Судар црвених линија

Пише: Жељко Цвијановић

Мудро је избећи батине, посебно од јачег, али 2018. године бићемо у фази кад ће бити и мало веће мудрости од оне да се батине избегну.

1.
Како тумачити да је Александар Вучић у петак у размаку од свега неколико минута афирмативно говорио о две важне ствари које се међу собом искључују. Дакле, најавио је, са једне стране, јачање војске и могућу куповину ефикасне противваздушне одбране од Белорусије. Са друге стране, рекао је да би реализација предлога за Балкан Атлантског савета – која укључује стално америчко војно присуство у Србији – „допринела нашим (српским и америчким) бољим односима у будућности“.

Шта ако нам Американци по Србији распореде војску, јер не видим да намеравају да остану само у Бондстилу? То ће значити, чак и ако не уђемо у НАТО, да ће НАТО доћи код нас, и у том случају не видим никакав разлог да бацамо паре ни на Лукашенков С-300, а ни на ремонт Путинових Мигова. Тад нам преостаје само чешки модел пасивног отпора – за који смо, узгред, трагично неталентовани – и тако једно сто година.

Опет, ако је Вучић намеран да у следећој години за одбрану, како су му непријатељи већ израчунали, повећа издавања за 20 одсто у односу на претходну, зашто би то радио ако не намерава да јача суверенитет земље. Тешко да се у тај концепт може уклопити некакво војно присуство САД.

Просто да не може простије: ако има америчких војника, нема С-300; ако има С-300, нема наоружаних Американаца. И то не зато што ми не бисмо поднели и једно и друго, већ зато што, ако бисмо отворили неку америчку базу, Путин нам више не би послао ништа убојитије од фактуре за гас. Опет, ако бисмо дошли некако до С-300, па још ако би то била нека модернизованија верзија, Американце би напустио овај окупациони ентузијазам, који у њихово име показује Атлантски савет.

2.
Елем, ако не иду заједно амерички војници и С-300, зашто их Вучић помиње? Зато што је недоследан? Волео бих да чујем неког стручњака који начело доследности може да повеже са спољном политиком. Зато што седи на две столице? Овдашњи мудраци који би га скинули са било које од те две столице, скинули би и њега и Србију са сваке столице. Ако то још није јасно, плашим се да се о столицама, уместо политичке, све време води јалова идеолошка расправа.

Нудим два одговора. Први је како је Вучићева фреквентна контрадикција заправо илустрација колико су се ствари згуснуле у времену. Наравно, он је мајстор сличних контрадикција, човек који је успешније и од једног свог претходника својом реториком успевао да задовољи и странце, и то не само западне, и народ, и то његов бирачки народ, који је „мало више народ“ од бирачког корпуса грађанских странака.

Како било, тешко да бих од Вучићеве изјаве о Американцима и С-300 могао да замислим јаснију најаву следеће 2018. године. И политичко време се за Србију згушњава у тој години, и у њој ће, како оптимисти верују, дефинитивно бити разрешен српски чвор или ће, чему су склонији песимисти, српска дилема добити статус коначног стања, односно да ће политичка Србија да схвати да њен чвор није непријатна израслина на телу коју би на сваки начин ваљало одстранити, већ једноставно витални орган без којег живот није замислив, такорећи срце.

3.
Други разлог може се објаснити постојањем две врсте политичке реторике. Једна се реализује са становишта коначног политичког циља и њену доминацију најчешће видимо код оних опозиционих странака и интелектуалаца који, најчешће исправно, знају шта би они од Србије направили, али не знају како.

Други тип реторике не фокусира политички циљ, већ сам политички процес или поједину његову тачку. На пример, кад политичар пред собом види горку чашу коју мора да попије и да то никако не може да избегне, па онда целу ствар представи тако да он целог живота са нестрпљењем чека ту чашу, коју ће са највећим задовољством попити. Доминација реторике са становишта процеса карактеристична је за данашњу српску власт, чије изјаве најчешће не значе оно што се чини на први поглед, већ углавном пред собом имају неки други задатак који би требало да изврше.

Наравно, смисао формирања политичких порука јесте у балансу између та два типа реторике. Лоша полазна основа једне политике јесте велика значењска удаљеност међу тим типовима реторике. Опет, свака добра политика тежи њиховом приближавању, ако већ не укидању сваке разлике. Кад се претера са реториком политичког циља, то у најбољем осликава свет јасних намера, а у најгорем рад политичких аматера који ни толико нису у стању да своје циљеве одмере са становишта остваривости и одрживости. Кад превише претегне реторика политичког процеса, тад често пред собом имамо веште играче, који познају законитости политичке сцене, али, често преплављени пратећом нуспојавом политичког цинизма, немају никакве сталне циљеве, већ само циљ дневног преживљавања.

4.
Кад се Вучићу, мајстору реторике процеса, јавно допада и америчко војно присуство и С-300, то не говори само о згушњавању времена већ дакле и о згушњавању политичког процеса, који ће се најбоље видети по наглом смањењу капацитета реторике тог типа. Знајући га, уверен сам да је Вучић поздравио предлог Атлантског савета само зато да би добио што је могуће више времена у наредној години. А то ће рећи да 2018. можда нико од Срба не мора да сматра годином расплета, али плашим се да ће је таквом сматрати већи део великих сила, које, адекватно томе, показују и одређени међусобни конфликтни капацитет у борби за Србију.

Наравно, Србија ће морати да игра опрезно не би ли у некој мрачној улици сударила своју главу са неком металном шипком у рукама, рецимо Амера, којима се неће допасти долазак С-300 у Србију. Чак бих могао да се кладим да ће то бити њихова нова црвена линија ако им Срби и Руси сруше претходну, која се тиче давања дипломатског имунитета члановима руског хуманитарног центра у Нишу. Али, ако се цела Вучићева политика, у духу тријумфа реторике процеса, сведе на то, успеће у намери да што је могуће дуже избегне батине, али пре или касније биће то батине за памћење.

5.
Ради се о томе да ћемо 2018. бити у фази кад ће бити и мало веће мудрости од оне да се избегну батине. Наиме, Србији се може десити да, избегавајући батине са Запада, направи толико виталних уступака да се чак и потенцијали унутрашње сагласности самог друштва толико разоре да постанемо друштво трајног унутрашњег конфликта. Не мислим да би то обавезно била тренутна реакција на, рецимо, одрицање од Косова, окретање леђа Русији или сагласност да нас окупира америчка војска, него би процес разарања друштва постао толико динамичан и неповратан да би се у неком моменту ескалација унутрашњег конфликта могла учинити чак и као решење.

Преузето са портала: Нови стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: