Стидљиви шапати у блаженој тами, и речи из којих пролеће мирише – Милан Ракић: Чежња
Данас ћу ти дати, када вече падне,
У светлости скромној кандила и свећа,
У чистоти душе моје, некад јадне,
Читаву бујицу пролетњега цвећа.
Милан Ракић (фото: Wikimedia Commons/Jelica)
Данас ћу ти дати, када вече падне,
У светлости скромној кандила и свећа,
У чистоти душе моје, некад јадне,
Читаву бујицу пролетњега цвећа.
У соби ће бити сумрак, благ ко твоје
Срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
У тај свежи тренут првога сазнања …
Све ће бити лепше, све драже и више,
Ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
Дуго мртво поље на коме мирише
Кржљава и ретка у бусењу трава.
И тако крај цвећа остаћемо сами.. .
— Пролиће се тада, као бујне кише,
Стидљиви шапати у блаженој тами,
И речи из којих пролеће мирише …
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Jeste li nekada čuli milogorci,za Milana Rakića?( samo da ne bude kao u vicu,jesi li čitao,Na Drini ċuprija?Šta ćit’o ba,hod’o)
A TREBALI BI!
NE DAMO SVETINJE!