ovu katunsku spodobu čista je uvreda za vučinu koja vlada svojim nagonima, uzima od samo onolio koliko mu treba, koliko mu je neophodno, živi u harmoniji sa prirodom, svojim vučjim plamenom i šumskim svjetom! Jedino u krajnjoj nuždi menja svoju ćud … Kad mema izbora! A ni onda protiv sebe i drugih vukova. Nijesam čuo da se vuk ikad “ odvučio“ od svoga roda, da je preko noći osvanuo u neku drugu životinju, da se prodao tuđem čoporu! Vuk je vjeran sebi i vučjem adetu, svojoj vučjoj vjeri i imenu!
On može biti neprijatelj svakome, samo ne sebi i svome čoporu, svome vučjem rodu!
Vuk je, konačno, odlučan branič vučjeg nasleđa, svakome je drugome vuku ma đe on bio, od sjevernog pola do Antartika, brat i savjeznik. Nije se dogodilo da vuk izda vuka! Da se prikloni uljezima na svojoj vučjoj zemlji! Vuk doslijedno slijedi jednu ideologiju i politiku u životinjskog carstvu!
I zato je poštovan od ostalih stanovnika šume, uvažen!
Vuk, jednostavno rečeno, ima karakter!
… A ovaj nepomenik, on možda i jeste životinja, bolesna neka životinja, ali vuk svakako nije!
Ako jednom i pođe u šumu, a neće, završiće kao Crvenkapa!
Samo što u toj basmi neće biti lovca na lažnog vuka …
Zna on da neće morati da odi u šumu … A narodu, njemu neće biti prvi put da pravicu traži iz šume … Ako mora, ako bude prisiljen. Neće mu biti teško …
p.s. Nijesam ni petu još bio nabrao, jednoga dana ranim sam jutrom odmetnuo od kuće. A iznad nje bliže šumi je bila još samo milicajska stanica. Otac, strastveni lovac, odmah je sa svojom družinom organizovao potragu. U neko doba, sunce bijaše dobrano odsočilo, nek povika eno ga, eno … !
… I dodade dvogled mom ocu. Ovome pade kamen sa srca! Visoko na proplanku , tamo đe šuma bača prvi list spazio me kako mirno sjedim pod jednim grmom i grlim, mazim Džekija, milicajskog psa, vučjaka. Tako je okončao moj prvi bijeg od kuće u šumu.
Naveče u kafani prepričava su lovci kako me sretno nađoše prije no je oca mi strefila srčka! Na i ivici šume sa milicajskim vučjakom u družbu, koji kad osjeti ljude nekud pobježe …
A onda neko sa susjednog stola smiren doturi: Nije bogumi nikako mogao biti sa Džekijem! Eno Staniše samo što je stigao iz grada sa psom, vodio ga na špricanje … Nije vam bio sa Džekijem, ne!
Ljudi se iznenađeno pogledaše međusobno, a neko potiho promrmlja : Vuk …!
Zato meni, između ostalog, ne pije vodu ova priča o Milu, vuku i šumi!
On ne laže po malo,on stalno laže i to po mnogo!
Baš sam gledala jednu Emisiju o Gerilskoj Borbi u Venezueli.Kako Ljude zastrašuju ,kidnapuju i traže velike sume novca da ih puste žive ili ako ne donesu novac ubiju.Za taj novac kupuju najmodernije oružje.Tek tada vidiš da se s zlom ovoga vremena nije lako boriti .
Nas zli vuk vergla kao pokvarena ploca,neke fraze i parole ,dok s druge strane opljačka ovu malu drzavicu.
U svakom slučaju svakom živom je jasno da našega zlog vuka interesuje samo interes njegov i njegove familije,dok mu je narod samo obična stoka koju treba Iskoristi .
a da se čoek od laži može udaviti,on bi davno nestao
Vise puta procitah ovo,ne zbog toga sto mi nista nije jasno ili sam bilo cemu antiprotivan.Naprotiv.Sa svakom rijecju,mislju sam iskreno saglasan i potpisujem je a sa nekima i najiskrenije obradovan!Pogotovo sa „potonji susret Mitropolita i vladike Joanikija, od prije dan-dva, sa predsjednikom Srbije, koji je protekao u dugo željenom tonu“ i mogu samo dodati,hvala Ti Boze! jer nema srpske duse i sraca koje zbog ovoga nece najljepse zatreptati.Ali,ima nesto ,“neke Mitropolitove izjave, poput onih da se plaši izdaje Kosova“ sto nije do kraja cijela istina.Ovdje fali da je Visokopreosveceni prokleo samo zbog,kako i sami rekoste,straha od moguce izdaje,a na drugoj stani ucinjenu,pa potvrdjenu izdaju nije prokleo.Morate priznati da je to nedosledno.Naravno,po meni bar,to se vrlo lako moze ispraviti na nacin da Mitropolit proklinjanju u prvom slucaju doda „ako izda“ a u drugom slucaju „onaj koji je izdao i koji je to potvrdio,da je proklet“.Mislim da nema oko ovoga ne moze biti ni najmanjeg sporenja,ni logicki,ni principijelno,a ponajmanje hriscanski.
Otrov niko ne sipa kutlačom no nekolike kapi i sasvim dovoljno!
Stanje u SPC kao organizaciji je i dalje teško i tragično. Najnoviji događaji to pokazuju. Recimo, slučaj episkopa Šarića, vikara patrijarha Irineja, koga optužuju za stvari krajnje kriminalne – od nemoralnog života i kršenja monaških zaveta do otmice čoveka koji je na to ukazao.
Naravno da pravoslavni hrišćanin ne sme da se bavi moralnim suđenjem kliricima, ali, ako je sablazan javna i ako od nje potiče velika šteta po duše vernika, zar episkopat nije dužan da istraži i presudi u jednom takvom slučaju?Umesto toga, mi dobijamom izjave patrijarha u stilu „Mož` da bidne, a ne mora da znači“, a optuženi neće ni prstom da mrdne da bi sa sebe skinuo sumnju javne sablazni. Ovakvi postupci su NEDOPUSTIVI, i već su naneli ogromnu štetu, jer narod ne zna o čemu je reč. Sinod je, ako je reč o laži tužitelja, dužan da hitno objavi demanti i odbrani episkopa Stefana, i da pokrene crkveno – sudski postupak protiv klevetnika, koji je pripadnik SPC. Ako je tužitelj u pravu, postupak se pokreće protiv onoga koji je pogazio svoje zavete i huškao na otmicu svedoka svojih nedela. Mnogo puta smo već imali velike sablazni. Dovoljno je setiti se slučaja episkopa Pahomija (koji je zatašakao njegov pokrovitelj, vladika bački Irinej ) ili episkopa zvorničko – tuzlanskog Vasilija Kačavende, za koga se i dalje ne zna da li je smenjen zbog nemorala ili što se borio za Republiku Srpsku. Šta će narod da misli ako je istina da episkop tvori blud i nalaže otmice? Šta je to – mafija ili duhovništvo?
Zato se obraćamo javnosti: tražimo da se slučaj kanonski razreši, i da se skine ljaga sa episkopata. Zar je mnogo to što tražimo?
BISKUP GRGUR U AKCIJI
Naravno da nije samo to: biskup Grgur se toliko osilio da više skoro ni ne nosi mantiju (jer u nju, kao ni u pravoslavnog Hrista, ne veruje), nego se svuda pojavljuje glumatajući Džordža Klunija, a naročitu pažnju posvećuje Hrvatima i slugrenja im, kao što je to čini kad se družio sa biskupom dubrovačkim, pravim, od pape postavljenim, Matom Uzinićem. Nedavno je bio u Jasenovcu, na osveštanju crkvice Novomučenika Jasenovačkih, i tamo je održao jadnu i bednu hrvatopokloničku besedu koja se sva sastojala od priče da ne smemo nikoga da mrzimo, a za koju su Novomučenici bili samo povod. To nije ni čudo, jer ga je u Jasenovac zvao episkop slavonski Jovan, čuveni roker i padobranac, koji se, poučen od onih koji svoje patnje u Drugom svetskom ratu nude kao jedini pravi genocid u 20. veku (drugi i nisu baš toliko stradali, više su „straduckali“), stalno smanjuje broj srpskih jasenovačkih žrtava. Čim je Grgur, preko volje, obavio svoju glumačku ulogu u Jasenovcu, pohitao je da ruča u civilki u Zagrebu sa svojim drugom, liberalnim hrvatskim „povijesničarom“ Jovićem. Malo politika, malo civilka – i eto nam novog predsedničkog kandidata „udružene opozicije“ na presdedničkim izborima u Srbiji 2020. Ko zna? Sve je moguće. Samo, bar za sada, nije moguće da se biskup Grgur pokaje za svoje papističko besramlje i izgovaranje „filiokve“, kao i za koronoverstvo kome se suštinski prepustio kao odstupnik od pravoslavne istine.
ČIJI JE DUHOVNI SIN BISKUP GRGUR?
Ali, Grgur je samo duhovni sin jednog glumca, koji odavno glumi velikog patriotu – umirovljenog – neumirenog episkopa „Tase“, o kome smo davno, 2013, pisali i opominjali:
„Je li moguće da se sad ovako busa u svoja rodoljubiva i kosovskometohijska prsa („Grudi moje balkanske“) Atanasije, čovek koji je sa bratom Amfilohijem naterao vladiku Artemija da povuče tužbu protiv NATO država koje su dozvolile šiptarski pogrom nad srpskim svetinjama Kosova i Metohije 2004. godine? I to je uradio baš on, vladika Atanasije, koji je ubedio vladiku Artemija da tužbu pokrene, pa mu čak našao i advokata iz Izraela, i onda ga, jer su ga NATOVCI pritisli („Kriješ Mladića, a? Učestvovao si u ratu, a? Odmah u Hag, Taso! Osim ako…“) naterao da tužbu povuče?
Je li moguće da je sad ovakav kosovometohijski zatočnik čovek koji je optuživao vladiku Artemija da je organizovao atentate na svoje sveštenike?
Je li to beše onaj Atanasije koji je došao da razori kanonski poredak eparhije raško-prizrenske, optužujući vladiku Artemija za najstrašnija zlodela protiv Crkve i naroda, onaj Atanasije što je, kao Džejms Bond, sproveden do Gračanice, u zimu 2010, u pratnji ljudi Tadićevog režima i sokoljen od Mlađe Đorđevića, Tadićevog savetnika za SPC i Republiku Srpsku, koji je Tasu i brata mu Amfilohija pratio i na nedavnom mitingu na kome su se borili protiv nezavisnog Kosova, a u Beogradu?
Je li to taj Tasa kosovoljubac koji je polomio sve brave na sobama i kelijama u Gračanici i zamenio ih, sprečavajući kanonsku primopredaju eparhijskih dužnosti?
Je li to taj hrabri zatočnik koji je, kako je došao na Kosovo i Metohiju, počeo da od Šiptara i „međunarodne zajednice“ prima tobož „obnovljene“ crkve i manastire oštećene 2004. godine, koji su, kako svojevremeno zapisa jedna svedokinja, „obnovljeni“ tako „dobro“ da se u njima može služiti Liturgija bez kišobrana?
Je li to onaj Atanasije čiju su besedu o ljubavi i „suživotu“ na Kosmetu, održanu u „obnovljenoj“ crkvi svetog Đorđa u Prizrenu tako oduševljeno pozdravili kforovci i Šiptari – po pisanju novina „Pravda“ 27-28. februara 2010, kforovski komandant, nemački general Menfred Hofmajer, za Dojče vele tada je rekao: „Ovo je za nas bila veoma važna služba, naročito zato što je vladika izgovorio pomirujuće reči. Razgovarao sam i sa savetnikom predsednika Srbije Borisa Tadića (Mlađanom Đorđevićem) i on mi je slično izjavio“, a sekretar Islamske zajednice Kosova Resulj efendija Redžepi reče da im je drago da „gospodin Jeftić ne ide stopama njegovog prethodnika i da samo seje mržnju među ljudima tj vernicima“?
Je li to onaj „Tasa“ što je zvaničnim aktom od 14. februara 2010. zabranio pominjanje kanonskog episkopa raško – prizrenskog Artemija, kome, u tom času, nije bilo ni suđeno, ni presuđeno, i koji je, po svim kanonima i ustavu SPC, bio nadležni arhijerej?
Je li to onaj što je pljuvao Marka Jakšića, Milana Ivanovića, Dragana Velića i druge Srbe sa Kosova i Metohije, branitelje svete zemlje, koji su molili da se haos ne pravi i da se ne tera sa Kosova čovek koji se, kako te, 2010, u „Pečatu“ reče Marko Jakšić, „celim svojim bićem godinama, mesecima, pokušavao da spasi naš Kosmet, znam koliko je snage i energije i zdravlja potrošio da se KiM ne otcepi od Centralne Srbije“?
Je li to beše onaj što sa Pravnog fakulteta u Kragujevcu, skupa sa svojim bratom Amfilohijem, istera na ulicu asistenta Zorana Čvorovića, oca dvoje dece, samo zato što je objavio knjigu „Istina o slučaju vladike Artemija“ (isteraše ga fakultetske vlasti, ali posle „Tasinog“ i Amfilohijevog pisma)?
Je li to onaj Atanasije koji nije hteo da čuje Srbina s Kosova, Dragomira Kostića, kad je vapio: „Zar tako, braćo arhijereji, sa svojim bratom arhijerejem? Zar se tako postupa sa Čovekom? Zar se tako postupa sa čovekom koji je postao Simbol kosovskog čoveka? Kosovskog Srbina?“
Je li to onaj Atanasije koji nas je brukao pred svetom, i za koga je američka publicistkinja i prijatelj srpskog naroda Džulija Gorin 2010. zapisala: „Treba imati na umu da se episkop Atanasije, dok je u potpunosti vladao svojim mentalnim sposobnostima, odrekao funkcije episkopa pre 11 godina zbog dokazane fizičke nesposobnosti, što je potvrdio SA Sabor. Ali sada taj isti Sveti sabor njega smatra sposobnim da upravlja eparhijom koja punih 11 godina preživljava najteža iskušenja“?
Je li to onaj Tasa čiji je brat Amfilohije na slavi crkve u Vučitrnu u avgustu primio srdačno Iljbera Hisu, koordinatora u Vladi Kosova za sprovođenje plana za Sever Kosova i Metohije (o čemu je pisala „Pravda“ 5. avgusta 2010.), pravdajući to tradicionalnim srpskim slavskim gostoljubljem (kao što je Bulović pravdao posetu Džozefa Bajdena Dečanima 2009, iako ju je vladika Artemije zabranio)?
Još mnogo toga bi imalo da se kaže i napiše, ali je i ovo dovoljno. Sprovodeći duhovno bratoubistvo i razgoneći monahe sa Kosova, on je direktni saučesnik u predaji Kosmeta NATO-u i Šiptarima, za šta sada optužuje samo Bulovića.
„Tasino“ pismo je, međutim, korisno po onoj narodnoj – zaklela se zemlja raju da se tajne sve saznaju. Tako smo iz pera glavnog teologa – novotarca SPC, „Tase“, dobili dokaz za ono što mi godinama govorimo – da Irinej Bulović iz senke upravlja celom Crkvom i piše saopštenja ne obzirući se na Sabor. Bulović je glavni upropastitelj SPC, jer je čovek Fanara i Vatikana, a ima najveću moć, koja ne potiče iz crkvenih krugova, nego iz njegove povezanosti sa svetovnim centrima moći, koji ga redovno snabdevaju podacima o stanju srpskog episkopata, na osnovu kojih dotični vrši svoje ucene i kombinovanja na Saboru. Pravi patrijarh ima isto ime kao i formalni patrijarh, ali mu je prezime Bulović, a ne Gavrilović.
Ali, šta je glavni cilj i smisao ovog pisma? To nije odbrana Kosmeta, nego duhovnog čeda „Tasinog“, poznatog samoproglašenog biskupa hercegovačkog, fudbalera, tenisera, košarkaša, književnika i romanopisca, biznismena svetskog glasa, vozača skupih auta i džipova, nosioca „paćoti“ cipelica i zuba vrednih desetak hiljada evra i, po „Tasi“, velikog borca za srpsku sirotinju, siročeta, ljubi ga (duhovni) tajka, vladike Grigorija, glavnog predstavnika džet seta iz „mučeničke nam Hercegovine“ (koja je zaista mučenička jer su je ustaše klale i ubijale, a sad je za vladiku dobila čoveka koji najogavnije šuruje s hrvatskim biskupom Uzinićem, kleči na njegovim službama, prima nagrade za toleranciju hrvatskog „Večernjaka“, priča gluposti o Ivi Andriću, koji je srpski, i samo srpski, pisac, a ne „zajednički“, i bruka celu SPC svojim sramnim postupcima, kakvo je stavljanje hramova pod hipoteku zarad dobijanja kredita)… Pošto je vladika Grigorije, koji je svojevremeno pomagao „Tasi“ u pacifikaciji vladike Artemija, sad u škripcu, jer svi mediji pišu o njemu i njegovim delima
http://borbazaveru.info/content/view/5800/77/;
http://borbazaveru.info/content/view/5799/37/;
http://borbazaveru.info/content/view/5705/37/) treba ga odbraniti kao „zatočnika Kosova“ i velikog prijatelja siročadi (i on je siroče, ljubi ga (duhovni) tajka)! Umesto da mu, kao istinski duhovni otac, očita vakelu i lupi dve – tri klempe, kao što je radio tamo gde je smeo i mogao, i to bez ikakvog razloga (samo da bi dokazao svoju moć i silu), „Tasa“ brani svoje „siroče“, poznato po neviđeno luksuznom životu, siroče koje potiče iz planinske zabiti Vareša, koje, dok nije postalo episkop nije znalo kako živi džet set, a sad živi kao džet set i leti avionom na Nou Kamp stadion da gleda Barselonu (znamo sve o tom letenju „siročeta“)… A zašto ga brani? Zato što ga duhovne čedo trpi i hrani, i, ako bi ga „Tasa“ ozbiljnije grdio, bio bi, pod stare dane, „nogiran“ iz Tvrdoša… Zato je pred „Grišom“ „Tasa“ manji od makovog zrna…
Pošto je već pomenuo prvosveštenika Ilija, koji je blago koreo svoje sinove kad su skrnavili svetinju, vladika Atanasije mogao bi da sebi kaže – LEKARU, IZLEČI SE SAM, i da više ne brani svoje duhovno čedo, jer toj odbrani, osim nekolicine „neznavenih“, više niko ne veruje.
Vladika Atanasije treba da zna: on više nikoga ne može da prevari, osim samog sebe. A sebe će varati dok se javno ne pokaje i ne zamoli Boga i narod za oproštaj zbog toliko sablazni koje je proizveo u SPC, što mu mi sa „Borbe za veru“ iskreno i srdačno želimo.“
Toliko o episkopu Atanasiju i biskupu Grguru još 2013.
„ĐEDO“: ŠTA JE SAD PA TO?
A evo i o mitropolitu Amfilohiju.
Mi smo, kao i uvek, podržavali i podržavamo borbu našeg naroda u Crnoj Gori za svoja verska, nacionalna i građanska prava, i uvek smo osuđivali ustaški režim Mila Đukanovića, koji je udario i na naše najveće svetinje, od Cetinja do Ostroga. Nismo nikad osporavali ni obnovu crkvenog života u Crnoj Gori, pa ni, svojevremenu, ulogu mitropolita Amfilohija u toj obnovi. Ali nismo mogli da prećutimo, i nećemo da prećutimo, da je mitropolit Amfilohije, od mladosti revnitelj Pravoslavlja, postao jedan od najuticajnih novotaraca i reformatora u SPC, o čemu je davno pisano kao o sukobu mitropolita Amfilohija sa jeromonahom Amfilohijem. Ekumenizam i liturgijska refirma, stalne posete rimskom papi i Vatikanu, kao i šurovanje sa idejom poluautokefalnosti „Pravoslavne Crkve u Crnoj Gori“ su stvari na koje smo uvek upozoravali kao na opasnosti. A najskrivenija od svih opasnosti – sujeta koja ruši pravoslavnu potku duhovne izgradnje. I usred borbe za svetinje u Crnoj Gori spevaše pesmu „Đedo“, da veliča mitropolita Amfilohija. Pravoslavni su uvek bežali od pohvala i sujete, jer pohvale i sujeta su čovekougodništvo. A ova pesma se ne peva Hristu, nego smrtnom čoveku, prolaznom, od koga se za života stvara kult – što nije potrebno ni njemu, ni narodu, ni SPC. Zasluge su jedno, sujeta je drugo – a sujeta je osnova politikanstva, koje nas već decenijama ruši i razara baš u SPC.
https://www.youtube.com/watch?time_continue=1&v=zF7
STALNO SE PREISPITUJEMO
Ako neko smatra da Uredništvo sajta „Bora za veru“ ne misli o svojim postupcima i ne trudi se da ih uskladi sa učenjem naše vere, taj greši. Znajući da ćemo Bogu odgovarati za sve što činimo i govorimo, trudimo se da se redovno preispitujemo i tražimo odgovor na pitanje – da li je ono što radimo blagosloveno i korisno. Zato se povremeno oglašavamo stavovima koji čitaoce treba da podsete na naša preispitivanja i razmišljanja, a sa ciljem da se popravimo i ispravimo tamo gde grešimo. Zato evo naših najnovijih razmišljanja, vama, dragi čitaoci,na uvid.
1.Osnovni stav „Borbe za veru“ uvek je bio – neophodna nam je borba za veru jednom predatu svetima (Jud. 1,3). Mi tu veru nismo izmislili – ona nam je data od Hrista i Crkve. Mi je branimo da bi ona branila nas, kao što nas je vekovima hranila i branila od svakog zla. U borbi za veru mi naročito moramo paziti na laži i falsifikate, da ne bismo pali u duhovnu propast i prepustili se vucima umesto pastira.
2. Kao što znate, boreći se za veru, mi nikad nismo skretali ni levo – u ekumenizam, ni desno – u lažni zilotizam, i nikad nismo pozivali svoje čitaoce da napuštaju SPC, mada smo bili kritični prema svima onima, u mantiji i bez mantije, koji ruše red i poredak. U svoje vreme smo, 2013, odgovorili na napade episkopa „Tase“, i sada to ponavljamo:“Zašto je episkop Atanasije oklevetao „Borbu za veru“? U čemu se ogleda „antiepiskopski“ i „anticrkveni“ karakter našeg sajta? (ovde ne možemo ne primetiti, da je ep. napisao najpre „antiepiskopski“, pa tek onda „anticrkveni“. To je u skladu sa novotarskim učenjem da je episkop crkva).
Iz reči „antiepiskopski“ i „anticrkveni“ proizilazi da je načelan stav našeg sajta antiepiskopstvo i anticrkvenost. Mi ne možemo ovu laž prećutati. Jer, protiv Crkve su raskolnici i jeretici i svi drugi bogoborci, a nedao Bog da mi među takvima ikada budemo. Mi bismo lako lične uvrede otrpeli, i to bi nam bilo na duhovnu korist, ali paušalno iznesenu tvrdnju – laž da radimo protiv Crkve i episkopa, mi ne možemo prećutati.
O avi Agatonu se pričalo sledeće: „Došli su kod njega neki monasi čuvši za njegov veliki dar rasuđivanja. Želeći da ispitaju hoće li se on naljutiti pitaju ga: „Jesi li ti Agaton? Čuli smo za tebe da si gord čovek?“ On dogovara: „Da, to je tačno.“ Oni ga opet pitaju: „Jesi li ti Agaton, praznoslov i klevetnik?“ On odgovara: „Jesam.“ I opet govore: „Jesi li ti Agaton jeretik?“ On odlučno odgovara: „Ne, nisam jeretik.“ Zatim ga upitaše: „Reci nam, zašto si na prva pitanja davao potvrdan odgovor, a poslednje nisi izdržao?“ On im odgovori: „Priznajem da imam prve poroke, jer je to priznanje korisno za moju dušu, a biti jeretik znači biti otpadnik od Boga, a ja ne želim da budem otpadnik od Boga.“ Čuvši ovo oni se začudiše njegovom daru rasuđivanja i odoše, dobivši pouku.
Sajt „Borba za veru“ nastao je kao odgovor onih koji su uvidevši kvarenje vere i crkvenog poretka od strane samovoljnih, Crkvi neposlušnih episkopa i sveštenika, primili k znanju i k srcu reči svetitelja Božijih: „Zapovest je Gospodnja da ne ostanemo nemi u vremenima kad je vera u opasnosti. Kada je vera u pitanju niko nema pravo da kaže, ko sam ja? Niko nema pravo da kaže nije moja stvar ili to me ne zanima. Kamenje će zavikati a ti zar da ostaneš nem i nezainteresovan?“(Sv. Teodor Studit).Mi nismo imali pravo ostati nemi i nezainteresovani. Preci naši ne ostaviše nam blaga zemaljskoga, ali nam ostaviše čistu i neukaljanu veru – blago kojim se nebo i večni život kupuju. I večno im na tome hvala! Naša je sveta dužnost da ostavimo deci svojoj, i potomcima svojim, istu takvu veru – čistu i neukaljanu: „Pre svega ostavljaj sinovima svojim u nasleđe neporočnu veru i svete dogmate da bi ne samo sinove nego i unuke priveo Gospodu putem Pravoslavlja“ (Prep. Jovan Lestvičnik, „Reč pastiru“, gl. 14).
„Da bi se čuvala istina treba je steći, da bi se stekla treba je upoznati. Na taj način svako onaj ko zna hrišćansku istinu postaje njen čuvar, branilac i zaštitnik. Što je više onih koji znaju istinu time je veća njena zaštita, time je ona manje ugrožena – ne sama u sebi nego i među ljudima. I, nasuprot tome, što je manje onih koji znaju istinu, manje je zaštite protiv laži, a time je opasniji položaj istine među nama. Jer, u tom slučaju, ako se pojavi neko lažno učenje, onaj ko ne zna istinu će ga propustiti, zato što ne ume da ga prepozna i razobliči. Od njega će laž preći drugom koji, takođe, ne zna, od drugog – trećem i tako dalje. Laž će se tako proširiti i potisnuće istinu.“ Primivši k znanju i k srcu gore citirane reči Svetog Ignjatija Brjančaninova, mi smo i pokrenuli sajt „Borba za veru“.
Vidite li vi, koji klevećete i lažete i svagda se pritivite istini: „Tvrdovrati i neobrezani srcem i ušima, vi se svagda pritivite Duhu Svetome (Dela 7, 51); „Vi koji primiste Zakon naredbama anđelskim, i ne održaste“ (Dela 7, 53); vidite li da i svetitelji Božiji pominju kamenje koje će zavikati(„Kamenje će zavikati a ti zar da ostaneš nem i nezainteresovan“). O kamenju koje će zavikati govorio je i Spasitelj naš Isus Hristos: „A kada se on već približi podnožju Gore Maslinske, poče sve mnoštvo učenika u radosti hvaliti Boga gromkim glasom za sva čudesa koja videše. Govoreći: Blagosloven car koji dolazi u ime Gospodnje! Mir na nebu i slava na visinama! I neki od fariseja iz naroda rekoše mu: Učitelju, zabrani učenicima svojim. I odgovarajući reče im: Kažem vam, ako oni ućute, kamenje će povikati“ (Lk. 19,37 – 40). Kada ućutaše oni koji su morali govoriti, kamenje je progovorilo. Zar do sada niste spoznali da je po Savinoj i Lazarevoj svetoj Srbiji, natopljenoj krvlju mučenika bezbrojnih, postradalih na kocu i konopcu viseći, kamenje progovorilo i slavopoj Bogu večnome uznosi boreći se za svetinju vere prave! I mi, najmanji i najjnedostojniji među braćom mnogobrojnom, jesmo ovo kamenje koje je progovorilo, o kome je prorokovao Preteča Gospodnji, o kome je Gospod Slave govorio, o kome su i verne sluge Njegove – svetitelji govorili. Nebo se prolama od plača Nebeske Srbije. Zar vi, rušitelji Crkve svetosavske, ne čuste plač duhovnog praroditelja našeg Svetog Save? Zar je Sava uzaludno isplakao srce svoje pred živim nebesima? Nije! Sava je plakao da bi se u narodu srpskom do konca vekova očuvao sveti plamen vere! Ove uzvišene reči, reči istinite i duhonosne, izgovorio je još jedan žitelj Nebeske Srbije, koji u Carstvu Slave Večne, boravi pored Svetog Save i klečeći prosi od Gospoda milost narodu svome – Sveti Nikolaj Žički i Svesrpski. Kamenje u zemaljskoj Srbiji orošeno je i pokvašeno i zaliveno krvlju i suzama Čestitoga Kneza i slavne mu vojske; zaliveno je suzama i krvlju slavnih i čestitih kneževa, blagovernih careva i blagočestivih carica, koji okitiše ovu zemlju Srbinovu slavnim zadužbinama, belim crkvama i manastirima; zaliveno je krvlju i suzama svetih Patrijaraha srpskih, časnih sveštenika i monaha, koji kroz vekove borbe, i muke, i iskušenja i tame čuvaše onaj sveti oganj vere u Srbinu da se ne ugasi, kao pravi svetlonosci i duhonosci; krvlju i suzama te velike i plemenite vojske naših blagorodnih predaka zalivena je sva zemlja i svo kamenje zemaljske Srbije. Zaliveno je u ono vreme, da bi u ovo vreme, odsudno vreme postojanja Srbinovog, donelo ploda. I evo, pred našim očima događa se čudo Božije: kamenje davno zaliveno, oživelo je u zemaljskoj Srbiji i slavu Bogu uznosi! I ne govorite: I naš je otac Sava. Da ste deca Savina, činili biste dela Savina. Jer što vi činite, Sava nije činio. Sava je Crkvu gradio, a vi je rušite! „Rodite, dakle, rod dostojan pokajanja. I ne mislite, i ne govorite u sebi: Imamo oca Avraama; jer vam kažem da može Bog i od kamenja ovoga podignuti decu Avraamu“ (Mt. 3, 8-9). Vi ste čitali, ali niste pročitano izvršavali. Zato se kuće vaše i raspadoše strašno, kad udariše kiše i dunuše vetrovi iskušenja premnogih. Niste se uzdali u Boga Živoga, već u svoje strastima pomračene umove i svoju praznu učenost.
Mi nismo protiv episkopa, kako protiv nas klevetnički govori jedan bivši episkop; mi nismo protiv episkopa, ali nismo ni bezuslovni poslušnici episkopa. Uslov je njihovo stajanje u istini. Mi se od Svetog ap. Pavla naučismo: „Ako li vam i mi ili anđeo sa neba propoveda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude! (Gl. 1,8). Od Svetog ap. Jovana naučismo se: „Svaki koji prestupa i ne ostaje u učenju Hristovom, taj Boga nema; a koji ostaje u učenju Hristovom, on ima i Oca i Sina. Ako neko dolazi k vama i ovo učenje ne donosi, ne primajte ga u kuću i ne pozdravljajte se. Jer ko se pozdravlja s njim, učestvuje u njegovim zlim delima (2. Sab. Posl. Jov. 1, 9 -10).
Mi se ne borimo ni protiv koga. Naši neprijatelji nisu od krvi i mesa. Po meri snaga naših volimo sve ljude. Ni one koji nas klevetaju i laži protiv nas govore, mi ne mrzimo. Ali, kada je vera naša sveta u pitanju, mi ne pravimo ni sa kim kompromise i ne gledamo ko je ko nego pravedan sud sudimo: „Ne sudite po izgledu, nego pravedan sud sudite“ (Jov. 7, 24). Ako bivši episkop Atanasije svojim činjenjima kvari veru i ruši Crkvu, onda mi na našem sajtu postavljamo tekstove koji opovrgavaju zločinjenje tog čoveka, tekstove koji iznose istinito učenje svete Crkve pravoslavne. Ali mi, čineći tako, ne mrzimo ovoga čoveka! Ako episkop Ignjatije Midić kvari veru i crkveni poredak svojim lažnim učenjima i samovoljom, ne poštujući Sabor svoje Crkve, onda mi donosimo mnogobrojne svetootačke tekstove u kojima je izloženo istinito učenje Crkve, kojim pobijamo lažna učenja Ignjatija Midića. Ali mi, čineći tako, ne mrzimo ovoga čoveka! Isti postupak primenjujemo i prema zastranjivanjima u veri još nekih episkopa. Mi pažljivo osluškujemo šta govore sveti Božiji i reči njihove izvršujemo:„Pazimo se onih koji se pretvaraju da čuvaju istinu i koji govore da su oni pravi rukovodioci, ali nisu takvi nego su u zabludi, „varajući i varajući se“ (2. Tim. 3, 13), „njima će sud biti pravedan“ (Rimlj. 3, 8). Čuvaćemo veru i život neporočan, ne umanjujući i ne vređajući jedno drugim, nego prebivajući celi i savršeni“ (Prepodobni Teodor Studit).“
Kako smo mislili i pisali 2013, tako mislimo i pišemo danas, i, ako Bog da, do kraja našeg života. A svima želimo pokajanje i spasenje.
Zorane zavidim ti na pronicljivosti, jer nam odje ukazujes na neke bitne detalje koje mnogi pa cesto ni ja ne bi primjetili i registrovali. Naravno prirodno je da vecina ljudi nema taj dar nit ima strpljenja i volje da detaljno analizira sve ove izajve i tekstove pa tako usvajaju kao svoje misljenje ono sto im mediji serviraju, a serviraju nam svasta a najmanje istinu. Izjave nasega Mitropolita najvise falsifikuju i napadaju zbog njegovoga ostrog i iskrenog govora oni politicari koji jedno govore za javnost a drugo misle i cine. Zahvaljujem ti sto meni a i drugima ukazujes na ovakve bitne detalje koje cesto ne registrujemo, i priznajem ti da mi cesto sluzis ka etalon da preko reagovanja na tvoje komentare otkrivam na portalu udbaske botove koji su posiije izbora promjenili taktiku i ne nastupaju onako otvoreno ķa prije no djeluju suptilnije i prikrivenije. Odusevljava me sto ih pored sveg njihovoga lukavstva uvijek neki od nas razotkrije i natjera da se povuku ili mijenjaju nikove. Pozz.
@Ivo,ja sam neko skromnog znanja i relativno pristojnog obrazovanja i sa tim iskreno,casno i principijeno se ponasam,reagujem.Po onoj staroj „ako si mi i majka,pokrij se rasom“.I,zaista mi je savjest cista kod svake izgovorene rijeci.A,tebi iskren pozdrav i…na mnogaja ljeta u Hristu brate!
Ok.neka ti bude da si „skromnog znanja i obrazovanja“ i pored tih vrhunskih analiza licnosti i dogadjaja, uostalom ko razumije shvatice 🙂