Стојбино српска: Ноћна визија на Косову

Антологију песама о Косову уређује Милица Краљ

НОЋНА ВИЗИЈА НА КОСОВУ

Глуво, мртво доба. Сја месец с висине.
Разбојиште спава у крилу тишине.
Ту цвет не мирише, поток не жубори,
Ни весела птичја песма се не ори.
Као да су војске, кад су туди пале,
И веру и наду собом затрпале,
И следиле живот у пакленој студи,
Да се више никад, никад не пробуди…

Ал` у тој тишини, опрезно, без гласа,
Што се то потајно кроз таму беласа?
Тихо, као гуја, кроз ноћ се прокрада,
То је пастир млади крај белога стада,
Он блуди суморан, оборене главе,
По крвавом гробљу Србинове славе,
И с заносом бујним , пуним света жара,
Васкрсава дане из времена стара,
Гледа сабље бојне, стреле и миздраке,
Позлаћене токе и дичне јунаке;
Заигра му срце па у души снује
Као да се опет часак приближује.
И јест!Клик се зачу! Да л ` је варка само?
„Још једанпут, браћо, да царство не дамо!
Стежите панцире!Коње оседлајте!
Витези!Јунаци! Држ` те се! Устајте!“
И тад, к`о да свету суд господњи стиже,
Тежак неки ропот из земље се диже.
Ноћ уздрхта…Месец угасну у тами.
Гробови се мрачни отворише сами.
Дигоше се борци, изгинули давно,
И оживе Звечан и Косово равно.
И оружје звекну…усред огња жива
Понеше се војске к`о два страшна дива.
Потресе се земља од силе и беса,