Стијовић о филму „Ђина“: Жена којој је политички систем одузео све

Млада редитељка Сара Стијовић одавно је најавила велике ствари које се од ње могу очекивати на црногорској филмској сцени, а то је поново и доказала својим пројектом у развојној фази, филмом “Ђина” који је први црногорски, али и једини европски који ће се даље развијати у склопу “La Fabrique Cinema de l’Institut francais 2020” у оквиру 73. Канског филмског фестивала, а заједно са још девет остварења са свих страна свијета.

Филм “Ђина” је дугометражни документарни филм редитељке Стијовић и документује приватну, а затим и политичку биографију Ђорђине Ђине Маркуш, Црногорке која је током Резолуције Информбироа у Југославији послата на Голи оток.
“Кроз озбиљну разраду и промишљање пројекта, ауторка долази до нијансираног, асоцијативног и поетичног редитељског приступа“, наводи се у образложењу стручне комисије.

Пројекат „Ђина“ подржао је и Филмски центар Црне Горе на прошлогодишњем конкурсу за суфинансирање производње дугометражних документарних филмова. Комисија је тада истакла да је овај пројекат “посебно значајан за домаћу и интернационалну кинематографију узимајући у обзир темељно спроведено истраживање и промишљање једне историјске теме”.

Програм “La Fabrique” омогућава да 10 редитеља/продуцентских дуета присуствују Канском фестивалу и искористе прилагођени програм у оквиру највећег фестивала и филмског маркета на свијету. Програм предвиђа менторски рад, радионице, продуцентске састанке са представницима најзначајнији филмских фондова, презентације пројекта… Од оснивања овог програма ово је први пут да је селектован један пројекат из Црне Горе. Поред филма младе редитељке учествоваће и пројекти из Бразила, Доминиканске републике, Вијетнама, Мозамбика, Сенегала, Тајланда, Казахстана, Египта и Ирана.

Шта је оно што желиш да представиш публици у оквиру филма који је у развоју?

Ђина доноси приватну и политички биографију Ђорђине Ђине Маркуш – Црногорке која је током ИБ резолуције у бившој Југославији послата на Голи оток да служи казну. На Отоку је провела три године, али је преживјела и дочекала слободу. Неколико година прије смрти, ставила је на папир све што је преживјела током боравка на Голом отоку, те написала мемоаре. Ђинини мемоари имају вриједност не само као историографски изузетно важан документ зарад грађења историје жена у логорима на Балкану, већ и као документ који доноси поглед на Голи оток изнутра.

Сви документи/интервјуи који су рађени са бившим логорашима/цама веома су цензурисани и своде се на генерализовано устаљено виђење Голог отока. Осјећам да је Ђина мемоаре писала да би олакшала душу, не би ли тиме покушала да залијечи дуго отворену рану која јој је цијелог живота доносила много и физичке и менталне боли. Због тога, мемоари одишу сензитивношћу, отвореношћу, невиним погледом на свијет, емоционалним приказом ситуација.
Током боравка на Отоку, Ђина добија фотографију буцмасте бебе – њене сестричине Марине – рођење након Ђининог хапшења.

Такав дашак наде и љубави који је добила фотографијом, Ђина је чувала цијелог живота. Стога, Марина, као Ђинин најближи члан породице, биће протагониста филма. Она је та која ће својим свједочењима и ставовима директно исказати Ђинин живот након повратка са Отока. Маринино путовање до Голог отока, гдје сада иде као одрасла, старија жена, биће један од токова радње. Цитати из Ђининих мемоара комбиноваће се са асоцијативним сликама двају времена – Ђининог, односно прошлог и Марининог, тј. садашњег времена. Архив ће бити један од средстава за грађење политичког контекста из којег је све проистекло.

Много је дивних и болних сегмената из Ђининог живота, и документованих и посвједочених, који би много јасније исказали Ђинину и Маринину животну причу, али не сматрам да имам етичко право да то износим сада и овдје – ти сегменти ће свјетло дана угледати филмом.

Као млада дјевојка, редитељка, жена, због чега мислиш да је ову причу неопходно представити публици?

Ђина Маркуш је рођена Цетињанка. Могу са слободом рећи да ће филмом бити представница свих Црногорки које су ногом крочиле на Голи оток – којих је процентуално било највише у односу на све остале националности жена у југословенским логорима током педесетих. Када кажем „на Голи оток“ – подразумијевам свих седам логора и затвора гдје су заточеници/це држани/е – што на остврима, што на копну бивше Југославије.

На другој страни, даћу све од себе да буде представница свих жена које су живот оставиле или преживјеле логор као што је био наш – и Црногорки, и Српкиња, и Македонки, Хрватица, Словенки, Албанки… Изузетно је важно то што, као ауторска екипа филма, имамо на коришћење Ђинине мемоаре који су један од ријетких докумената којим се свједочи постојање жена у југословенским логорима. Са том могућношћу, долази и велика одговорност. Како дати глас некоме ко деценијама није могао да проговори о трауми коју је преживио? То је био случај са Ђином, али и са сваком особом, било мушкарац или жена, коју су напустили Голи оток. Прије изласка на слободу, свако о њих је био приморан да, без читања, потпише УДБ-ов уговор о ћутњи. Услиједило је да та „потписана ћутња“ траје деценијама док је уговор још увијек био на снази, али и деценијама након његовог „падања са власти“. Сада, готово 70 година након постојања Голог отока, та траума је и даље веома жива, а њени директни или индиректни свједоци су спремни да им се да глас.

С обзиром на то да, као Балканци, имамо неки невидљиви патерн који пратимо када је у питању дизање оружја – било то оружје у виду пиштоља и митраљеза, или у облику изолованих острва, или у облику младунчади тригра као симбола моћи – надам се да ако смо свјесни свих злочина и траума проузрокованим тим злочинима и њиховим утицајем на низ генерација касније, можда ћемо нешто схватити, можда ћемо нешто промијенити, можда… Вјерујем да је Ђина и тада имала, а и сад има много тога каже мемоарима и животом који је живјела по повратку из логора, о грешкама које је један систем направио у односу на огроман, превелик број појединаца. Појединаца који су страдали – на више начина.

Ко је Ђина Маркуш коју ћеш нам оживјети?

Ђина је била једна стамена и храбра Црногорка. Дјевојка залуђена идејама – жељна и спремна на промјену и дјелање. Жељна знања, жељна образовања. Јако лијепа жена. Жена којој је један политички систем све одузео. А није било потребе. Жена која је живот провела покушавајући да се бори са траумама које су јој нанијете – изгубила је ту борбу… Али се снажно борила. Таквом је желим и представити. Као редитељка, користићу филмски језик да оживим лик и карактер жене која више није жива али има толико тога да каже.

Ријеч је о документарном филму, да ли ће бити играних сегмената и како планираш да искомбинујеш и њен политички и приватни живот? Колико је битно да публика види обје стране њеног живота?

Приказивање обију страна Ђининог живота неопходно је за причање приче о њој као жени која је преживјела трогодишњи боравак на Голом отоку. Политички контекст је неопходан сегмент филма – присутан у довољној мјери да потпомогне разумијевање постојања логора, али не и да угуши личну причу једне особе. Политички конктест Југославије од 1948. године – када почиње конфликт између Совјетског Савеза и Југославије, те удаљавања Југославије од марксизма и лењинизма и приближавање комунизму, као и, на самом крају, сукоб Тита и Стаљина, доводи до почетка хапшења и организованих чистки свих оних који су исказивали симпатије ка Стаљину или његовом политичком режиму. Гдје са хиљадама ухапшених мушкараца и жена? Гдје ће их теже бити наћи него на изолованом оствру у Јадранском мору – на Голом отоку. Овај контекст је неопходно поставити да би се разумјело политичко стање које је довело до одвођења појединаца у логоре и затворе. Оно што је важно када је у питању контекст је балансирање информација. Не смије се политички конктест ставити у први план – он је ипак контекст и не смије се направити филм који разумије само неко ко је прије тога историјски упознат са историјским догађајима на југословенском тлу. Баланс се мора огледати у томе да постоји довољно информација о контексту тако да било која особа из Европе или шире може гледати филм и схватити суштину. Ипак је у питању једна животна прича.

Постављање политичког контекста биће организовано прецизном употребом архивског материјала из датог доба, те цитатима из Ђининих мемоара који осликавају политичку ситуацију, узорке и посљедице појединих поступака политичког режима, а Марининим свједочењима биће приказане посљедице режима и контекста који је постојао.
Класичних играних елемената, као што су инсценација или реконструкција, неће бити. Вјерујем у снагу документарне грађе која је пред нама, а ја ћу се потрудити да и снимљени материјал буде снажан колико и грађа и да снимљена документаристичка истина буде једини извор који ћу користити. Наравно, ово је пројекат који је у развоју, тако да ћу можда доћи до нових знања, нових идеја о појединим редитељским рјешењима и одлучити да користим неке игране елементе. Мислим да сваки филм и сваки редитељ треба да се користи филмски језик како год то било одговарајуће за причу коју гради, без обзира да ли ће се неки поступак, класично назвати „играним“ или „документарним“.

У сваком случају, још је рано за чврсту одлуку. То је можда и највећи проблем, али за мене и љепота снимања документарног филма – не може се све испланирати, не зависи све од новца, никада не знате шта ће се десити, до којег ћете новог сазнања доћи.

Која си упутства добила и на шта ти посебно обраћаш пажњу?

Ментори од којих имам могућност да учим о начинима како се Европа третира транснационалну кинематографију ми, прије свега, указују на то да се филм увијек треба третирати и као умјетност и као индустрија. Сваки филм је различит и сваки у различитом степену припада једној или другој страни, али се два поља међусобно не искључују. Сваки филм се, још у најранијем развоју, карактерише као филм чији је циљ биоскопска/телевизијска дистрибуција или снажан фестивалски живот без даљег циља у поље дистрибуције филма различитим платформама. Како год било, онај циљ који се постави филму – на њему се ради. Мислим да је управо тај сегмент планирања живота филма након његовог завршетка највише о чему учим. Црна Гора ипак припада земљама у развоју и наши редитељи се већ довољно муче да обезбиједе пристојне услове за реализацију филма да често можда занемаре вријеме које треба унапријед посветити фестивалској или дистрибуцијској стратегији. А филм постаје жив тек онда када путем којег год платна или екрана допре до гледалаца.

Имаш ли очекивања од рада на развоју филму у оквиру Канског фестивала?

Могу са слободом рећи да су очекивања од рада на филму у склопу La Fabrique већ сад испуњена. Вијест о селектовању “Ђине” за програм добила сам прије непуна два мјесеца, и, иако се пресс релеасе одлагао усљед ситуација са ковид-19 у Француској, али и цијелом свијету, екипа La Fabrique није сједјела и чекала скрштених руку. Већ десетак дана након објаве, додијељен ми је ментор који је са мном, на недјељном нивоу, интензивно почео да ради на припремању пројекта за његово представљање у склопу програма. Менторски рад се огледа не само у помоћи око представљања пројекта, већ покрива цијеле сегменте рада на филму у фази развоја, нарочито изузетно широко поље продукције филма који је интернационална копродукција двију или више држава.

Менторским радом сам ближе ушла у разумијевање начина функционисања европске кинематографије, и све оно што сам научила на факултету представља ми добру основу за садашњи рад на пројекту. Ментор ми је помогао да увидим који су то начини, са продукцијске и организационе стране, на које као редитељ имам могућност да дјелам да бих филм уздигла до нивоа да га разумије било која особа – којег год поријекла, матерњег језика, боје коже…

Веома професионалним приступом, уистину посвећени и вриједни, екипа La Fabriqueми свакодневно доказује колико времена и знања је посвећено раду на пројектима и, уосталом, због чега је селекција толико компетитивна да бирају само десет пројеката из цијелог свијета. Самим тим да су нам јавили да можемо да изаберемо још неког, апсолутно било кога из свијета филма, да нам буде још један ментор, специјално ангажован за сваки пројекат појединачно – види се колико се пажње посвећује раду на филму. А ово су само припреме за главни догађај.

Како проводиш дане сада, док смо сви заједно у овој борби против короне? Како гледаш на цјелокупну ситуацију?

Трудимо се да, барем у породичном дому, не карактеришемо овај период као период вируса корона, иако нажалост јесте. Са двориштем и оазом зеленила, иако у центру града, знам сатима да само уживам у сунцу и топлоти. Са родитељима ликовњацима никада није досадно – увијек има макар по један мозаик на којем се ради, макар десет канти са бојама на располагању, макар пар кубика глине који чекају да се обраде, увијек је ту двоје најбољих и најпоганијих паса на свијету, један мачак који је најбољи асистент кувара и сниматеља икад… У оваквом дому креативне енергије не фали и управо је та енергија она која је непресушни извор за мој рад када је филм у питању.

Колико ти значи то што си једина из Црне Горе и једина из Европе чији ће се пројекат развијати заједно са осталима из остатка свијета?

Значај оваквог успјеха, за мене лично, највише се огледа у томе да сам успјела и у овој фази да оправдам повјерење које ми је указао Филмски центар Црне Горе и чланови комисије који су одлучивали у току прошле године који пројекти ће бити финансијски подржани. Као неко ко је у тренутку аплицирања на конкурс ФЦЦГ само студент ФТВ режије на ФДУ Цетиње, била сам свјесна да комисија може са пуним правом дати предност пројекту који можда није бољи, али га раде искуснији/старији редитељи и ауторске екипе.

Срећом, детаљном анализом предатих материјала, донијели су одлуку да нас подрже и дали су ми велику шансу. Оваква шанса се не смије узети здраво за готово – има толико дивних пројеката из региона који не могу да напредују зато што нису подржани у својој матичној земљи (најчешће из разлога што режим који је на власти у тој држави контролише и кинематографију, односно филм као одувијек најбољи вид пропаганде). Из овог разлога мислим да вријеме које сам посветила редитељском раду на филм, па између осталог и вишенедјељном припремању апликације за La Fabrique, вријеме је које је и те како било вриједно „трошења“.

Извор: Вијести

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: