Српски мученици на Крфу, острву хомерске принцезе

Шта је то што је изгладнелом, болесном, српском војнику и беспомоћном народу у збегу од Аустроугара, Бугара и Арбанаса, уливало наду да ће пребродити неиздрживу албанску голготу и да ће на крају изаћи победоносан из готово немогуће ситуације Првог светског рата, питање је које одјекује више од стотину година. Један од најсмисленијих одговора дао је Жељко Поповић, аутор књиге „Крф, острво васкрсења Србије” (издање новосадског „Прометеја” и Радио-телевизије Србије) који је образложио да је српском народу у то време снагу давао пример, „опипљив и очигледан”.

„У колони, дубоким сметовима, на превојима и у заседама албанских банди, поред празног казана, на узглављу болесничке постеље, били су његови узори: краљ Петар, престолонаследник Александар, војни команданти, војводе и генерали, његови мајори, капетани и наредници, земљаци и комшије. У јуришима и борбама до последњег, знао је српски војник да није сам, да неће бити остављен, да су ту у другом рову Степа, Штурм и Учо, поднаредник Гаврић и мајор Туцовић, Војвода Вук и његови добровољци. Зато је повратак у отаџбину, кроз муку Вида, ровове Солунског фронта и Кајмакчалана, био тако силовит. Пример нам и данас треба, више него икад. Без њега ће све наше књиге бити узалудне”, пише Жељко Поповић.

Ова опширна студија прати узроке настанка рата, смештајући их у околности много шире од Сарајевског атентата, наводећи разлоге војне и територијалне превласти великих европских сила. Прати околности које су довеле до повлачења преко Албаније, због пропалог покушаја продирања до Вардарске долине због бугарског напада с леђа. Тако је преостао само пролаз кроз Косовску долину, „са циљем да се стигне до албанске обале где ће савезници обезбедити материјалну подршку и бродове”. Тако је почела голгота српског народа и војске, који су у тренутку остали потпуно сами, остављени од свих.

„Пећ, стара српска Патријаршија, некадашње једино светло место српске културе из страшног доба петовековног ропства под Турцима, данас је позорница најмучнијих, најтежих, призора. Око ове мале вароши, која је у удолини, а изнад које се дижу огромне залеђене планине, слегло се све што је остало још од негдашње богате Србије. Сама варош личи на море глава, кола, стоке и топова. Све се ту скрхало. Све лежи као страшни знак расула. (…) Сви мукли, као сенке, идемо, блудимо тражимо хлеб или утешну реч”, сведочанство је песника Милутина Бојића, који је преминуо у Солуну 1917. године и сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику.