Srpski jezik – naša nebriga

U raspadu Jugoslavije nisu stradali samo država i narodi, već i jezik, prvenstveno srpski. Za razliku od drugih jezika, namnoženih posle tog raspada, srpski jezik i pismo i dalje su ugroženi. Ponajviše ga ugrožavamo mi sami, podastirući ga tuđim uticajima, negirajući sopstvenu ćirilicu. Kao da smo potpuno nesvesni da zasecamo po temelju svog identiteta.

Zasecaju i drugi, nemilice. Najnoviji primer – jurišanje na ćirilicu u Vukovaru. Kakve li ironije! U obesnom maršu protiv uvođenja ćiriličnih natpisa na zvanične vukovarske institucije hrvatski ekstremisti svakodnevno su, hteli ne hteli, morali da prolaze pored svedočanstava davno i duboko ukorenjenog srpskog pisma u ovom gradu.

Nije ćirilicu u Vukovar devedesetih donela JNA na tenkovima, kako su ovih dana izvikivali ostrašćeni ekstremisti, već Srbi koji su se ovde naselili i pre dolaska Turaka. „Srpski dom“ – ćiriličnim slovima ispisano je i danas na zdanju podignutom 1905. godine.

Još starija je zlatna ćirilica na zgradi veleposednika Alekse Paunovića u centru Vukovara. Nedaleko odatle je i zgrada Radničkog doma. Mada bez ćiriličnih tragova, stari Vukovarci obeju nacija i danas je zovu „Paunovićev Grand hotel“, jer to je bila njena prvobitna namena 1897. kada je izgrađena.

Novosadski dogovor

U Matici srpskoj 1954. godine potpisan je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom kao jednom jeziku. To je, po mišljenju lingviste Dragoljuba Petrovića, najkrupniji udarac koji smo mi Srbi zadali našem jeziku.

– Novosadski dogovor je usvojen u komitetu, samo je potpisan u Matici. Napravljen je tako da se kaže da su srpski i hrvatski jezik ravnopravni i da su im ravnopravni ćirilica i latinica.
Nekome je bilo stalo da srpski jezik tada poseče po temelju, i to je učinjeno Novosadskim dogovorom. Čak su i zaključci tog dogovora formulisani latinicom, ispod ćiriličnog memoranduma Matice srpske – priseća se Petrović.

Nisu vukovarski protesti ni za jotu promenili želju tamošnjih Srba da nastave negovanje svog identiteta, ali jesu opomena svekolikom srpstvu da prestane da se ogrešuje o svoj jezik i pismo, ako već ne može da spreči da to čine u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori…

Tim pre što najugledniji naši lingvisti upozoravaju da su srpski jezik i pismo ugroženiji nego ikad.

– Ćirilica je naša duhovna vertikala, gotovo podjednaka kao i Srpska pravoslavna crkva. Odričući se nje, mi poništavamo sami sebe – upozorava Miloš Kovačević, doktor lingvističkih nauka i redovni profesor za savremeni srpski jezik, stilistiku, semantiku i opštu lingvistiku.

U odnosu Hrvata prema ćirilici u poslednjih 150 godina, po mišljenju sagovornika „Novosti“, nema bitne razlike. Srpsko pismo je za njih uvek bilo osnovni simbol srpstva i kao takvo nepoželjno.

Ali, za nipodaštavajući odnos Srba u Srbiji prema svom jeziku i pismu, prof. Kovačević veliki deo krivice pripisuje nosiocima petooktobarskih promena. Bivša vlast, tvrdi naš sagovornik, nametnula je ironijski, samouništavajući trend prema vlastitom jeziku i pismu u matičnoj zemlji, uz forsiranje jezika komunikacije – engleskog i nemačkog.

– Krajnji je trenutak da se osvestimo – naglašava Kovačević. – Moramo najzad da damo status nacionalnim disciplinama koje imaju sve normalne države. Pogledajte kako se Francuzi, Nemci, pa i Rusi odnose prema svom jeziku i pismu. Neophodno je u našim školama povećati fond časova srpskog jezika jer je on nedovoljan, manji nego broj časova bilo kojeg nacionalnog jezika u Evropi.

Kao veoma zabrinjavajući, prof. Kovačević ističe podatak da Srbija danas ima veliki broj univerzitetskih profesora kojima je mnogo lakše i jednostavnije da napišu svoju biografiju, odnosno „si-vi“, na engleskom nego na srpskom jeziku.

– Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde predajem, imamo apsurd da se pojedine doktorske disertacije brane na englesko-srpskom, a profesor koji vodi tu disertaciju nije izučavao srpski, osim možda u osnovnoj školi – kaže Kovačević i apeluje na državu i Ministarstvo obrazovanja da vrate našem maternjem jeziku i kulturi dignitet.

Profesor dr Dragoljub Petrović neprestano upozorava da smo olako smetnuli s uma da su srpska kultura i duhovnost utemeljeni na ćirilici.

– Od „Miroslavljevog jevanđelja“ do 1945. godine sve što je napisano na srpskom jeziku napisano je ćirilicom. Pristajući da se toga odreknemo dovedeni smo do toga da pristanemo na gubitak identiteta – ističe ugledni novosadski lingvista.

Množimo se deljenjem

– Ugroženost srpskog jezika – upozorava prof. Kovačević – nikada nije bila veća. Danas imamo situaciju sa srpskim jezikom sličnu kolateralnoj šteti u ratnim bombardovanjima. Mimo svih drugih jezika, na status srpskog jezika primenjuju se kriterijumi koji ne važe za francuski, engleski ili španski… Nigde na kugli zemaljskoj ne postoji primer da se jedan jezik toliko množi deljenjem, odnosno preimenovanjem. Ako u Crnoj Gori preimenujete srpski jezik u crnogorski, istovremeno ste i Njegoša preimenovali u crnogorskog pisca. Slično je i u Bosni, a rezultat je da onda nemate tamo ni srpskog naroda, ni srpskog jezika.

Na podsećanje da poslednjih godina nije manjkalo političara i „intelektualaca“ zastupnika teze „ne možemo sa ćirilicom u Evropu“, prof. Petrović kaže:

– Naježim se od nelagodnosti kada čujem to obrazloženje! Mi ne možemo sa ćirilicom u Evropu, a Bugari mogu. Grci sa svojim pismom mogu.

Prof. dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske i ugledni književnik, poznat pod pseudonimom Ivan Negrišorac, podseća da Srbi u svojoj istoriji nikada nisu odustajali kako od ideala slobode tako ni od svog jezika i pisma.

Brigu o srpskom jeziku Matica srpska suštinski ispoljava još od svog osnivanja 1826. godine, pa je u okviru tog koncepta, a uz nedovoljnu podršku države, najstarija srpska institucija objavila „Pravopis srpskoga jezika“ (1993) i jednotomni „Rečnik srpskoga jezika (2007).

– Od ove godine krenućemo odlučnije u konceptualno zasnivanje odavno planiranog Višetomnog rečnika srpskoga jezika, kao srpske standardizovane verzije nekadašnjeg šestotomnika – najavljuje Stanić. – Istovremeno, ove godine svetlost dana treba da ugleda i „Normativna gramatika srpskoga jezika“.

Sve to, zaključuje predsednik Matice srpske, predstavlja osnovu za sačinjavanje stručno utemeljene, nacionalno odgovorne i realno ostvarive jezičke politike kakvu, kao kulturna i državna zajednica, još uvek nismo jasno definisali.