Стаматовић за ИН4С: Идеје Подгоричке Скупштине су полазиште и коначно одредиште, без обзира на све дилеме и потешкоће!
1 min read
Проф. др Александар Стаматовић
Погледајте шта се ради у БиХ. Стварају се основе за поновно уједињење српског народа. Све се смјењује и понавља цикличним редосљедом историјских законитости:Подгоричка Скупштина, Петровдански Сабор, одлуке АВНОЈ-а, распад Југославије, референдум 2006.Ствари се враћају на старо стање. Иако се формално ради о иницијацији у вези са црквеном проблематиком, фамозне белведерске демонстрације видим као покушај заустављања неумитног кретања точка историје у који је клипове убацио Нови свјетски поредак, казао је у интервјуу за ИН4С проф. др Александар Стаматовић, историчар и редовни професор Универзитета у Источном Сарајеву.
Данас је годишњица Подгоричке Скупштине. Како као историчар оцјењујете тај догађај?
Подгоричка Скупштина је терминолошки израз често кориштен у историографији, публицистици и политикологији у скраћеном смислу по мјесту одржавања ове Скупштине. Њен пуни назив је Велика Народна Скупштина српског народа у Црној Гори. Мора се признати прилично дугачак назив и при томе рогобатан, који потврђује неспорни факцититет тог доба, јер званична државна доктрина Краљевине Црне Горе до 1918.године не познаје и не дефинише неки други народ у Црној Гори сем српског, тј.да у Црној Гори живи српски народ са три вјере:православном, мухамеданском и римокатоличком. Могла би се примијетити и потпуна подударност у називу и концепцији са Великом Народном Скупштином српског народа у Војводини, одржаном у Новом Саду у истом периоду, која је прогласила отцјепљење Војводине од Аустроугарске и присаједињење Краљевини Србији. О Подгоричкој Скупштини је до сада много писано и коментарисано, практично од момента њеног одржавања. У сваком смислу, не може се спорити епохалност концепта њених одлука. Она је стога крупни међаш у периодизацији уже црногорске, затим шире српске, и коначно југословенске историје. Са њом се завршава један велики период у Црној Гори, и почиње један нови, који је издржао велику пробу времена и историјских промјена чак до 2006.године. Да није било тешких аномалија на референдуму и фактора утицаја Новог свјетског поретка у креацији САД, овај концепт би издржао и ову историјску пробу.
Ко је све оспоравао концепт и одлуке Подгоричке Скупштине? Откуд кроз деценије, и безмало један вијек толико упорне тенденције да се овај концепт и његове одлуке пониште и дисквалификују, рекло би се бесконачно изнова и изнова?
Управо те чињенице потврђују колико је то био важан историјски догађај, и колико је имао чврсто утемељење, оличено у жељи и вољи да исти народ у Црној Гори и Србији, а и ван њих живи у једној држави, што је његово божје и природно право. Оспоравале су га најприје присталице краља Николе кроз године међуратног периода. Наравно, општи концепт српског и југословенског уједињења оне нијесу оспоравале, јер су и саме биле за њега, уосталом као и сам краљ Никола, до 1918. године главни барјактар и упадљиви промотер српског уједињења. У њиховом оспоравању постоји низ чињеница од сентименталних до ситносопственичких. Послије краће фазе подржавања овог концепта и комунисти почињу да критикују Подгоричку Скупштину у међуратном периоду. Године 1941. то у најекстремнијем облику чине црногорски сепаратисти и неофашисти на челу са др Секулом Дрљевићем. Они чак и декларацијом укидају одлуке Подгоричке Скупштине.И током рата, и послије њега комунисти оспоравају Подгоричку Скупштину, али не сам њен концепт југословенског уједињења, него тзв.“неравноправног уједињења“ које је потрло Црну Гору. Они транспарентно указују да су баш они повратили државност Црне Горе отету 1918. године, али не иду у сепаратизам. Све се креће у домену Црне Горе са Србијом и у Југославији. Тиме су и током рата добили широки политички маневарски простор.Међутим, дефинитивно је јасно да су комунисти за разлику од црногорских сепаратиста и неофашиста на челу са Дрљевићем главни креатори тзв.пузајућег сепаратизма, много перфиднијег од овог дрљевићевског.
И када тај процес добија екстремну фазу?
То се дешава са почецима распада југословенске државе од 1990.године. Од тада постепено долази до сублимације или срастања дрљевићевске екстремне идеологије са пузајућом комунистичком сепаратистичком идеологијом. Из те сублимације од 1997. године и раскола у јединственом ДПС-у настаје дукљанска идеологија. То је идеологија најмрачније латинизације Црне Горе, којој је неозаобилазна и обилна храна опстанка критика Подгоричке Скупштине и њеног концепта. У овом периоду јављају се критике Подгоричке Скупштине потпуно подударне онима из времена Дрљевића.Чак се и исто покушава, тј. декларативно и административно већ умрли мртвац опет прогласити мртвим. Ту мислим на чињеницу да је 2006. године концепт Подгоричке Скупштине потпуно потрт проглашењем суверене Црне Горе, али џаба. Треба га опет изнова вадити и хранити масе које су абоненти те приче.
Јесу ли по Вама идеје Подгоричке Скупштине умрле референдумом 2006. године? Да ли је по Вама даље прослављање јубилеја ове Скупштине и уопште ревитализација њеног концепта покушај реанимације историјског мртваца?
Апсолутно не! Распад југословенске државе 1990.године, онемогућавање Србима на основу одлука Бадинтерове комисије да живе у једној држави, и коначно фамозни референдум 2006. године представљали су директну посљедицу дјеловања униполарног свијета и Новог свјетског поретка на челу са САД.Користићу терминологију Винстона Черчила. Посљедњих неколико година представљају крај почетка или почетак краја потпуног урушавања тог поретка новом улогом Русије и Кине. Ипак све то треба сагледавати у ширем контексту. Погледајте шта се ради у БиХ. Стварају се основе за поновно уједињење српског народа. Све се смјењује и понавља цикличним редосљедом историјских законитости:Подгоричка Скупштина, Петровдански Сабор, одлуке АВНОЈ-а, распад Југославије, референдум 2006.Ствари се враћају на старо стање. Иако се формално ради о иницијацији у вези са црквеном проблематиком, фамозне белведерске демонстрације видим као покушај заустављања неумитног кретања точка историје у који је клипове убацио Нови свјетски поредак.
Да ли је по Вама побједа од 30. августа нека нова Подгоричка Скупштина?Је ли овим догађајем поновно иницирано уједињење? Да ли је народ Црне Горе тада рекао историјско не разбраћењу Црне Горе и Србије као и 1918. године Подгоричком Скупштином?
Црквено питање или популистички назван покрет „Не дамо светиње“ је било само врх леденог бријега. Од 1997. године Срби у Црној Гори су ојађени, потлачени и понижени. На крају је овај процес добио и шири контекст који је могао окупити и дио националних Црногораца кроз црквено питање. Оно је било најужи вид разбијања интегристичког покрета формулисаног у Подгоричкој Скупштини. Стога је то не коначно 30. августа било једно од многих не, а између осталог и тоталном разбраћењу са Србијом и српским идентитетом.
Са жаљењем могу констатовати да то не 30.августа у значајној мјери није валоризовано. Људи нијесу очекивали и жељели стварно стање садашњице. Дискутабилно је питање која Црна Гора се бранила од одлука Подгоричке Скупштину, и за коју Црну Гору се борило на њој? Тако сада имамо фразеолошко фрљање са значењем и релацијама Црне Горе, од оне праве и криве, разједињене и уједињене, слободне и окупиране.Коначно, Црна Гора се театрално не да од нечега или некога, са формулацијама флоскула. Тако се на Цетињу прије два дана по ко зна који пут није дала Црна Гора и црногорски језик. Испољавајућа форма тог недавања био је фамозни факултет за црногорски језик. При том је јасно исказано од кога и чега се не да Црна Гора и у име чега. Са друге стране кроз исту ову формулацију недостаје завршница од кога и чега се не да Црна Гора, и у име чега и кога?! Нема исказа да се она не да од НАТО пакта којег већина народа неће, не да се од признања Косова, потирања свега српског, потирања идеја Подгоричке Скупштине, не да се од даљег фалсификовања пописа….Контра теза овим исказима је да се Црна Гора не да у име тога да даље не била у НАТО-у, да се не да јер је уз Русију, да се не да јер се жели повратак српског језика и ћирилице, јер се не да од латинизације Црне Горе…..Јер се хоће валоризација идеја Подгоричке Скупштине.Али како, ако се слиједи политика бившег режима који је протјерао амбасадора Србије, ако се даље слиједе сва она достигнућа бившег режима коме је 30.августа речено не.Ако се не зна када ће бити први прави слободни попис.Све је то један велики галиматијас који збуњује обичног човјека који је 30.августа рекао не свему томе и да свему наведеном. Идеје Подгоричке Скупштине су кроз читав овај вјековни процес стога полазиште и коначно одредиште, без обзира на све дилеме и потешкоће.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
СРБЕ НАЦИОНАЛИСТЕ НЕ ТРЕБА ОДВАЈАТИ ДА БУДУ ОНО ШТО ЈЕСУ ДАКЛЕ НАЦИОНАЛИСТА ЈЕ ОНАЈ КОЈИ ВОЛИ СВОЈУ НАЦИЈУ, А НИ ЈЕДНУ ДРУГУ НЕ МРЗИ. У ВРИЈЕМЕ ТИТОИЗМА И СОЦИЈАЛИЗМА НИЈЕСИ ЈАВНО СМИЈО РЕЋИ ДА СИ СРБИН НАЦИОНАЛИСТА, ШТО ЗНАЧИ НИЈЕСИ МОГАО ВОЉЕТИ СВОЈУ НАЦИЈУ СРБИНА. И САДА У ПИСАЊИМА НА ФЕЈСБУКУ ЈА ЗАПИШЕМ ДА САМ ЈА СРБИН НАЦИОНАЛИСТА ПА ДОБИЈЕМ ДОСТА ПРОТЕСТА ОД ОНИХ КОЈИ СУ У МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА. ЈА ТО СА ПОНОСОМ ПИШЕМ ДА САМ СРБИН НАЦИОНАЛИСТА ШТО ЋЕ РЕЋИ ДА ВОЛИМ СВОЈУ НАЦИЈУ И ВЈЕРУ ПРАВОСЛАВНУ, АЛИ НИЈЕСАМ ШОВИНИСТА И НИЈЕДНУ ВЈЕРУ НИ НАЦИЈУ НЕ МРЗИМ, СЛАВА БОГУ НЕКА СРБИ ПРАВОСЛАВЦИ ОСТАНУ ОНО ШТО ЈЕСУ ДАКЛЕ НЕКА ВОЛЕ СВОЈУ ВЈЕРУ И НАЦИЈУ ПРАВОСЛАВНИХ СРБА, АМИН.!!!
Sve se slažem sa prof. Stamatovićem. Izuzetan istoričar i intelektualac. Ali, mislite li vi da je baš danas vrijeme za ovaj tekst? Sad kad nam o glavi rade i kad samo traže izgovor da se zagrle sa DPS bandom vi potežete Podgoričku skupštinu. Nemojte braćo da im dajete gorivo. Nemojte jer ovo sad postaje ozbiljna prijetnje našem opstanku i identitetu.
Не плачи без потребе.
Ово је људина која се цио свој живот, као и његов отац, борио за српство! Поновиће се Подгоричка Скупштина, а Црногорци нек се завучу у мишју рупу на ЦТ или их неће бити!
Погрешно.
Цетиње наше славно је кључни темељ српства Црне Горе.
Научно мултидисциплинарно доказивати историјску истину без анонимне ботовске пљувачине по интернету и написа у таблоидима, у функцији интереса политичких елита Бг и раније ПГ као беспоговорних клијената Брисела, за које је неповредивост авнојевских граница и новокомпоноване нације у складу са њима једини начин останка у милости Запада који суверено влада свим Србима након насилне детронизације куће Петровић Његош као једине отворено русофилне и аутентично српске у становишту, зарад Југославије која накнадно учвршћена изнутра и Авнојем.
Само Митрополија ослобађа и уједињује у перспективи. И политичари који имају њено повјерење, што врх ДФ изузимајући народ који их гласа свакако није.
Мора да никад ниси био на ЦТ, тај град је кључни темељ управо анти-српства. Говорити о Цетињу као као неком темељу српства је бајка као кад би говорили да су Сплит и Дубровник темељи српства. Мислим да је већи усташлук на ЦТ него ли у ова друга два поменута града. Ове приче да су Цетињани највећи Срби су нас и довеле ту ђе смо, до разбијања нашег националног јединства. А инсистирати на тој причи према граду из којег блијешти највећа анти-српска мржња ће само ново зло донијети. Ми Срби смо највише испаштали кад смо од других народа очекивали братство и слогу. ДФ је сигурно једина политичка опција која представља наш народ онако како треба.
Велики је господин Александар Стаматовић. Ниједног момента се није поколебао или сумњао у исправност свог знања, није ни помислио да се преда или прода. За оваквог стручњака није било места у образовном систему Црне Горе, те је из Подгорице ишао у Источно Сарајево да предаје на универзитету. За разлику од многих који су се продали. Који је Србин данас спреман да путује 350 км на посао?
Капа доле господину Стаматовићу. Доћи ће ваше време и у Црној Гори! Бићете ви професор на Универзитету у Подгорици.
On tvrdi da CPC nikad nije bila autokefalna. emantuju ga mnogi dokumenti, pa cak i tomos SPC-a. Rekao bih da bi trebalo da ga pokoleba mnogo toga. Zasto to nije tako…
Митрополија је била „аутокефална“. Није имала патријарха.
Због познатих историјских прилика које су разориле средњовјековну српску државу а тиме и црквено устројство, па је тако Фанар под султаном гасио Пећку патријаршију, а Беч протежирао Карловачку митрополију. Једина најслободнија и најнезависнија је била МЦП међу остацима српске цркве – Пећке патријаршије чију је јуриздикцију МЦП до дана дањег највише признавала и протежирала.
Како мислите да уједините СиЦГ кад признајете постојањење некаквих „националних“ Црногораца, а при томе још и не признајете њихов језик и то све у истом тексту? Шта је то ако није галиматијас?
Појединци, ако им се признаје колективна посебност неће са Србима које онда рефлексно доживљавају као нешто туђе и страно, макар ти Срби били рођени у Црној Гори. Зваће их једноставно посрбицама и рушитељима своје државе позивајући се на српски међудинастички сукоб и насилну детронизацију краља Николе који је био Србин али и Црногорац јер је просто рођен ту, на страну круна и држава. Трајни извор трвења и нестабилности.
Из угла историјске науке, генетике, етнологије, археологије, црквеног устројства, Црногорци су Срби Црне Горе, сви до једног. Тачка. Етнички Срби. Тачка. Језик је српски. Тачка. Не оспоравати појединцу изјашњавање као етнички Црногорац јер се изјашњава тако или из сентимента или незнања или из ината или из морања због привилегија бившег режима које се топе, запослења или бизниса. Тачка. У Горском вијенцу Црногорци су Срби, не треба даље ишчитавати литературу страну и домаћу која казује исто. Тачка. Просвета поново на историјску истину. Нема капацитета за нову нацију.
Анулирати научно било какву посебност народа Црне Горе у односу на остале Србе – посветити пажњу генетским компонентама у Срба који су јужно од наше природне границе Саве и Дунава доминантно Илиро-трачани (И2 и Е1б). Словенска компонента Р1а присутна је ту само у траговима па отуд и флоскула о несрпству Црногораца и словенству Срба као основу раздора које прати бечко лажно илирство Шћиптара.
Илирски И2 присутан је у Украјини сеобама са Балкана и даљем учествовању у етногенези словенских модерних нација, дакле није било досељавања Срба као Словена да би се Шиптарима оставило име Илир, него сталног одсељавања Срба Илира па и Трачана са Балкана. Несторове хронике на руском из Х вијека говоре о томе, као и предања Чеха и Пољака.
Језик само припада групи словенских језика због миленијумске близине и природне упућености једних на друге, али и љубави према православној Русији и братству по оружју што је јаче од генетике, увјерили смо се бар ми на Балкану. Словенска компонента Р1а доминира сјеверно од Саве и Дунава (Словенија и Загорје, Славонија каснија Војводина) па до Балтика и Урала као природних граница.
Племенски антички савези Илиро-трачана настали су под притиском Хелена и касније Рима управо на природним границама – мјесту додира једних и других, долине Зете и Мораче гдје се спајају илирска херцеговачка племена и трачка брдска племена, а ту су племенски савези и данас најживљи зато што је та територија најмање била под разним окупаторима од антике до данас, и антички су основ модерне српске нације али парадоксално и извор посебности. Исто је у генетском али не и племенском смислу и даље на сјевер преко Пештера па долином Ибра и Мораве као границама Илира и Трачана. Нарјечје је доказ, разликује се управо овом границом с тим што је јужно ијекавско а сјеверније ка Словенима екавско. Исто је и код католика Бивших Срба данас Хрвата, Загорци су рецимо словенски кајкавци а и екавски узговор је присутан.
Хелени су нам дали античко име Трибали (племеници), фонетским промјенама настали су – Србали, Срби. Прве српске државе принципати Дукља, Травунија, Хум и Паганија.
Кључна национална обиљежја својствена су само Србима у Европи: илирски стећак, градине и тумули, гусле и архаично пјевање уз њих, црвена боја капе и ношње. Трачки тупан (бубањ) као инструмент свих народа од Брда и Малесије па до Црног мора, бијела боја капе и ношње – погледајте Сеобу Срба са КиМ Паје Јовановића. Оружје као саставни дио ношње Илиро-трачана Срба, јасно је да ничега овог нема у Словена сјеверно од Саве и Дунава. Ментални склоп одавно идентичан, незнатне разлике у физичком типу – Илири нешто височији и свјетлијег тена од Трачана.
Шиптари су Н1 и Р1б Нормани који су у Х вијеку доведени и као најјачи у изолованом подручју између Јонског мора, Проклегија и Шаре наметнули име народу Е1б Трачана каснијих Срба и Хелена каснијих Грка (Геге и Тоске) као и такође доведеним Азерима Кавказа своје име, управо по броду којим су освајали Европу – Скиф (Шћип, Ш(ћ)иптар). Оволика мјешавина углавном најамника пљачкаша условила је и немогућност сврставања њиховог језика ни уз једну грану европских језика, али и менталитет склон ратној пљачки као основном обиљежју популације уз одсуство развоја културе.
Црногорци су Срби.
Тачка.
*Ј2 Хелена.
Грешком сам изоставио јединствено етнолошко обиљежје Срба Илиро-трачана, крсну славу и налагање бадњака.
Словенски назив за све поданике Римског царства одомаћен у српском језику за Илиро-трачане Србе је Власи, без обзира на етничко поријекло. Тако су и Дачани Румуни и данас Власи. Словенски Пољаци и данас Италију зову Валахија. Словени Хрвати Загорја и Подравине са Жумберком све Динарце зову Власима, па чак и своје „Хрвате“ католике Далмације и Западне Херцеговине. Усташки прогласи ’41 редом забрањују Србима-Власима то и то… etc. Муслимани такође зову нас Србе Власима откако постадоше „Турци“ потоњи Бошњаци, како би се дистанцирали у етничком смислу.
Арбанаси је такође само изворни српски назив вјероватно по неком клановском прваку Арбану, Арбену или пак по области Рабан, за тада настајућу ш(ћ)иптарску мјешавину етнија. Отуд Закон Влахом и Закон Арбанасом, затим Заком Србљем које је постепено напуштало Илиро-трачки полуномадски начин живота старих Срба сточара – ратника прелазивши постепено на модернији сједелачки начин живота.
Закон Србљем и Влахом рагулише прије свега економске односе унутар већинске јединствене етније српске средњовјековне држава (Срба Илиро-Трачана) сточара полуномада (и данас се „издиже“ стока у планину љети, и сједелаца земљорадника-сточара у питомијим нижим крајевима условно речено, стога је Закон Арбанасом и дат одвојено јер тада већ бивају најмлађа нова етнија у оквиру српске државе.
На простору Пиве и Дробњака живе од 5 ог вијека досељени Н1 носиоци Остроготи (Острог(от), Гатско – Гацко, су топоними који омеђавају њихову територију), Источни Готи који су данас можда и најтврђи Срби и чији говор је узет за стандард српског језика. Толико о генетском словенству Срба.
Анагастум (Оногошт – Острогот) су фонетске промјене у српском језику за Никшић.
Пошто су дошли задњи на Балкан они су од старосједилаца протоевропљана И2 Илира и Е1б Трачана који су са истока Медитерана дошли на Балкан прије око 3,5 – 4. 000 година називани Новљанима, тј. Новима, и могуће је пратити њихово кретање по Балкану и у народном предању под тим именом које се хронолошки поклапа са историјски документованим готским кретањима.
Александар Стаматовић ме увјек фасцинира, волим да гледам емисије у које он гостује, један велики професионалац, интелектуални великан,врхунски историчар и познавалац Црне Горе кроз њену историју , Александар Стаматовић и његов колега имењак Раковић мало их има таквих , капа доље за овог човјека , Подгоричка Скупштина је највећи сјај и понос Србије и Црне Горе које је свим ратовима Мојковцем и Кајмакчаланом крунисано уједињењем двије Српске државе , за то су се борили наши славни преци, точак историје нико не може зауставити колико се год трудили колаборационисти и сарадници фашиста , усташа и фалсификатори , уједињење свих српских земаља је нешто што је суђено , можемо се раздвојити привремено због неких околности, али кад је нешто суђено ,то нико не може зауставити !!!
Амин!