Стубови срама

Пише: Марко Ковачевић

Партијска мисао, секуларно свештенство , малограђанштина и организовани криминал су четири стуба борбе против политике ДФ у Црној Гори. Њих центри моћи којима служе, унутрашњи и вањски, хране и афирмишу.

Партијска мисао, преживјели фундамент комунизма, у спрези са организованим криминалом дјелује још страшније. У Црној Гори сачувала је све одлике титоизма: недемократско стање, противсрпско кретање и привид слободе.

Партијска мисао не полемише са датим политичким разлозима ДФ, већ настоји да ДФ буде уклоњен, онолико грубо колико буде потребно, али са тежњом да се привид демократског друштва очува. Зато је задата, скоро свим медијима цензура према ДФ. Не треба извјештавати ништа осим онога што у очима народа може да их деградира. Управо та медијска цензура говори најуспјешније о оне три горе наведене одлике титоизма које су се најбоље очувале у црногорском систему.

У циљу уклањања ДФ, секуларно свештенство је кренуло прије више од годину дана у покушај његовог преобликовања у савез подобан партијској мисли али је успјела да преобликује само појединце. Секуларно свештенство је увијек у јакој вези са центрима моћи, како унутрашњим тако спољашњим, тј. са онима који су протежери западних интереса. Разни вујовићи и уљаревићи били су мост за све оне лекиће, даниловиће и друге килибарде ка оној страни на којој ће бити уважени по оној Ноама Чомског: ,,интелектуалци који аплаудирају Западној моћи и игноришу Западне злочине веома су поштовани на Западу.“ То важи и за политичаре од којих је један, бивши опозиционар, попут сентименталног јагњета, обзнанио неки дан у Скупштини како је схватио да не може он сам промијенити свијет. Да би знали разлог обзнањивања тог његовог новог схватања, опет ћемо цитирати Чомског: ,,Да би човјек добио одобравање од секуларног свештенства, помоћи ће му ако покаже прикладно поштовање моћи.“ Ty долазимо до круцијалне премисе секуларних понтифа у коју се савршено уклапа будући министар: ,, Људи треба да прихвате да су њихови животи безначајни и подјармљени, да забораве смијешне идеје о управљању својим сопственим пословима, да препусте своју судбину интелигентној мањини, секуларном свештенству, које опслужује и распоређује моћ.“

Ту се ДФ јавља као истински проблем за њих. Јер када дође до поунутрашњења западних интереса као врховне вриједности код оних који су потпали под утицај секуларног свештенства, добијамо политички импотентне структуре, попут преговарачке опозиције, које су немоћне да повуку било који потез док не добију инструкције од западних амбасада. Они који не заступају туђе интересе много брже и конкретније дјелују. Тако ради ДФ. Зато медијска блокада ДФ јесте удружени подухват партијске мисли и секуларног свештенства које на тај начин штити своје створене политичке пионе.

Политички пиони у многим случајевима пропагирају исто мишљење као и ДФ. Кључна разлика између њих и ДФ је у моралу а не у изнешеном мишљењу. Они немају храбрости и морала да јавно саопште пуну истину нити ће икада бити спремни да затвором посвједоче своја увјерења, као што су то учинили посланици ДФ. Они су прихватили Милову понуду упркос сазнању о намјери која је у њу положена. Ни после 24. октобра нису имали храбрости и морала да напусте погрешан и злонамјеран круг претпоставки ДПС и секуларног свештенства већ су остали његови послушни заробљеници.

Трећи стуб одбране режима од ДФ су режимске и наводно опозиционе структуре малограђана. Први су они који су за ДПС сматрајући оно што та партија и Мило Ђукановић представљају за основу свега у Црној Гори те се свако искакање из тог накарадног система проглашава за јерес. Друга страна те медаље, наводна опозиција, јесу они који су против Мила али сматрају да се треба поштовати одређена задата културна форма која је успостављена у традицији још раније у комунизму а која је нешто модификована опстала и до данашњих дана. Први не виде и не желе да виде када је украдено 10 милиона евра у парламенту на очиглед свих. Други и поред тога што то виде и тврде сматрају то мање страшним него скандирање истине посланика ДФ премијеру који је то урадио, јер крађа је урађена на културан начин а обиљежавање лопова на некултуран начин премда у питању јесте лопов.

М. Перовић у књизи ,,Свијест малограђанина“ примјећује да феноменологија живота малограђана јесте у знаку: дистанцирања од „нижих” слојева друштва, „финих” баријера, „маниризама”, „статусних вриједности и симбола”, посебности духа, начина понашања, елитистичке оријентације. Баш на те знакове наилази ДФ код оних који критикују ,,циркус“ у Скупштини. Не залазећи у суштину, они недостатак сопствене културе заташкавају привидном културном спољашношћу, како је то покушавао и Ђукановић до задњег случаја. У питању је чиста форма без укуса, лишена духовности. Покушавајући да буду лијепи и дотјерани они само прикривају своју бескичменост.

Према Тонковићу (,,Малограђанштина и њен морал“) малограђанштина је у суштини неморална. Неморалан је малограђански пасивизам који дезактивише, разара вјеру у смисао живота и човјека и протежира бесциљност. Наша ситна буржоазија жели ћутати на лијеп начин културну крађу, а не на гласан и директан начин прозвати лопова који је крађу учинио. ДФ се не уклапа јер руши тај ,,мир“. То могу само храбри. Перикле је тврдио да тајна слободе почива у храбрости.

ДФ је доказао да државом влада класични криминалац. У директном суочавању, јасном и гласном, са оним што народ мисли о њему, лопов је могао само да поступи онако како и сваки кримос поступа онда када му кварите истином слику коју он сам о себи ствара. У тим сучељавањима, такви профили личности, не могу да задрже смиреност, не могу да буду оно за шта се представљају, него само оно што заиста јесу. А Мило је шеф организованог криминала, четвртог стуба опстанка власти и борбе против политике ДФ. У својој личности сабрао је особине и осталих стубова. Он је њихов симбол и срушити га значи поставити основу за изградњу здравог друштва.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: