СРПКИЊЕ – некад и сад
1 min read
Позив који се не одбија. Моје вољене, сређене и успешне жене зову на традиционално дружење. Ресторан пар екселанс, осам врста вина, уз осам врста јела. Задовољно примећујемо „филигрански рад доброг козметичара“, врло пробран накит за ту прилику, удељујемо једна другој предновогодишње жеље и комплименте, од златне рибице до златне картице, грлим их одреда, понављам у себи, да ове године неће бити уобичајених спорења, нећу се љутити, неће се дотицати…
„А теби, Српкињо, да пожелимо да упалиш оне свеће у Белим Дечанима (белим наглашено) или бар да додаш шибицу неком витезу, кажу да такви још живе у неким селима око Газиместана“. Моја прича о дечанским свећама за које се везује предање да ће их упалити нови ослободиоци Косова постала је хит!
Некада су Српкиње од интегритета са поносом себи давале надимке како би истакле националну припадност. Свештеничка кћер, Милица Стојадиновић Српкиња, данас би због тог додатка имену сигурно била предмет презира несрећне омладине која бауља беспућем урбаних џунгли, не знајући ни где иде, ни зашто нешто презире. Не замерам својим „девојкама“. Жену, Српкињу, данас углавном везују за стереотип: Она иде у цркву, љуби руке свештеницима, пости (замислите ужас!) превише је традиционална, трпи неуког батинаша код куће (која Српкиња још трпи?) стари (то јој је неопростива замерка) не прихвата нове цивилизацијске трендове, демодирана је у сваком смислу – све у свему, реч је, проверено, о јуродивој лудачи.
Наравно, ништа од овога није тачно. Српкиња је жена посебног кова. То је она величанствена личност која је чувар сећања свога народа, чувар своје деце, својих ближњих, којој је Отаџбина света реч, борац је без премца који не очекује надокнаду нити награду, него увек рачуна на још терета. Али, чак и таква, наша анонимна Српкиња увек је савршена и на улици и на послу, спремна и за позориште и за барикаде, и за свечану академију и за суморне дане у борби за преживљавање, увек одскаче оптимизмом, храброшћу и вечном надом у боље. Два века модерне српске историје и јесу били борба за веру у боље.
Упркос несрећама, Српкиње су живеле, бориле се и гинуле уверене да чине праву ствар. Неко се сетио у двадесет првом веку да је Милунка Савић била херој, ратник, али и хумана жена, под чијим је трошним кровом нашло дом пуно сирочади. У рововима, пред борбу, војници су понављали њено име: „Славу јој љубим, много је храбра…“ Касније, како је у својим „Солунцима“ забележио Антоније Ђурић, пробијајући се кроз беспућа албанске голготе, док су се промрзли и гладни споро кретали, српски јунаци су бодрили једни друге: „Када може Милунка…“
Повремено некоме падне на памет да организује изложбу слика хероине из Првог светског рата, Надежде Петровић, врхунске уметнице и моралне громаде којој данас нема места у време библијског потопа српске лађе. Понекад се неко сети и фантастичне Милене Павловић Барили, Српкиње, сликарке, уметнице, која је обележила почетак прошлог века. Многе би неписмене „старлете“ запањено отвориле силиконска уста кад би чуле да је Милена прва и једина Српкиња која је била специјални илустратор за неколико насловних страна и данас моћног модног магазина „Вог“. И није јој у том далеком свету сметало да буде поносна на своју родну Србију. Напротив, ту чињеницу је свугде са поносом истицала. Српкиња је у прошлости нужно била и стваралац. Њена креација била је од суштинског значаја за опстанак домовине.
Њена деца нису избегла ниједан рат. Њена деца су гинула, а Оне су их испраћале стегнута срца, али пркосно са „погините, само задобијте“. Њена деца су бацана у херцеговачке јаме. Њена деца су из Јасеновца писала, а та стравична сведочанства се чувају у приватном стану (!) једне Српкиње у центру Београда, на деловима тканине, писма њој: Мајци. Српкињи. Страдалници. Њена браћа и саборци, сви су барем једном у веку страдали, ратовали, били прогањани. Увек изнова, она је морала да обнови дом и породицу, да буде стожер, подршка и лучоноша нових времена. Где је данас Српкиња? Је ли та ретка врста изумрла?
