Цариград на Дунаву било је Смедерево у 15. вијеку, када га је деспот Ђурађ Бранковић градио као нову престоницу деспотовине Србије.
Тврђава је пројектована по узору на Константинопољ, с троугаоном основом и заштитом са три стране – водама Дунава, Језаве и канала који су их спајали.
Смедеревски град био је градитељско чудо свог времена, највећа равничарска тврђава Европе, а по њему је деспот добио надимак Смедеревац. Чим је 1428. почело зидање Смедерева, оно је постало метропола гдје се слегло мноштво странаца, од византијских инжењера, преко дубровачких и угарских трговаца до деспотових најамника Немаца, Француза, Италијана, Мађара, Грка.
Деспот Ђурађ је успио је да приходима из богатих мајдана, од Новог Брда до Рудника, корумпира султана и изгради моћну тврђаву.
Прави је куриозитет да њу Османлије никад нису успјеле да освоје оружјем, иако су је бесомучно опсиједале. О снази деспотовог града свједочи и брдо камене и гвоздене ђулади којом су Османлије тукле њене зидине.
Оне су атракција оближњег музеја, крај којег се обавезно сликају малишани. Дунавски Цариград издржао је 1453. чак и опсаду армија Мехмеда Освајача, које су исте године освојиле Константинопољ, срушивши зидине за које се вјеровало да су непробојне.
Смедеревски бедеми су преживјели Османлије, али су тешко оштећени ратовима у 20. вијеку. Ипак, још увек стоји највећи дио од 25 кула унутрашњег и спољног града високих од 15 до 25 метара, повезаних зидом са шетном стазом дебелим и до 4,5 метара.
Нажалост, највиша Бранич кула у унутрашњем резиденцијалном граду срушена је у Великом рату, кад су Аустроугари тукли тврђаву топовима калибра 420 милиметара.
Тада се накривила и цијела масивна Јеринина кула на улазу унутрашњег града, где је од палате остао само накривљен зид према Дунаву. На њему су лијепи двоструки прозори и камене клупе под њима, одакле је деспот посматрао велику ријеку.
Неким чудом остала је недирнута Крстаста кула с јединственим десетметарским крстом на Голготи и натписом изведеним црвеном опеком: „Христу Богу благовјерни деспот Ђурађ, господин Србљем и поморју зетском. Наредбом његовом сазида се овај град у години 6938 (1430)“.
Зидине спољне града највише су страдале 5. јуна 1941, када је експлодирало 450 жељезничких вагона пуних муниције који су стајали испред тврђаве. Од експлозије је 80 одсто зграда у Смедереву било срушено, око 2.500 људи је погинуло. Ипак, деспотови бедеми су и то издржали. Неке куле су испуцале, а једна се тако накривила после експлозије, да се вјеровало да ће сваког часа пасти.
Дјело старих српских неимара се показало чудесно јаким, па и после 75 година та кула стоји нагнута као атракција изазивајући и страх и дивљење код посјетилаца. Оштећења је изазвало и савезничко бомбардовање 1944, кад је тврђава била мета „пријатељских“ пројектила.
Иако је Смедеревска тврђава последња престоница средњовјековне Србије, у њеној реконструкцији није се одмакло даље од унутрашњег града.
Спољни дио је практично остао неистражен, а зидине пуцају и круне се. Графити који руже зидине показују каква нам је култура сећања. Однедавно је почела реконструкција кула спољног бедема средствима ЕУ. Можда је „стара дама“ најзад препознала деспотов град као последњу одбрану Европе од османске најезде у 15. вијеку.
Упориште хришћанства
Србији стешњеној измећу Угарске и османске империје била је неопходна заштићена престоница и лука, али и више од тога. Велики ратник и још бољи дипломата, српски деспот Ђурађ је био формално турски вазал, али је тајно покушавао да направи велику хришћанску коалицију упозоравајући западне владаре на опасност од османлијског ширења.
Смедерево је требало да буде упориште рата за протеривање Османлија из Европе, али Запад није реаговао, што га је убрзо скупо коштало.
Извор: Расен
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
господин Србљем и поморју зетском. Znaci Srbljem i ostalijem narodima koje je bijo okupira. A posto je Jelan Lazarevic umorila svoga muza ( Crnogorca Zecanina Balsica) uz pomoc svojega brata Balshica u Beogradu, onda je Djradj Brankovic gospodar Srba posta i gospodar oslaijeh naroda.
Umnome i ucenome dosta.