• Насловна
• Политика

Стаматовић за ИН4С: Ђукановићева посјета Фанару – прича о тзв. ЦПЦ доживјела потпуни колапс

1 min read

3 године ‎ ИН4С

Александар Стаматовић Фото: ИН4С

Посјета Мила Ђукановић Фанару долази у јеку руско-украјинског сукоба, и отворене русофобне климе у Црној Гори. Са друге стране, давање аутокефалности УПЦ од стране патријарха Вартоломеја, потпуно је поклапање са процесима одиграним у постмајданској Украјини, који су коначно довели и до сукоба са Русијом, казао је у интервјуу за ИН4С др Александар Стаматовић, редовни професор Универзитета у Источном Сарајеву

Недавно је предсједник Црне Горе, и шеф Демократске партије социјалиста (ДПС) Мило Ђукановић посјетио Цариградску Патријаршију и патријарха Вартоломеја. Та посјета имала је и приватну конотацију. Она је изазвала велики број коментара. Примјећује се да суверенистички медији у Црној Гори и они у окружењу наклоњени Ђукановићевој политици ову посјету називају „историјском“ у смислу отварања процеса аутокефалности цркве у Црној Гори, други је пак минимизирају. Какво је Ваше мишљење о томе?

Мислим да се ту ради о неколико чињеница које су цјелина саме за себе и такође порука саме за себе, али се могу повезати у један процес, који пружа општу слику и поруку.

Пођимо најприје од саме Ђукановићеве посјете Цариградској Патријаршији?

Многе ствари су ту остале недоречене и само официјелно објашњене. Није разјашњено да ли је Ђукановић посјету извршио по сопственој иницијативи, или је позван од Васељенске Патријаршије и самог патријарха Вартоломеја, којим поводом, и шта је у суштини ту причано и констатовано? Све то треба по систему спојених судова ставити у ширу конотацију. Ђукановићева посјета долази у јеку руско-украјинског сукоба, и отворене русофобне климе у Црној Гори. Са друге стране, давање аутокефалности УПЦ од стране патријарха Вартоломеја, потпуно је поклапање са процесима одиграним у постмајданској Украјини, који су коначно довели и до сукоба са Русијом. Слободно речено, давањем вјетра у леђа за аутокефалност УПЦ, Вартоломеј је отворено гурао прст у око држави Русији и њеним интересима, као и РПЦ која се овом процесу одлучно противила. Коначно, ту је и формални чин признања МПЦ од стране СПЦ, под историјским насловом Охридска Архиепископија. Ова Архиепископија у свом историјском и црквеном значењу је била све само не македонска, јер се у доба њеног постојања сем у географском смислу дијела њених територија, није оперисало са било каквим македонским идентитетом и својством.

Ова Ђукановићева посјета имала је и приватни карактер са којим се такође умногоме спекулисало ових дана. Тиче се крштења потомка предсједника Ђукановића у Васељенској Патријаршији. Ваш коментар?

Неукусно би било бавити се приватним стварима било чије породице, па и предсједника Ђукановића. То је прије и послије свега свачија приватна ствар. Ја ћу најприје поновити оно што је пласирано ових неколико дана у техничком смислу, а што има своју политичку реперкусију. То је чињеница чиме су и о чијем трошку путовали чланови Ђукановићеве породице на ово крштење, и да ли је коришћен државни политички утицај за приватне породичне радње? У овом случају то је крштење дјетета. Замислите само верзију да неки обични црногорски грађанин оде да крсти своје дијете у Истанбул у Васељенску Патријаршију. Како би се све то организовало, и од кога би он и дијете које се крсти било примљено. Разлагање овог питања може ићи и до цинизма. Ја нијесам циник. Међутим, могу да закључим и ово, а то је да ваљда манастири и цркве у Црној Гори нијесу довољно добри господину Ђукановићу, или пак црквена јерархија у њима, да би се његов потомак крстио у њима! По мени и само крштење као приватни чин, имало је у овој посјети својеврсну поруку, да предсједник Ђукановић не признаје легитимитет СПЦ у Црној Гори, бар не док су цркве и манастири у њеном власништву. Порука се може свести и до популистичког банализма и закључка: “Ко може нека иде у Истанбул у Цариградску Патријаршију. Немојте крстити своју дјецу у црквама и манастирима док је ту СПЦ“.

Са друге стране, евидентно је да је прича о тзв. ЦПЦ доживјела потпуни колапс, те би крштење и у том домену било својеврсна компромитација. Хтјело се показати да поступак демонтаже СПЦ у Црној Гори неће ићи по моделу који је недавно виђен у македонском сценарију, тј.да Томос даје СПЦ, него да овим отпочиње ново доба из Цариградске Патријаршије. Црквена самосталност биће дакле ријешена по украјинском сценарију.

Од подржаваоца суверенистичке провинијенције и њима наклоњених друштвених мрежа у самој Црној Гори и окружењу могу се прочитати и чути ових дана констатације да је крај битисању СПЦ у Црној Гори близу, и да је Ђукановићевом посјетом отворен процес истовјетан са Украјином, а можда и са Македонијом. Шта Ви о томе мислите?

Подударности има, али су оне у сасвим другим условима и конотацијама.Украјина и Македонија су државе у којима се радило на систематској денационализацији у односу на руски и српски идентитет. У Украјини тај процес почиње већ са распадом СССР, а врхунац добија у постмајданском процесу. У Македонији денационализација је трајала од 1941. године, најприје кроз бугарску окупацију, а потом од 1945. године кроз комунистичку. Истина, и у Црној Гори се радило о истом процесу од 1945.године. Референдум 2006. године је заправо црногорски Мајдан прије Мајдана, и то урађен на миран начин.

Међутим, српски етнички корпус у Црној Гори се чак и послије очигледног залета Ђукановићеве денационализације од 1997. године показао изузетно жилавим и отпорним. СПЦ и вјерујући живот су у Црној Гори до 1990. године били пред замирањем, да би од тада, а нарочито од 2019. године имали велику ескалацију. Наравно, не треба ствари идеализовати. СПЦ у Црној Гори велики дио своје снаге базира на популистичком етнофилетизму. Људи су ту гдје јесу, не ради владика и попова и своје вјерничке свијести, него свог националног идентитета. И таква каква је, прича о тзв. ЦПЦ у значајној мјери се заснива на црногорском етнофилетизму.

Ипак, пођимо од разраде друге верзије сценарија, оне оптимистичне, која се интерпретира као „историјска“ посјета Ђукановића Фанару. Како Ви и у том домену видите расплет догађаја?

Ту могу да се кристалишу двије верзије. Макар оне хипотетичке. Прва је да се иде директно на добијање Томоса и аутокефалности од Фанара по украјинском моделу, уз логистику западних држава, које хоће украјинску верзију на Балкану у виду Црне Горе, а под образложењем да је Црна Гора независна држава, и да као таква има право на своју цркву. У опцију може бити убачена теза о „историјској цркви“ попут оне у македонској верзији и Охридској Архиепископији, тј. Црногорској Цркви. Друга је по мени опаснија. То је модел виђен сада у Београду у вези са македонским сценаријем. Да аутокефалност дође од саме мајке цркве, тј.од СПЦ мирним отпустом, пошто је верзија са директним инаугурисањем ЦПЦ потпуно компромитована. За то међутим морају бити нађени „играчи“ унутар СПЦ у Црној Гори, као и исти такви у политичком домену међу Србима.

Да ли мислите да у Црној Гори постоје сепаратистичке групације међу самим свештенством у оквиру СПЦ?

Мишљења сам да постоје такве групације, истина мале. Ова тема је табу и сликовито речено ставља се под тепих, иако се интензивно провлачи „између редова“. Оно што забрињава је да су те групације оствариле изузетан политички утицај, и могу се довести у везу са лансирањем Здравка Кривокапића у политичку орбиту. Имали смо случај у посљедњих неколико дана, да неке од тих особа дају несувисле и вишетумачеће изјаве о статусу цркве кроз вријеме, ко је чији насљедник и сљедбеник и сл. По мени, није случајно што Кривокапић није потписао Темељни уговор са СПЦ, већ је на волшебан начин изналазио низ разлога. И нова Влада је најавила помпезно и брзо потписивање овог уговора. Баратало се и са датумом Св.Тројице. Ево, он је већ сјутра. Пројекције иду „до краја јуна“…и сл. Једно је битно. То посебно наглашавам. Темељни уговор се мора што прије потписати. Без њега СПЦ у Црној Гори доводи себе у ситуацију, да свако мало, свака нова већина у Скупштини, може мијењати закон о вјерским заједницама и тако жонглирати са положајем СПЦ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: