Šta Evropa hoće u Ukrajini?

Piše: Dušan Proroković

Još nije završena ni tekuća kontraofanziva, a već se najavljuje nova!? Kako piše Wall Street Journal zapadni političari je najavljuju za proleće ili leto 2024. godine.

Ukoliko im se posreći, onda bi ova tekuća mogla da se spoji sa tom novom, te bi se tako osigurao kontinuitet delovanja protiv ruskih snaga.

Ukoliko im se ne posreći pa sve aktivnosti u tekućoj kontraofanzivi budu zaustavljene ili ih iznenadi kakva osmišljena ruska strategija, onda će se organizovati sve ispočetka, kao i u proleće 2023. godine. Uostalom, bivši zamenik pomoćnika generalnog sekretara NATO-a, general-major američke vojske u penziji Gordon Dejvis – smatra da se ukrajinska vojska prilagođava situaciji brže od ruske. Neka se situacija menja, ukrajinska vojska će se uvek brže prilagođavati od ruske. Malo li je pobeđivati u prilagođavanju situaciji!? Bez obzira na to što nikome nije jasno kako se to odražava na konkretne okolnosti i raspored snaga na frontu!?

Kontraofanziva nema alternativu!

Ili, kako sada stvari stoje – kontraofanzive nemaju alternativu.

Ako propadne jedna, sledi druga; ako propadne druga, onda se ide na treću…

Samim tim, kontraofanzive nemaju ni cenu! Platiće se, koliko god bude potrebno. U novcu, oružju, životima. A kada je reč o ljudskim žrtvama, posebno upada u oči da u tim planiranjima kontraofanziva ukrajinsko rukovodstvo niko i ne konsultuje. O uzimanju u obzir interesa ukrajinskog naroda tek je izlišno govoriti. Ukrajinci su tu da izvršavaju!

Važan deo ukrajinske tragedije svakako je i ponašanje kijevskog režima ili još tačnije kružoka okupljenog oko Vladimira Zelenskog, interesne grupe u čijoj računici nastavak rata nije ništa rđavo. Čak naprotiv. U Kijev se, što direktno, što indirektno, što kroz naoružanje, što kroz kredite, što preko državnih fondova, što kroz nedržavne aktere – slivaju stotine milijardi dolara godišnje.

Nikada veća cirkulacija tolikog obima finansijskih sredstava u tako kratkom roku nije viđena u ovom delu sveta.

A inače, u ovom delu sveta viđano je svašta. Posebno u onom postkomunističkom tranzicionom periodu. Amerikanci planiraju, podrazumeva se – polovinu ukupnih troškova i plaćaju, Evropa pomaže politički i logistički i podrazumeva se drugu polovinu ukupnih troškova doplaćuje, a Kijev mobiliše i „izvodi radove“. Bez obzira što je to „izvođenje radova“ tokom tekuće kontraofanzive doživelo apsolutni krah i uzrokovalo nepojmljive i nepodnošljive ljudske žrtve. Uz njih i ogromnu materijalnu štetu i razaranja objekata kritične infrastrukture.

Ali, koga to interesuje!? Za SAD je važno da se do predsedničkih izbora u novembru 2024. godine održava narativ o kontraofanzivima i tako konstruiše priča o ukrajinskoj inicijativi na terenu. Dok inicijativa traje, Rusija je, tako se u medijima predstavlja – prinuđena na defanzivu, a dok je Rusija u defanzivi relativno lakše je objašnjavati zašto se izdvajaju tolika sredstva za Ukrajinu. Za kružok oko Zelenskog važno je da sredstva pristižu, dok je toga biće i velikih provizija i masnih profita, ali i rezervoara iz kog se može zahvatati koliko je god neophodno za održavanje vlasti. Nije nikakva tajna da se u samom Kijevu pojavljuje sve veći broj nezadovoljnika, ali je i činjenica da kritike utihnu i brže nego što se pojave. Simptomatično ili ne!? Za Evropu je važno da se uvek i svuda prate američki stavovi. Zameriti se Amerikancima, to je daleko opasnije nego zameriti se sopstvenim biračima!

Posmatrajući iz ugla navedenih najava i razmišljanja o pripremama nove kontraofanzive za proleće ili leto 2024. godine, stiče se utisak da nas novi krug eskalacije Ukrajinske krize tek čeka. Sa njim i novi krug posledica te eskalacije, koje će biti ne samo bezbednosnog i političkog, već i ekonomskog i socijalnog karaktera. Zbog čega je to opcija za stratege u Vašingtonu i rukovodstvo u Kijevu, ne treba dodatno obrazlagati.

No, pitanje koje se nameće samo po sebi glasi: zašto na takav scenario i dalje pristaje Evropa?

Evropa podržava i finansira projekat koji joj donosi sve veće i veće posledice, ne samo bezbednosnog i političkog, već i ekonomskog i socijalnog karaktera. Evropa se samozakopava, uništavajući svaku mogućnost da (p)ostane akter koji će doprineti traženju i pronalaženju mirovnog rešenja.

Tekuća garnitura političara u evropskim zemljama, uz nekoliko časnih izuzetaka, što zbog straha od „američke batine“, što iz ideološke zaslepljenosti (neverovatno zvuči, ali ne manjka ni takvih, onih koji i dalje sve objašnjavaju kroz priču o ljudskim pravima i slobodama, samim tim i o slobodnom civilizacijskom Zapadu i neslobodnim nezapadnim autokratijama) nema ni volje ni snage da se suprotstavi planovima koji će podsticati dalju radikalizaciju krize i „narastanje“ kleptokratije upravo zahvaljujući novcima evropskih poreskih obveznika. Za njih je, što pod pritiskom što zbog ubeđenosti, nemoguće da se suprotstave Amerikancima, samim tim i nemoguće da upozore na dešavanja u Kijevu koja postaju sve očiglednija. Ipak, istovremeno – Evropa više ne može ni ovako.

Računi stižu na naplatu, neki će tek stizati i to sa kamatom!

Ukrajinska kriza pretvara se u agoniju, predsmrtno stanje koje može duže ili kraće trajati, ali svejedno će se jednim izvesnim ishodom završiti. I tu se vraćamo na priču o časnim izuzecima u evropskoj politici. Mogu li oni nešto promeniti? Mogu li svojim angažmanom podstaći pojedince i grupe širom Evrope da im se na neki način pridruže? I pored toga što jasnog odgovora nema, te samim tim i uspeh nije zagarantovan, po svoj prilici ostaje i sve manje vremena tokom kojeg se može ćutati i kalkulisati. Naravno, u postojećim okolnostima niko ne očekuje iniciranje kakvog velikog spoljnopolitičkog zaokreta! Tako nešto nije realno. Međutim, razmišljati o insistiranju na pregovorima kao načinu za rešavanje Ukrajinske krize i sredstvu za pronalaženje rešenja svakako jeste realno.

Zašto bi se razgovaralo i pregovaralo o Ukrajini na drugim mestima, daleko od Evrope? Zbog čega bi Evropa ostajala samo puki posmatrač procesa za koji je životno zainteresovana? Koji će opredeliti njenu budućnost!?

Kreiranje diskursa o novoj (odlučujućoj!) kontraofanzivi, u trenutku kada nije završena ni tekuća koja propada na naše oči i najavljuje dramatične posledice po evropsku bezbednost, predstavlja trenutak da se preispitaju stare odluke i promoviše neka nova, razumnija politika.

U suprotnom, sledi već spomenuta agonija. Za celu Evropu!