• Издвојено
• Поглед

Страдање Његошево

1 min read

2 године ‎ ИН4С

Горан Даниловић

Пише: Горан Даниловић

Чим вам неко, посебно с академске висине, каже да Његоша не смијемо гледати кроз идеолошки или национални визир, те да је он изнад тога, као што је и изнад своје монашке ризе, знајте да се ради о преваранту, који би да нас научи како да дочитавамо Петра II и да га, искључиво, тумачимо у контексту умјетничког, односно, поетског.

Постоје, тако, макар тројица у једном Његошу, па се одрицањем од двојице, Владике и националног витеза, са сигурношћу може наћи убјег у трећем – невјероватно сличном коме год од нас! То би се могло именовати као приземљавање Његоша и његово препарирање за потребе упросјечене публике и петпарачке историје.

Не ради се, дакле, ни о каквој намјери острашћених идеолога српског света да се инсистирањем на „комплетном Његошу“, па и на његовом српском и хришћанском подвижништву, подастре вунена стаза за вуненије србовање, него, управо, супротно. Ради се, просто, о намјери искомплексираних, недовршених ововременика, стваралаца новог човјека, сличног себи, да над Његошем, најинвазивнијом методом изврше ритуално, хирушко одрубљивање сваког вишка умности и сваке ширине родољубља, слободарства и духовности.

Такви људи, заправо људићи, у „очерупаном“ Владици Раду виде некаквог нео-либералног скота, који би данас, заправо, био крипто-манијак или ризорт зависник.

Тако се последњим помјерањима хоризонта „разумијевања“ ондашњег Његоша, Његош критичарима указује час као друмска бакшиш-пјевачица, а час као раскалашни его манијак или какав вивер из предграђа.

Новочитање Његоша, заправо је профанисање њега и његовог грандиозног дјела. Слабићима је, ипак, био и остао неопходан као родоначелник и „икона“, јер „патуљцима“ су важна леђа џина.

Пуне двије деценије приступало се његовом сецирању, расрбљавању живота и дјела и свођењу на ниво приземног лирског или, чак, боемског.

Дописивање и додавање српства Његошу, у оно или данашње вријеме, било би као досољавање мора, али је зато његово растакање политичким киселинама и вјештачким патогенима дуже од двије децебије био најисплативији инжењеринг протува којима је требао као оправдање за властити преображај у практично.

Комунистичка власт му је срушила гроб и завјет, уклонила крст и олтар изнад главе, а крипто-комунистички наследници, покушавају да га прокувају и преперу. Васпоставили би га потом на неки престо осредњих романтичара, нелијечених меланхолика, неостварених сањалица или, највише, у депресивног бубњара историје. Отимао би се у бољем случају, за првенство значаја са, рецимо, Божом Врећом или, у горем, са треш елитом естраде и политике.

Петар II Петровић Његош остаће, међутим, још дуго недокучиви и недостижни храм врлине за све који су покушали да га спусте у блато и припатуљче му се.

Духовник, државник, пјесник – поетски вожд Васељене, младић расошне монашке, духовне и физичке љепоте, Црногорац који је дисао српством „од Дунава до мора сињега“ и Србин који је црногорству додао етичку капу, којом се могла покрити свака рођена и изгубљена глава, несрећа српске неслоге, несрећа давно изгубљеног достојанства, исконска глад и жеђ за слободом и неумрла вјера у Васкрсење и живот вјечни.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: