Сезонски се јул возилима дебото напунио, тако да бициклист осјећа хиперинфлацију предности, јер је на 90% дионица бржи од колоне аутомобила. Тотална предност биће евидентна у апсолутном шпицу, од Петровдана, 12. јула, до Велике Госпојине, 28. августа, када ће се колона аутомобила протезати од граничног прелаза Дебели бријег до на крај Боке и када ће та колона бити змија која се уопште не помјера због уских грла пред свима градовима
И галебови по бовама знају да ће многи љетујући људи платити на ћуприји ако већ неће на мосту, тако што ће их барем један конобар одрати, тако што ће обећани поглед на море заправо бити дјелимичан поглед на море, тако што ће сатима путовати од Херцег Новог до Будве, тако што ће им паук однијети кола – јер љети са сјевера, из неразвијеног дијела Црне Горе, на развијени југ сађу многа „специјална возила типа паук“ и почну да лове аутомобиле ниже класе, не хајући ич хоће ли несрећни власници икад више пожељети да посјете красни Монтенегро.
Три љета заредом морао сам таксијем и са парама за откуп по упеклој звијезди до удаљеног мјеста гдје се држе отета возила, јер паук – који у јулу и августу харачи, умјесто да уклања возила која стварно ометају саобраћај, диже аутомобиле редом, будући да је системски дозвољено да у приморски град уђе вишеструко више аута од расположивих паркинг мјеста.
Том сам трошку, за откупе отетог возила, једном морао да станем украј!
Као усвојитељ Андрићеве мудрости по којој „нема власти без буне и завере, као што нема имања без бриге и штете“, и као човјек који живи у згради, одлучио сам да купим електрични бицикл упркос бризи од крађе, рачунајући да се е-бајк не може покренути без картице, да ти за батерију треба кључ, те да је бицикл додатно везан сајлом за анкер-алку.
Да возим бицикл научио ме раних 70-их рођак Нено, на обалном путу у Бијелој. Није то било вријеме када се бициклом ишло у школу, па сам у школу ишао пјешке, али до плаже удаљене 500 метара, кад и до продавнице, јесам стално.
Са Роговим Пони бициклом прво сам се отиснуо до Турског рта у тјеснацу Вериге, а онда ми је, као Форфесту Гампу, кад је оно почео да трчи, пало на памет да одем још даље, до увале Калардово с оне стране Залива, одакле сам из близине гледао авионе како слећу на Тиватски аеродром и полећу с њега. Из пијеска увале Калардово вадио сам шкољке вагане, Venus verrucosa, које Тивћани зову пелегрини, и црн али не и печен, носио на бициклу неколико килограма тетки Цветки, Неновој мајци, да нам их свима спреми на рижот, јер је баш она то најбоље знала. Имао сам 13-14 година када ми је један црногорски полицајац идувао гуме у пјешачком дијелу Његошеве улице у Херцег Новом, јер сам грешком помислио да се туда и бициклом може.
Роговим Понијем много пута сам обишао унутрашњи дио Боке Которске, данас по заштитом Унеска. Прешао бих бесплатно трајектом од Каменара до Лепетана, а онда преко Столива, Прчања, Мула, Котора, Доброте, Пераста, Рисна и Мориња, супротно казаљки на сату, враћао се на почетну тачку, што је чинило круг од око 45 километара.
Родитељи су ми 80-их купили бицикл десетобрзинац, којим сам кренуо у нове туре, у доба када кацига није била обавезна. Само једном сам из Бијеле запуцао до Дубровачког аеродрома, уз километрима дуг, велики успон Дебели бријег (на коме је данас гранични прелаз са Хрватском), лоше прорачунавши вријеме потребно за повратак.
Била је пала ноћ, па сам морао да упалим динамо да бих у годинама када није било путне расвјете казивао сам себи пут, но је повратак са динамом које таре предњу гуму и тако производи свјетло – знатно успорио моју брзину, те сам се вратио након више од седам сати с тешком упалом мишића и тестисима, сутрадан, величине кокошјег јајета.
Од 1989. сам возач аута, с паузом током студија, када сам био пјешак у Београду, тј. ималац студентске повластице ГСП-а. Од много прилика да возим туђа кола мислим да нисам искористио ни једну, полазећи увијек од тога да не бих уживао у томе да неко вози моја. За 36 година вожње, никог нисам огребао, а мене су, посебно на паркинзима, дословно изубијали.
Како било, ето ме у седлу поново, након 36 година.
Тачно је: ко једном научи да плива или вози бицикл, никад не заборавља.
Управљање електричним бициклом за мене је постало откровење. Немам 100% повјерења да се неће запалити литијум-јонска батерија, можда не сама од себе, али можда на јулском сунцу хоће, или хоће ако бокешка киша налик монсуну продре до батеријине интиме. Купио сам најмањи модел е-бицикла на тржишту, ms energy e-bike i20, којим до родитеља у Бијелој, на 12 километара од Херцег Новог, у шпицу сезоне стижем сат времена прије неголи бих то могао колима. Обалне су гужве нехумане, или су пак директно пропорционалне неспособним генерацијима политичара да проблем ријеше заобилазницом у залеђу Боке Которске. Или мостом преко Залива. Или подморским тунелом. Да учине нешто за спас свих нас, и Примораца и туриста.
<
Са кацигом на глави, прслуком ноћу и трепћућим црвеним свјетлом страга, често путујем на релацији Херцег Нови – Бијела, и обратно, просјечном брзином 24-26 км/ч. У колима човјек моће да пусти музику, али је бициклисти боље да чује све врсте звукове, из разлога опреза, да промишља о темама нових текстова, да се моли, или да у мислима унапређује бизнис ако га има…
Током вожње, из Херцег Новог или ка Херцег Новом, очи опажају како олеандри облацима цвјетова красе вријеме од априла до јесени, како супериорне као пузавице многе богумиле или бугенвилије у неколико нијанси красе многе вртове и терасе, како ловора има свуда, палми свих врста, питоспора у цвату, калистемона, мирисне жукве са кожастим жутим цвјетовима, дивљег нара који означава да су шкољке мушље најпуније месом, те многих биљака и цвијећа тоже на дрвећу, попут бијеле магнолије – симбола зреле предсезоне.
Очи бициклисте опажају како полако са сезоном нараста инфлација наутичких дешавања у бокељском акваторијуму, како све учесталије пристижу крузери, пловећи градови од којих сваки у Котор довози по 10000 очију које не виде у што гледају и по 10000 ушију које не чују шта им водичи казују. Виде се мега-јахте, јахте, једрилице, катамарани, глисери, спрам којих древне барке, све рјеђе дрвене а све чешће пластичне, као да зазиру, као да улазе у се. Бициклист не једном застане да би се дивио дивинском дизајну пловила које сигурно имају макар једну тајну одају за гојење сезонских страсти.
У априлу, мају и до прве половине јуна, 12 километара се прелази за 33 минута, ка Хецег Новом пет минута дуже, због успона пред узвишењем на коме је Стари град. Сезонски јул возилима се пуни из дана у дан, тако да бициклист осјећа све веће предности, јер је на 90% дионица бржи од колоне аутомобила. Тотална предност биће евидентна у апсолутном шпицу, од Петровдана, 12. јула, до Велике Госпојине, 28. августа, када ће се колона аутомобила протезати од граничног прелаза Дебели бријег до на крај Боке и када ће та колона бити змија која се уопште не помјера због уских грла пред градовима, посебно пред ноћни излазак, посебно ако Бог приморској пустињи дадне кишни дан током кога се фурешти узроје, уђу у аута да обилазе, па направе колапс – саобраћајне гордијевске чворове.
ms energy e-bike i20 пред књижаром у Херцег Новом (Фото: Н. М.)
Сувишци љепота
Када сам у априлу и мају одабирао да се у Херцег Нови вратим обалним путем, сваког сам часа имао потребу да кочим и застајем, еда бих фотографисао неке од сувишака љепота, преосталих иза бесомучне бетонизације. Понекад је то била стара вила на пјени од мора, кактус у цвату, рани купачи, складна каква породична новоградња са вртом, џиновски жбун дивље конопљике Vitex agnus castus, поред које се фотографавају осмијехнути фурешти, убијеђени да је то марихуана, Cannabis sativа. Јер до те мјере сличе.
И као што у фебруару арију илити ваздух парфимише мимоза, тако је у мају арију парфимисао јасмин. С великим гуштом пролазио сам дословно поред облака јасмина у распусном цвату, и на десет метара од мора удисао један од најљепших мириса које је дизајнирао Бог, без мрве хемије.
Пут дуго води по равном, па не треба мијењати брзине, али је пред Херцег Новим упутно проћи поред манастира Савина, гдје сам једног сунчаног дана свратио јер ми је као уреднику новог издања књиге „Наше Приморје“ недостајала фотографија бисте Марка Цара, рад вајара Петра Палавичинија. Марко Цар је био Новљанин, Србин католик, први предсједник Српске књижевне задруге, сахрањен као православац у манастирској порти, тик уз гроб Јована Секуловића, који је 1898. године, у граду од 1382, основао прво класично књижарство и издаваштво.
Фотографисао сам у Баошићима, преко спомен-плоче Пјеру Лотију, хотелски мастодонт у изградњи, који ће, с дозволом власти, ускоро старо жало затрпати килотонама супстрата неадекватног хемијског састава, и у гроб похранити све живе специје из литоралне зоне. Зашто? Зато да би се на вјештачкој плажи могло да стави више лежаљки и сунцобрана.
С бијелим бубрезима на сицу фотографисао сам плаву металну ознаку на којој пише Обала солунских добровољаца 1, тако што се ознака види на десној половини слике, а на лијевој извор, из кога смо, као дјеца, пили воду. Добро је да у Боки постоји Обала солунских добровољава, јер их је Бока дала, а још би боље било да се Александрова обала у Зеленици зове Обала краља Александра, да не би било забуне по ком Александру је добила име. Одатле је југословенски краљ разарачем „Дубровник“ кренуо на своје последње путовање, за Марсеј, 1934.
Камена кућа у Кумбору са Херцег Новим у позадини (Фото: Н. М.)
Иза врата с гвозденом резом и прозорчићем
Имаће томе пуне двије године како сам, иако не славим рођендан, с родитељима и супругом у тај недељни дан попио ботиљу пјенушавог вина, те одлучио да се колима отпелам до плаже на којој се драга и ја купамо преко 30 година, јер је јулски дан био врео. У повратку дугом свега 1000 метара, пресрела ме полиција, установила промил, одузела ми слободу, закључала врата са гвозденом резом и металним прозорчићем у подруму херцегновског МУП-а, гдје сам у шпоркој ћелији без прозора, кроз коју као да је прошао 1001 мигрант, проборавио пет сати надгледан камером. Марицом сам спроведен до Општине гдје ми је суђено за прекршај, и гдје је родно равноправна суткиња рекла да ако до Нове године не добијем рјешење о забрани управљања моторним возилом, и нећу. Чак и ако добијем, рекла је, ако докажем да имам неодложне обавезе у том периоду, период од три мјесеца може да се замијени за неки други.
Након што сам у посту дочекао 1. јануар 2024, помислио сам да сам са пет сати заточеништва и са 200 евра казне одслужио држави, али – не лези враже. Седмог априла 2025. јавио сам се на непознати број иза кога је био црногорски полицијот који ме звао да ми уручи Рјешење о казни: Забрана управљања моторним возилом Б категорије у трајању од три мјесеца.
Требало је да 24. априла у Библиотеци града Београда са сумало акедемиком Слободаном Антонићем и редитељем Бошком Милосављевићем говорим на тему „С мора и Дунава – О знацима времена“, али је инспектор у херцегновском МУП-у био неумољив: не може се мијењати казнено тромјесечје.
Могао сам, као добитник највеће градске, Октобарске награде града Херцег Новог, да повучем многа имена за рукав, али би ме то потезање имена задужило на други начин, те сам на наговор организатора Драгана Пауновића одлучио да се у Библиотеци града Београда појавим на видео-биму. Богу хвала, сала је била пуна, и вече именовано по једном стиху из Светосавске химне – успјешно.
Возачка ми дозвола није одузета (?). У МУП-у су на моје питање шта би се догодило кад бих био ухваћен у вожњи, одговорили да бих завршио у затвору.
Пет сати сам пунио батерију мог новог електричног бицикла и ставио га у погон. Имаће томе 50 љета како возим бицикл.
Када је моторно возило непрописно паркирано или је паркирано на мјесту предвиђеном за станаре зграде, онда му се као опомена прво подигну брисачи (Фото: Н. М.)
