Суд као алат: Зашто неки кругови у Сарајеву желе елиминацију Додика преко пресуде
Илустрација ИН4С
Како је постало јасно да Милорада Додика није могуће политички поразити на изборима, дио сарајевске политичке и медијске сцене своју енергију све отвореније усмјерава на правосудне институције, покушавајући да кроз притиске и инструментализацију суда постигне оно што није могуће демократски – уклањање легитимно изабраног предсједника Републике Српске са политичке сцене.
Након што су сви покушаји политичке елиминације Милорада Додика – од увођења санкција до притисака на чланове његове породице – остали без конкретног ефекта, изгледа да је фокус сада преусмјерен на правосудне институције као средство постизања тог циља.
Према истраживањима јавног мњења у Републици Српској, Додик и Савез независних социјалдемократа (СНСД) уживају снажну, готово дуплу предност у односу на све опозиционе субјекте. Та стабилна подршка бирача, у комбинацији са дубоким подјелама и слабостима опозиције, довела је до тога да поједини међународни актери почну прихватати сарадњу с Додиком као политичарем са дугогодишњим искуством и несумњивим легитимитетом.
С друге стране, дио политичких кругова у Сарајеву никако не може прихватити овакав развој ситуације. Пошто опозиција у Републици Српској није у стању да га побиједи на изборима, све се више рачуна на суд као инструмент елиминације.
У том контексту треба посматрати и поступак по жалби на првостепену пресуду којом је Додик осуђен на годину дана затвора (с могућношћу да се казна замјени новчаном) и десетогодишњу забрану обављања свих извршних функција у БиХ. Управо ова забрана представља кључну тачку, јер је дио бошњачких политичара види као средство трајне политичке елиминације предсједника Републике Српске.
О жалби ће одлучивати трочлано вијеће, у којем су двојица од тројице судија бошњачке националности. Према сазнањима извора из Сарајева, на њих се врши интензиван политички притисак да се првостепена пресуда потврди, што би фактички значило избацивање Додика из политичког живота.
Иако не треба прејудицирати судску одлуку, остаје да се види хоће ли превагнути право или политичка рачуница. Одлука суда у овом случају неће бити само правна, већ и дубоко политичка – и показатељ у којем правцу иде БиХ.
Hajde budimo objektivni i stavimo na stranu (ne)demokratske, (ne)ustavne i sudske postupke muslimansko-hrvatske politicke klike, nelegitimnog visokig predstavnika Smita. Dodik ce morati da napusti politicku scenu kad tada, milom ili silom – bolje je milom. Jedini razlog koji ga odrzava je taj sto su srbi u Republici Srpskoj matirani politikom njegove stranke, odnosno strahom svog sopstvenog opstanka stvorenim politickim manipulacijama i nepostojanju politicke alternative (druge stranke iz opozicije) koja bi im mogla zagarantovati borbu za opstanak Republike Srpske.
Demokratija, bez obzira na kom je nivou svoje evolucije zapadnog liberation tipa(demokratija liberalne manjine), podrazumjeva regularne periodicne smjene, obicno dvaju dominantnih stranaka, dok ostale permanentno opozicijske balansiraju odnos snaga medju njima svojim koalicijskim dogovorima u skladu sa svojim trenutnim interesima.
Republika Srpska nije nicija privatna „prcija“, kao sto nije niti smije biti samo jedan dio muslimansko-hrvatske politicke unitarne cjeline nad kojom bi muslimani imali potpunu institucionalnu dominaciju i kontrolu.
U ovakvim okolnostima ocitog politickog nasilja iz politicki centara muslimana u koaliciji sa hrvatskim uz punu podrsku tzv „kolektivnog Zapada“, sa slabom podrskom politicki i geopoliticki neopredjeljene-nestabilne Srbije, i „udaljene“ pomoci Rusije koja tradicionalno uvijek kasni kao „Marko Kraljevic“, Dodik i partija kojoj pripada mora razmisljati o smjeni – mirno, sabrano i na vrijeme. To im nalaze moralna obaveza i odgovornost prema Repblici Srpskoj, a pre svega prema srpskom narodu na kome pociva drzava i njihova vlast.
Bez obzira kakav ce biti ishod ovog sudskog nametnutog i politicki isceniranog procesa – da li ce prevagnuti pravda i pravo ili politicka nepravda i racunica – Dodik zarad opstanka Republike Srpske mora ustupiti mjesto drugom „Dodiku“ koji ce nastaviti ideju Srpske, ali na bolji i uspjesniji nacin.