Srpsko Badnje veče (Njegoš protiv epske i plemenske mitomanije)

Piše: Žarko Vidović

U svoju zbirku junačkih narodnih pesama Ogledalo srpsko (1845), Njegoš je uvrstio i pesmu Srpsko Badnje veče. A to je pesma na koju se pozivaju oni koji čak i Gorski vijenac prikazuju kao epsko delo (o „istrazi poturica”). No, zbirka Ogledalo srpsko je svojevrsni Njegošev rastanak sa epskim pogledima svoje rane mladosti. To je niz epskih slika i epskih (već prevaziđenih!) ocena srpske istorije, od Crnojevića do Karađorđa pa i Njegoševog doba. U Šćepanu Malom se Njegoš prema epskom shvatanju istorije odnosi već izrazito ironično. Jer stihovi „Još ne znate što ste učinili – Dok čujete od vješta Guslara” (ŠM, III, 430-431) predstavljaju iluzije „latinskih” krugova Primorja, koji – u barokno-epskom kultu srpske imperije – laskaju Šćepanu Malom, u pismu koje na Cetinje donosi trgovac (!) iz Budve. A kad se (na kraju Djejstvija trećeg, ŠM, III, 822-850) pojavljuje, po Šćepanovoj želji, guslar (Slijepac) kao tobožnja istorijska svijest „viteškog naroda”, pokazuje se sva nemoć guslara da – u Novom vijeku! koji za Srbe nastaje tek sa Bečkim ratom! – izrazi istinsku duhovno-istorijsku moć identiteta, opstanka i morala nacije. Njegošev stav – monaški stav! – prema epsko-guslarskoj tradiciji posebno se naglašava u rečima igumana Stefana, kad on (GV, 2446-2451), sa visine duhovnika shvata i zanose iz rane mladosti Rada Čobanina i junaka:

„Bog da prosti, vesela praznika!

Donesite, đeco, one gusle:

Duša mi ih vaistinu ište,

Da propojem – od davnina nijesam.

Ne primi mi, Bože, za grjehotu,

ovako sam starac naučio!”

Naučio, mada je to greh! jer Božić se ne slavi epski, nego liturgijski. Ali se starac nada da će mu to biti blagosloveno, jer ne slavi guslama epsku junačku, nego hrišćansku (čojstvenu) suštinu čovjeka; slavi Hrista!

Doba Bečkog rata (1683-1699), Karlovačkog mira (1699), učešća Srba i Crkve u tome ratu, prvu pojavu Rusije na Balkanu (doba Petra Velikog), jednom reči: Novi vek Srba – ne može biti sagledano epskim očima pesme Srpsko Badnje veče, nego tek zavetnom mišlju drame Gorski vijenac: kad vladika Danilo veziru skadarskom, Selim-paši, na njegovo ultimativno pismo odgovara: „Pod Bečom je Burak posrnuo” (Burak, krilati konj Muhamedov, GV, 1131-1172). U to doba „Crna Gora mala” je zajedno s Primorjem bila mletačko područje, deo mletačke vojne krajine! pa tako zajedno s Mlecima (Venecijom) uvučena u rat evropskih sila protiv Turske.

Zato i vladika, stojeći makar i na „malom brdu” (zaveta) „više vidi no oni pod brdom”(GV, 520-527), to jest, više nego junaci i glavari plemenski zadojeni epski! Tu uključenost „Crne Gore male”, preko Mletaka, u svetska zbivanja vidi (mada, epski nastrojen, ne razume!) i vojvoda Draško: o tome svedoči njegov boravak u Veneciji (GB, 1400-1692), kud je išao po platu i pomoć koja pripada mletačkim krajišnicima, kako u Ravnim Kotarima i Dalmatinskom Kosovu (Knin, Sinj…!), tako i u Crnoj Gori. Jer Crna Gora i Primorje su, kao mletačka krajina, bili obavezni da ratuju na strani Mletaka protiv Turaka, dok su istovremeno Zeta, Hercegovina i Brda (sedam brda, koji su Raška) bili područje tursko!

U toj rastrzanosti i nevolji nacije u tri carstva (austrijskom, mletačkom i turskom) njen identitet, istoriju, moral i opstanak nije više mogao da sačuva nikakav epski (arhajski, plemenski) pogled, koji ne shvata istoriju – to jest, smisao kao duhovnu silu neprekidno! (i neprolaznog) opstanka zajednice. Istoriju (kao život nacije, a ne plemena) je mogla da shvati i sačuva samo Crkva i njen Zavet (svetosavski, a od Bečkog rata i Kosovski!).

Bečki rat je istorijska prekretnica i Novi vek Srba zato što od tada istorijska svest nacije (vitalna duša nacije, sila njenog života) može da bude samo istorijska svest Crkve, to jest, zajednice koja se kao Nebeski narod (zajednica srpskih plemena s Nebeskim Carem, Hristom), održava nezavisno od svih (nepovoljnih) materijalnih „uslova” opstanka! jača od njih, kao Nebo od zemlje i sveta (svetovnosti).

Tu ulogu Crkve shvatio prvi je Sveti Sava, pa otud i Crnojevići: starom poveljom Crnojevića, ktitora Cetinjskog manastira, područje toga manastira (sa sve četiri njegove nahije: Crmničkom, Riječkom, Katunskom i Lješanska) imalo je da bude (i bilo je) Svetigora, što će reći: metoh (metohija) Cetinjskog manastira, pred Bogom i Zavetom (svetosavskim, a od Bečkog rata Kosovskim!); metoh Svetigora koja je dužna da manastir hrani i brani… isto onako kako je svojevremeno Metohija (sve do Bečkog rata i Velike seobe) bila Svetigora manastira na Kosovu.

Time se objašnjava i zadivljujući fenomen „opijenost Crnogoraca Kosovom”. Tako je i Njegoš, kao arhimandrit (!) Cetinjskog manastira – pa zato (po tome pravilu) i vladika – sasvim prirodno „tragični junak Kosovske misli” (Ivo Andrić). Dakle, monah, pustinjak, isposnik, a ne guslar. Liturgija, a ne epska pesma!

Zato pravu predstavu Njegoševa lika imamo samo u liku i odeždi monaha, na portretima iz 1833. godine, u Sankt-Petersburgu, i iz 1837. godine, rad slovenačkog umetnika J. Tominca.

No, Turci i poturice toga vremena nazivaju manastir i monahe „crnci, crna kapa, crni kaluđeri” (pa tako i u pesmi Srpsko Badnje veče): sve u nameri da ih „satanizuju”, naročito u doba ratova – Morejskog, Bečkog – Turske protiv Mletaka i Austrije, pa zato i protiv Svetigore. S tom namerom je i Svetigora cetinjska – kao i Skopska – nazvana „Karadag”, što u prevodu s turskog na srpski znači: „Crna Gora”!

Tako i Beglerbeg u Šćepanu Malom (II, 615-628), kaže da je sultan nazvao to područje Karadag – „zbog zloće” hajduka cetinjskog kraja. „Jer ni đavo sa dna pakla ne može biti crnji od Crnogoraca” (ŠM, II, 617-618), kaže Beglerbeg „bezbožnom, crnom kaluđeru”, igumanu Teodosiju Mrkojeviću (koji je, inače, u Šćepanu Malom oličenje i govornik Luče Mikrokozma u Šćepanu Malom!).

Na sve to im Njegoš, to jest, vladika Danilo u Gorskom vijencu odgovara ravnom merom: Turci su „vrag su sedam binjišah” (GV, 1), „jata prokletoga kota” (4), „San pakleni” Osmanov (9), „Zli gost” Orhan (11), „vražje pleme” (202), „Adova žvala” (27), „Kuga ljudska” (49), „otrov adske duše” (52), „car opaki koga đavo uči” (66-67), „demonski mesija” (71), „pogani izrodi” (GV, 73)… što je i muslimanima, ako su zaista vernici, sve ovo moralo biti uvreda na uvredu, tako da je dogovor pravoslavnih i muslimana u Gorskom vijencu (stihovi 714-1043) morao, sasvim prirodno, biti završen neuspehom i ratom! Sam Njegoš je, naravno, uvažavao muslimane i njihovo dostojanstvo da sami odlučuju o svojoj veri (kao i o pokajanju!), te je, kao i vladika Danilo (u GV), želeo drugačije razgovore s njima. To pokazuje i njegova prepiska s njima (Njegoševa diplomatska aktivnost), naročito u pismu Osman-paši Skopljaku, od 5. oktobra 1847. (kada mu je štampan Gorski vijenac)…

No, inat – prkos i junačka sujete junoše (surevnjivost) su još od vremena Homera i Ahila epske vrline (tj. paganske, plemenske): Ilijada je spev o nesreći kojom je Grke pod Trojom pogodilo deset dana gnjeva Ahilove povređene epske sujete! Junaku godi epski kult junaštva, kad ga se boje, kad mu zato pripisuju „natprirodna đavolska” svojstva, kad ne mogu bez njega. Pa i sâm Karađorđe (Crni!) je, s ponosom, kao i Crna Gora, nosio taj kara-turski epitet. Zato i epski mentalitet guslara slepaca tursku kletvu i pogrdu, pa tako i naziv „Crna Gora”, doživljava kao – pohvalu! I Vuk Mićunović podseća Turke (poturice) šta im je sve počinio svojim podvizima: „Mnoge bule vaše kukajući – Za mnom crna klupka razmotale” (GV, 1196-1197), tj. kara-klupka! Pa i sâm vladika Danilo – koliko mudar, toliko i junačan, „mlad i nevješt” (neiskusan), kako mu kaže iguman Stefan (GV, 2495), ili možda ugađajući epskom elementu glavara plemenskih? – koristi sugestivnu moć „prokletstva”, pa zato, kao da se miri s tom epskom silom, kaže: „Nek Ad proždre, pokosi Satana” (GV, 660).

Jer teško je odupreti se epskoj, faustovskoj sklonosti čoveka da, radi uspeha u svetovnim stvarima – a o tome je reč u ratu! – sklopi savez i sa Mefistom („crnim đavolom”), pa zato se u molitvi Gospodnjoj i molimo: „i ne vovedi nas vo iskušenije, no izbavi nas ot lukavago”, jer mi nemamo božansku moć Hrista u pustinji (Mat. 4,1-11). U želji za pobedom sujeta ne da junaku, čak ni Ahilu Homerovom, da se uzdigne u čojstvo! Da čojstvom Zaveta gradi zajednicu kojoj pripada (a koja nije junačka, nego – čojstvena, zavetna, liturgijska).

No, vladika se, ipak, nada u vaskrsenje izginulih junaka i u slavu koja ne samo uliva strah neprijatelju i Zlu, nego obasjava Lučom buduća pokolenja! „Luča će se vazda prizirati!”

No tako je turski naziv „Crna Gora” – uz pomoć našeg plemenskog i paganskog epskog mentaliteta – odneo u Novom veku, pobedu nad pravoslavnim zavetnim imenom Svetigora. S tim se onda, u svojoj strašnoj kletvi (najstrašnijoj Kosovskoj kletvi, GV, 2407-2437), miri i serdar Vukota. A već i pre toga on o Crnoj Gori kaže: “O, prokleta zemljo, propala si! IME Ti je strašno i opako” (GV, 973-974), te proklinje i samo Kosovo, sa kojim Crna Gora deli sudbinu: „O, Kosovo, grdno sudilište, – Nasred tebe Sodom zapušio!” (987-988), da ga proguta vulkanska lava (Adovo ždrijelo), kao što je uništila Sodomu i Gomoru (1 Mojs. 19, 24-28). Ispovedajući grehe Srba, Kolo narodno (Crkva narodna) daje i svoj sud: otkako kletvu prihvatamo kao pohvalu i priznanje (pa i to da su monasi „crna kapa”, koje se Turci praznoverno pribojavaju), od tada i „Srpskoj kapi svud ime pogibe: – Isturči se plahi i lakomi!” (258).

Ali, najopasniju posledicu toga ocrnjivanja Crkve i (Cetinjskog) manastira – čuvara istorijske svesti u Novom veku – prikazuje Njegoš kao nacionalnu nesreću i sramotu u Šćepanu Malom: kad narod, već otrovan sujetom (inat-prkos), postaje masa koju s lakoćom zavodi pustolov, probisvet i demagog Šćepan Mali (prototip Broza!). Laskajući „nacionalnoj” (epskoj, paganskoj, plemenskoj, nezavetnoj) sujeti, Šćepan zavodi narod „za Goleš-planinu”: „Pozdravljam te, viteški narode” itd. (ŠM, 1,194-314), dok ih – odmah po ukidanju Pećke patrijaršije (1766) – nije iz metoha Svetigora zaveo u „carevinu Crnu Goru”, u zaborav Zaveta ne bi li, sa ukidanjem Patrijaršije postigao i ukidanje Cetinjske mitropolije. Sud o „prevratu” (revoluciji) Šćepanovoj daje sam vladika Sava:

„Ovo nije ništa do nesreće

I grijehovi neki sustignuli,

Te je prevrât doša i ovome, (tj. Svetigori)

kâ sve srpsko što se prevratilo” (I, 380-383).

Na taj vladičin sud Šćepan – opet laskajući „vojnoj” moći i „nepobedivosti” Crnogoraca (zaslužili da imaju „cara i državu” umesto vladike!) – traži od zaluđene mase da potvrdi njega za cara, a da manastiru oduzmu svu imovinu i da monahe i vladiku kazne i prognaju („proženu”), jer:

„Crnu kapu, oda Zla biljegu,

Koja laži među vama sije,

Te tu sreće nije u narodu

Kojim kapa rukovodi crna”! (I, 420-426).

A „crna kapa” su – monasi i sveštenstvo, elita (klir) zavetnog naroda.

U pesmi Srpsko Badnje veče skadarski paša poziva vladiku Danila da iz Crne Gore (mletačkog područja) dođe u Zetu (tursko područje), da u Podgorici posveti novo sagrađenu crkvu. No kad je vladika došao u Zetu, paša ga zarobljava, s namerom da „crnog kaluđera” nabije na kolac. Vladiku su jedva od paše otkupili za veliko blago koje su sakupili Srbi iz triju različitih (nepovezanih) oblasti Zete, raških Brda i Crne Gore. Posle takvog iskustva s „braćom poturicama” vladika se (u pesmi Srpsko Badnje veče, a ne u Gorskom vijencu!) lako odlučuje na „istragu poturica”, ali samo gde je to bilo moguće: u mletačkom području, to jest u „Crnoj Gori maloj”! (naglašavamo: u maloj, sa četiri parohije). Božić je bio ujedno i proslava te pobede nad Turcima: izginulo je u toj „istrazi” nešto manje od stotinu poturica, a deca su im pošteđena i krštena (pri čemu pesma, nabrajajući izginule, ne kaže da je sve to bilo moguće samo učešćem Crne Gore u Bečkom ratu na strani Venecije!).

U Gorskom vijencu ima dosta aluzija na događaje iz pesme Srpsko Badnje veče: kad vladika Danilo, govoreći o teškoj sudbini Srpstva, ne zna kako da mu pomogne, pa „proklinje čas” kad ga Turci (u Zeti) ne smakoše, „da ne vara narodnje nadanje” (GV, 86-88); ili kad mu brat, knez Rade dobacuje: „Priđe si im s koca utekao” (541-547), ili kad sam vladika u pismu Selim-veziru kaže: „Spuštavah se ja na vaše uže – U glavu mi pamet ućeraste” (1157-1172).

Pa ipak, u Gorskom vijencu istraga nije namjera njegova, nego nesavladiva želja epski nastrojenih plemenskih (tj. paganskih) glavara i junaka; oni, naime, veruju da zajednicu stvara vojska i junačko delo promene sveta i njegovih granica; oni Zavet shvataju kao poziv na „osvetu Kosova” (koja bi, doduše, bila pravedna, ali to još nije Zavet!). Za vladiku, naprotiv, Zavet je istorijska svest kao blagodat kojom Hristos okuplja Srbe u zavetnu i nacionalnu duhovnu zajednicu Crkve, u Nebesko Carstvo, pod „Krunom Lazarevom”. (A to nije isto što i Kruna kralja Petra Drugog!) Znači: u zajednicu koju vera blagodatne istorijske svesti održava bez obzira na to što Srbi nemaju svoju državu (zemaljsko carstvo)! Cilj i želja vladike (vera) se izriče jasno:

„Oh da mi je očima viđeti

Crna Gora izgub da namiri,

Tad bi mi se upravo činilo

Da mi svijetli Kruna Lazareva,

E sletio Miloš među Srbe;

Duša bi mi tada mirna bila

Kako mirno jutro u proljeće”!

Vladika je misionar. Pitanje koje on želi da reši je teološko, a ne puko demografsko i državno-političko. To je pitanje Crkve, morala i opstanka naroda kao Žive Crkve, „Nebeskog Carstva” na zemlji! To pitanje se zato rešava samo na Saboru, i to narodno-crkvenom! Svetosavskom! Gorski vijenac je zato, kao i Luča Mikrokozma, liturgijskog karaktera: on polazi, kao i Hristos (Mt. 5, 17) od poziva na pokajanje, tj. od svesti o Zlu i o grehu Srba („Bog se dragi na Srbe razljuti”, Kolo, GV, 198-290), i da bi se verom – kao istorijskom svešću! – uzdigao do žrtve, pokajanja i Pričešća: do slave (kao u Luči Mikrokozma, Posveta).

U sledećim napisima će biti govora o liturgijskom karakteru i poruci Njegoševe trilogije.

Bitno je sledeće: Crkva se, kao zajednica Nebeskog Carstva i služba Zaveta, ne javlja i ne živi od junačkih napora oko promene stanja u svetu, nekakvim „prevratom”, nego samo kao blagodat za koju se čovek sprema pokajanjem, samospoznajom, istinom bitija, svešću o Zlu i grehu – ali i o slobodi i dostojanstvu čoveka! – a onda, iz te svesti, žrtvom i pokajanjem, jer se radi o čoveku! A sâmo bitije sveta ostaje kakvim ga je Bog stvorio; svet ostaje svet; kao tvar odvojena od Tvorca: “Svijet želji ne zna ugoditi” (LM, Posveta, 181-190), pa ne ugađa ni našoj želji da služimo Zavetu. “Svijet je ovaj tiran… čak i tiraninu, a kamo li duši blagorodnoj!… on je (nasuprot Hristovoj harmoniji) sostav paklene nesloge… u njemu je – grehom čovekovim – stalni rat svega protiv sviju… pa i rat zemlje protiv Neba” kaže iguman Stefan, živa mudrost Cetinjskog manastira i danas! Pa u šta onda da se uzdamo?

– U transcendenciju! U nadsvetovnost! U Crkvu! Da, ali to je blagodat Duha Svetoga i Svete Trojice! Praznik je radost praznične zajednice kao blagodati koju ljudima daje Bog. A samo blagodat i, u njoj, praznična radost praznične zajednice je u stanju da blagoslovom oplemeni ljudska dela i da preobrazi i sam svet!

Zato iguman – ne uzdajući se u sama junačka dela ili u promenu sveta (kao guslari i epski junaci, „tvorci države”) – uzima gusle da njima proslavi Hrista, Hristov praznik, Hristovu zajednicu:

Nema dana bez očnoga vida

Niti prave slave bez Božića!

Vatra plamsa bolje nego igda

Gusle gude i kola pjevaju

S unučadi đedovi igraju,

Sve radošću divnom naravnjeno…

MIR BOŽJI, HRISTOS SE RODI!

(Tekst prvobitno objavljen u: Glasnik SPC, 12. decembar 1999, str. 253–256. Preuzeto iz: Žarko Vidović, Istorija i vera, priredio: Matej Arsenijević (Beograd: ZUOV, 2009), str. 318–333.)