Šta dalje?

Piše: Iva Bajković

Njunjavi utorak je prilično razdrmalo saopštenje organizatora protesta “97000- odupri se“ u kojem navode da će protesti biti održani ali bez zadržavanja na trgu iako je to prethodno bilo najavljeno. Kao razlog za ovakvu odluku, organizatori su naveli da im je javljeno iz “ kredibilnih“ udbaških struktura.

Sasvim očekivano, ovo je izazvalo pravi odijum u javnosti – jer su se mnogi učesnici protesta osjetili u najmanju ruku prevarenima. Iako nije rečeno tako ali prva reakcija je bila : Propali još jedni protesti.

No protesti nisu propali, na sreću – ljudi koji se subotom okupljaju na trgu ne dolaze zbog organizatora. Da parafraziram jednog poznanika : “Ovo je odlično, ali ništa ne valja“. Ili još bolje, narodu je toliko dozlogrdilo da je krenuo za prvom iskrom nade koja je planula u ovom trodecenijskom mraku. No kritikovati organizatore u ovom trenutku je mač sa dvije oštrice. Jer i ovi i ovakvi protesti su pokazali da narod vapi za promjenama, političari su na ulici – bez izuzetaka. Čak sam jedna od rijetkih koje ne smatra paralelna okupljanja Demokrata lošim.Naprotiv nije loše prošetati kroz sve gradove Crne Gore.
Ono što jeste sporno je – ko je i zašto najavio ostajanje i nerazilaženje do ispunjenja zahtjeva, koje sigurno neće ispuniti? I zašto su tako brzo demantovali sami sebe? Zar su stvarno mislili da će hipi povorka, jednom u dvije sedmice zaljuljati režim? Da li su organizatori dorasli ovome što se dešava i da nije mačku mnogi teleća glava? Ono što je u ovom trenutku ključno, bez ulaženja u razlličite teorije zavjere jeste da nastavimo sa protestima. Ali i da se ispostave zahtjevi prema vlasti koji neće biti samo parola ostavke – jer opet ponavljam, sve i da podnesu ostavke – šta onda? Na žalost, izgleda da je jedini zahtjev, i to upućen ka opoziciji ispunjen a svi ostali su nekako pali u zapećak i sve manje se čuju.
Izgleda da su neki signali iz ambasada dovoljno jasni da stranci ne žele proteste i pritisak na vlast. Moje je mišljenje, pa možda sam u krivu, je da te signale ne treba uzimati kao Sveto pismo zakovano u vremenu. Snaga naroda je upravo u tome da može i mora da se odupre upravo ovom zapadnom mešetarenju koje nas je preskupo koštalo svih ovih godina i decenija. Onoga trenutka kada se napravi kritična masa – zahtjevi protesta postaju legitimni i za strance te će ih i oni morati uvažiti kao realnost.

Ponoviću još jednom, i nadam se da mi nećete zamjerati na ponavljanju – ne smije se dozvoliti još jedno političko mešetarenje iza kulisa ovih protesta gdje će biti formiran 565 strankoid koji će plasirati tezu “trećeg puta“ a svi su izgledi da se ka tome i ide.

Opravdan strah od ponavljanja 24. oktobra 2015. je vjerovatno jedan od razloga zašto je ručna tako brzo povučena. Ali opet, nikada prije Đukanović nije bio na koljenima kao tog datuma. Na žalost, umjesto dogovora opozicije – dobili smo dogovor opozicije sa DPS i ne tehničku i prelaznu Vladu, već vladu kontinuiteta.
I straha ne treba da bude, jer mi smo potomci onih ljudi koji su nezadrživo jurišali na moćnijeg neprijatelja na Carevom Lazu, Fundini, Vučjem dolu. Oni se sigurno nisu bojali gumenih metaka i nasilja, niti su išli u te bitke da bi razgovarali sa osvajačima i slušali muziku.
Doći ćemo mi i ove subote, ali očekujemo minimum korektnosti i da organizatori saopšte jasan plan šta i kako dalje. Ali plan koji neće dobiti od kredibilnih struktura, već onaj koji jasno izražava volju ljudi koji su odlučili da svoje nezadovoljstvo kanališu kroz instituciju protesta.

U trenutku dok sklapam ovaj tekst dogodile su se dvije važne stvari. Mnogi su zaboravili da u Podgorici već dvije godine traje suđenje za navodni pokušaj terorizma. Proces zbog kojeg je institucionalno izmijenjena izborna volja građana na dan parlamentarnih izbora 2016. Naime glavni svjedok saradnik, Saša Sinđelić je na jednoj srpskoj televiziji javno i u udarnom terminu promijenio svoj iskaz i potpuno optužnicu pocijepao, dok je jutros na portalu IN4S objavljen video u kojem isti, u jednoj kafani još jednom ponavlja da pokušaja državnog udara nikada nije ni bilo.

Ne vjerujem da će organizatori ijednom riječju pomenuti ova dešavanja, jer ona nisu građanska, a u njihovoj autističnoj samozaljubljenosti potpuno previđaju da nema građanskije obaveze od one kojom se čuvaju Ustavom zagarantovana prava ljudi koji žive u ovoj zemlji.

Takođe zaboravljaju da će prije ili kasnije – sve ove montirane procese na kraju oni platiti. Nije građanski valjda sada o tome da pričamo. Razgovarajmo imamo li dovoljno zasađenog drveća i da li su nam ulice po Podgorici u skladu sa arhitektonsko – urabnističkim preporukama.

Vidimo se u subotu.