Шта се крије иза случаја Наваљни или како се Запад спрема да од Јулије Наваљне направи „Тихоновску 2.0“

Пише: Миодраг Прокић

Главни београдски трг ових дана издалека личио је на огромни полигон, припремљен за игру „школице“. Само што на мермерном плочнику нису били исцртани бројеви, већ кредом исписане поруке иза којих стоји повод нимало налик на игру.

Биле су то поруке и обећања руском опозиционеру Алексеју Наваљном, изненада преминулом 16. фебруара у колонији строгог режима у Јамало-Ненецком аутономном округу, где се налазио на одслужењу казне за „формирање ексмтремистичког удружења, финансирање екстремистичке делатности, позивање на екстремистичку делатност на интернету“.

У Русији Наваљни се налазио на списку екстремиста и терориста. За многе руске грађане који су се после почетка специјалне војне операције у Украјини и делимичне мобилизације преселили у Србију, Наваљни је симбол отпора „крвавом режиму Путина“, како то на Западу воле да кажу. „Нећемо заборавити, нећемо опростити“, „Опрости нам, Аљоша“ – поручују они са београдског асфалта.

Киша пада и спира трагове креде, али нека питања остају. Једно од њих тиче се зачуђујуће спремности како западних медија, тако и западних завничника да још пре било каквих резултата званичне истраге назову смрт Наваљног убиством и да за њега окриве руске власти.

„Моментална реакција лидера НАТО земаља на смрт Наваљног је саморазоткривајућа. Судске медицинске експертизе још нема, а Запад већ има спремне закључке“, – прокоментарисала је ту ситуацију шеф Департмана за информисање и штампу Министарства спољних послова Русије Марија Захарова 16. фебруара на друштвеним мрежама.

Дан касније на Минхенској безбедносној конференцији са председником Украјине Владимиром Зеленским срела се потпредседник САД Камала Харис. Заједничку конференцију за штампу она је започела коментаром поводом смрти Наваљног, коју је без устручавања назвала „убиством“ и упоредила допринос Наваљног борби за „истинске демократске вредности“ са борбом украјинског народа против „руске агресије“.

Оваква моментална и једнозначна реакција Запада на вест о смрти руског опозиционара подстакла је низ руских и не само руских политиколога да назову Наваљног „жртвеним јарцем“ Запада, који га је подржавао, али и послао да се врати у Русију, иако је било извесно да га тамо чека хапшење и одлазак у затвор. Да не бимо склизули у теорију завере, схватићемо то као метафору.

Околности смерти Алексеја Наваљног за сада непознате и налазе се ван поља дискусије. Међутим, остаје чињеница да је опозиционар преминуо месец дана пре почетка  председничких избора у Русији. Узимајући у обзир искуство последњих председничких избора у земљама такозваног постсовјетског простора, може се очекивати да ће САД са њиховим савезницима ту чињеницу злоупотребити ради дестабилизације унутарпочитичке ситуације у Русији уочи избора. Запад је својевремено рачунао на Наваљног као на главног опозиционера у борби за власт. Ма како цинично то звучало, није искључено да неће покушати да га искористе мртвог. Друго је питање колико такав покушај данас може бити успешан.

Од 5. октобра 2000. године у Србији па до украјинског „Мајдана“ 2014. године о технологијама обојених револуција све је речено. Зна се како су резултати избора оспоравају на улици, како се организују протести, ко је њихов глави актер, како се подстичу масе, како долази до кулминације. За све време спровођења обојених револуција у разним државама и на разним континентима читав тај процес је унутар себе еволуирао, да не кажемо – потрошио се изнутра.

Када је реч о земљама бившег СССР, овде САД и њихови савезници редовно намећу „демократске вредности“ путем ескалације друштвено-политичких противречности у период одржавања избора. У међувремену сама методологија њиховог деловања претрпела је одређене измене.  Као пример може се узети Белорусија, где су дуго деловали разни псеудонационални покрети, који су се представљали као савезници белоруских власти у одбрани националног идентитета од претераног руског утицаја.

С друге стране, групе које су стајале на позицијама општеруског национализма биле су проглашене нелојалним, опасним и биле су подвргнуте репресијама.

Међтуим, када су после председничких избора 2020. године избили немири, на чије чело је стала опозициони кандидат Светлана Тихоновска, већина ових псеудонационалних покрета сврстала уз опозицију, уместо да се сврста уз Александра Лукашенка.

Догађаји везани за председничке изборе у Белорусији 2020. године занимљиви су по томе што је то био неуспели покушај извођења државног удара у новим условима, када није било припремљене прозападне опозиционе снаге и екстремних групација, које би припредиле и учествовале у немирима.

После овог покушаја обојене револуије Лукашенко је очистио политички поље у земљи. И тада је Запад почео да делује преко јавног простора, преко грађанских активиста, еколога, урбаниста, културних организација, које се залажу за употребу белоруског језика.

Интересантно је да сличан пример имамо у Србији, где је испрва урбанистички покрет „Не давнимо Београд“, стасао из невладине организације симболичног назива – „Министарство простора“, на последњим изборима ушао у Народну скупштину као члан прозападне коалиције „Србија против насиља“. Однедавно они се називају „Зелено-леви фронт“, профилишу се као немачки Зелени и иступају против сарадње са Русијом.

У известном смислу такав пример постоји и у Русији. У априлу 2023. године у Башкирији избили су протести против експлуатације злата, која, по речима локалних еколога, уништава пољопривредно земљиште и загађује воду. На чело протеста стао је Фаиљ Алсинов – лидер националистичке организације „Башкорт“, повезане са националистичким покретима из Турске и Казахстана, који се залажу за идеју „Великог Турана“. Касније је Алсинов осуђен за ширење међунунационалне мржње, што је изазвало у републици серију протеста које су руски медији назвали „репетицијом етно-мајдана“.

У међуремену супруга Наваљног Јулија обратила се Савету ЕУ за спољне после са молбом да не признају резултате предстојећих председничких избора у Русији и да пруже подршку руским грађанима у емиграцији. Може ли Јулија Наваљнаја да постане друга Светлана Тихоновска, која се за председника Белорусије кандидовала уместо свог мужа Сергеја, чија је кандидатура била одбијена, а и он сам се на крају нашао у истражном затвору?

Ма шта ми мислили о тромости руског политичког система, не може се порећи чињеница да упоредо са разрадом „обојених“ технологија, тече и разрада различитих методологија за њихово сузбијање. Русија је својевремено концентрисала пажњу на стварање различитих платформи, на којима би се водио конструктивни дијалог између представника власти и грађанског друштва, независно од политичких погледа и убеђења лидера одређених друштвених покрета.

Један од резултата овакве делатности је такозвани Дом друштвених огранизација Русије („Общественная палата»), који делује од 2005. године. Преко ове институције грађани, удружења и невладине организације сарађују са органима државне власти и локалне самоуправе у разради појединих закона.

Чланови Дома решавају задатке из области економије, националне безбедности, заштите права и слобода грађана. Између осталог, у оквиру институције делују комисије, задужене да контролишу како се у затворима поштују права осуђеника. У своје време Дом друштвених организација одиграо је важу улогу у консолидацији руског друштва – представници великог броја невладиних организација које су у то време деловале ушао је у његов састав заједно са угледним појединцима и самим тим престао да игра улогу потенцијалног дестабилишућег фактора.

Независно од оваквих институција, постоје примери успешног дијалога руских власти са волонтерским организацијама, од којих се многе придржавају десних убеђења.

Када је реч о једној од најприметнијих опозиционих јавних личности –  новинарки и блогеру Ксенији Собчак, њен пример можда не можемо назвати сарадњом, али вечитим дијалогом и балансом са руским властима свакако можемо. Канал Собчак на YouTube тренутно прати око три милиона људи. 2018. године она се кандидовала на председничким изборима и заузела четврто место, сакупивши 1,68% гласова. Када је у фебруару 2024. године почела руска специјална војна операција у Украјини, Собчак је написала на Инстаграму да од тог тренутка она верује само у најгоре сценарије за Русију. Међутим, самој Ксенији Собчак у Русији никад није била ограничавана слобода говора.

На предстојећим председничким изборима у Русији Запад очигледно не може да рачуна на било коју организовану политичку снагу. Узимајући у обзир последње изјаве Јулије Наваљне, постоји вероватноћа да ће бити задејствован сценарио „Тихоновска 2.0“. Који су реални резултати које Запад тиме може да постигне? До промене власти у Русији он тешко да може да доведе. Једино што може, то је евентуално да створи својеврсну нову руску емиграцију. Та нова емиграција чезнуће да се врати у ону прошлу Русију у оном прошлом свету, који више нигде неће постојати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: