Srpska pravoslavna crkva u komunističkoj Jugoslaviji

Autor: Otac Justin Popović*

Po prvi put u svojoj istoriji Srpska Pravoslavna Crkva se nalazi pod političkom vlašću načelnih bezbožnika, načelnih bogoboraca, načelnih protivnika vere uopšte, a posebno Hrišćanstva kao takvog. I eto punih petnaest godina bezbožnički komunistički režim planski i sistematski vodi rat na razne načine protiv Srpske Pravoslavne Crkve. Sa krajnjim ideološkim ciljem: da je potpuno uništi.

Svedočanstva su o tome mnogobrojna, činjenična i očigledna. I uvek jezivo potresna. Činjenice su najdostoverniji svedoci, za sve koji imaju oči i hoće da vide, i za sve koji imaju uši i hoće da čuju. A tih činjenica – svedoka je bezbroj. Dosta je ukazati na neke od tog „legiona“ činjenica, da se odmah oseti i vidi, kakvo je nebo i podneblje, kakva zemlja i podzemlje za Srpsku Pravoslavnu Crkvu pod komunističkom bogoboračkom vlašću.

EVO NEKOLIKO TIH ČINJENICA – SVEDOKA
1) ŠKOLA

Od najniže do najviše: sistematsko obezboženje učenika. To je u srži školstva (pod komunizmom). Posredno i neposredno vodi se planski rat protiv Hrista i Crkve. Programom propisano i zakonom ozakonjeno bogoboračko i hristoboračko bezboštvo. Diktatura bezbožništva je u punom zaletu, razrađena i smišljena. Pri tome sva sredstva dopuštena, sva u punoj upotrebi za dostignuće cilja. Povorke i povorke gnusnih izmišljotina i laži o Gospodu Hristu, sve u odori „naučnosti“. Kakvo jezivo gonjenje Hrista iz duša dečice i omladine! Kakvi progoni svih znakova i oznaka vere: krstića, ikonica, odlaženja u crkvu, pričešćivanja, posta! kakva ruganja, ismevanja, pogrde o Crkvi, o sveštenstvu, o veri! kakvo kažnjavanje dečice zbog deklamovanja o Svetom Savi u crkvi! kakva hajka na sve što je Hristovo, evanđelsko, svetosavsko! Jednom rečju: diktatura bezbožništva vlada školom.

2) PROSVETA

Od vrha do dna, sva je ne samo bez Hrista nego obavezno i protiv Hrista, protiv Boga, protiv Crkve. Obezbožiti prosvetu, to je cilj svekolike prosvetne delatnosti komunističke. I na tome svim sredstvima radi diktatura bezbožništva. Osobito putem javnih predavanja i štampe. Osnovni dogmati komunističko-bezbožničke prosvete jeste vulgarna parola: „Vera je opijum za narod“, otrov za narod! Zato se boriti bez predaha sa svakom verom, naročito sa hrišćanskom, pošto je njenim opijumom najviše ljudi opijeno.

3) VOJSKA

I tu je glavni predmet: borba protiv Boga, vere, Crkve. Diktatura bezbožništva uporno radi na tome: da svakog vojnika prevaspita u ratnika protiv Boga, protiv Gospoda Hrista. Tu su i sredstva sirovija i surovija. Ne može biti ni reči o pravima vojnika – hrišćanina: da pohađaju crkvu, da se pričešćuju, da poste, da slave, da imaju Sveto Pismo, krstić, pobožne knjige, ikonice, ili koju drugu oznaku vere svoje hrišćanske.

4) PROSVETNI RADNICI

Bili u partiji ili ne, svima je zabranjeno manifestovati svoju veru: oni ne smeju odlaziti u crkvu; ne smeju se pričešćivati, ne smeju slaviti Slavu; ne smeju praznovati praznike; ne smeju krštavati decu; ne smeju se venčavati u crkvi; ne smeju biti kumovi; ne smeju ulaziti u crkvu prilikom opela svojih srodnika, prijatelja; ne smeju prisustvovati na parastosu u crkvi. Jednom rečju: lišeni su svih prava koja kao hrišćani moraju imati. Diktatura bezbožništva tu nema očiju.

5) DRŽAVNI SLUŽBENICI

I njima, skoro svima, onemogućuje se držati se svoje vere. Tu se upotrebljavaju tajne i javne pretnje, kazne, neprijatnosti, pritisci, zastrašivanja, a katkad premeštaj, pa i otpuštanje iz službe.

6) UOPŠTE GRAĐANI OVE ZEMLJE

Hristoboračka diktatura bezbožništva mrko gleda i na one građane koji, iako nisu „u radnom odnosu“ sa državom, no manifestuju svoja verska osećanja i ubeđenja. Kao sredstvo borbe tu se najviše upotrebljava: zadirkivanje, ismevanje, potsmevanje, pa i pretnje, ako dotična ličnost ima koga iz kuće „u radnom odnosu“ sa državom.

7) DRŽAVNA VERA

Kada se sve ove činjenice saberu u jedan zbir, onda taj zbir, ma s koje strane posmatran, svaku normalnu ljudsku pamet navodi neminovno na ovakav zaključak: u komunističkoj Jugoslaviji bezbožništvo je ustvari državna vera, koju diktatura bezbožništva na sve moguće načine nameće građanima ove zemlje.

8) RENESANS NEZNABOŽAČKOG IDOLOPOKLONSTVA

Izmišljeno je novo vrhovno božanstvo, novi vrhovni idol: država (komunistička). Diktatura bezbožništva zahteva da se tome idolu prinese na žrtvu sve: i savest, i vera, i pamet, i telo, i sve vidljivo i nevidljivo. Novi vrhovni idol, Novi vrhovni bog, novi Zevs okružen je novim bogovima, novim idolima. To su: pozitivistička „nauka“ materijalistička filosofija, komunistička etika, anarhistička estetika, „socrealistička“ književnost, i … ostali sa njima. Tim novim idolima ima se klanjati svaki, i prinositi im na žrtvu sebe i sve svoje.

Šta je to? Povampireno idolopoklonstvo, povampireno neznabožačko mnogoboštvo, povampireni fetišizam. Umesto jednog i jedinog istinitog Boga i Gospoda Isusa Hrista – puno je samozvanih bogova i bogčića, idola i idolčića. Trude se da budu bezbožnici, a ustvari su mnogobošci, idolopoklonici. Neprestano se izmišljaju novi idoli, proglašavaju za bogove, i unose u novi panteon uz bučni ritualistički ceremonijal. A diktatura bezbožništva trudi se na sve moguće načine da svakoga nagovori ili namora da se pokloni novim bogovima i prinese im žrtvu, da podržava „kult ličnosti“. Kroza sve to zbiva se ovo: povampirenje neznabožačko-mnogobožačkog života: povampirenje neznabožačkog načina mišljenja, neznabožačkog načina shvatanja, neznabožačkog načina delanja, neznabožačkog načina življenja. I tako sam život teče: „u bogomrskim neznaboštvima“ (1 Petr. 4, 3).

*Justin Popović (Vranje, 6. april 1894 — manastir Ćelija Piperska, 7. april 1979) je novokanonizovani srpski svetitelj. Bio je arhimandrit manastira Ćelije, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta i duhovnik.

(Iz knjige oca Justina Popovića „Memorandum: Istina o Srpskoj pravoslavnoj crkvi u komunističkoj Jugoslaviji“)