Srebrenica umesto Jasenovca

Piše: Mišo Vujović

Jasenovac nije samo najveće srpsko stratište, Aušvic Balkana, Jasenovac je najveći srpski grad pod zemljom i najveća sramota zemlje na kojoj je nastao.

Zabraniti bilo kom Srbinu, zvaničniku, običnom smrtniku ili putniku da se pokloni senama 700000 zverski umorenih Srba, Jevreja i Roma, nije samo necivilizovan čin nedostatka poštovanja prema žrtavama jednog od najvećih koncentracionih logora u Drugom svetskom ratu, već pokušaj da se Jasenovac minimizira, na čemu, decenijama, rade timovi za osporavanje broja stradalih. Strategija hrvatskih vlasti je da se Jasenovac marginalizuje i postepeno sklanja iz fokusa javnosti. Uostalom međunarodni centri moći, baštineći upravo nasleđe kreatora konc logora intezivno nastoje da sa Hrvata skinu hipoteku logora i nacizma, praveći od zločina u Srebrenici veliko genocidno stratište proglašavajući Srbe kao zločince i kreatore genocida.

Pošto se Jasenovac ne može porediti sa Srebrenicom ni po broju, ni po načinu, ni po strukturi stradalih, novoistoričari počev od Franja Tuđmana, već uporno klešu cifre, nažalost i uz zdušnu pomoć pojedinih povesničara iz Srbije.

Jasenovac se od Srebrenice razlikuje i po odnosu potomaka žrtava. Koliko znam retka su udruženje ili NVO koje se ozbiljno bave negovanjem sećanja, organizovanjem poseta, brigom da se Jasenovac ne zaboravi, a samim tim i ne ponovi, dok je Srebrenica, po masovnosti manifestacija koja za vrat diše Egzitu u Novom Sadu.

Nesporno je da je u Srebrenici počinjen zločin. Ali ne samo sa jedne strane!? Napadu srpskih snaga na demilitarizovanu zonu Srebrenica iz koje je dejstvovala 28. divizija, naoružana do zuba, prethodili su masovni zločini nad Srbima u selima oko ove zaštićene enklave. Zločin 1995. nad zarobljenim muslimanskim vojnicima, streljanim od strane paravojnih formacija u sastavu VRS takođe se ne može negirati, kao zločin nad ratnim zarobljenicima, ali ne i genocid, jer su prethodno žene, deca i ostali vojno nesposobni civili evakuisani iz Srebrenice. Treći zločin počinila je međunarodna zajednica i UNPROFOR zbog pasivnosti i nesposobnosti ili ignorisanja dogovora da se to mesto još 1993.godine, kada su ušle Unproforove snage, na čelu sa generalom Morijonom, demilitarizuje. Da je to učinjeno, te da Klinton nije ponudio Izetbegoviću žrtvovanje Srebrenice i stradanje 5000 ljudi, zločina ne bi bilo ni na jednoj strani. Ovako, kako se danas omalovažavaju jasenovačke žrtve tako se ignorišu i prećutkuju zločini Nasera Orića i njegovih kriminalaca nad Srbima u Podrinju.

Obrazloženje Ministarsva vanjskih poslova Republike Hrvatske, zbog zabrane predsedniku Vučiću da poseti spomen kompleks u Jasenovcu, pomalo vređa zdrav razum: Saznali su iz nezvaničnih izvora i zabranili mu ulaz u Hrvatsku , jer im se zvanično po proceduri niko nije obratio. Kako se na osnovu glasila nešto što zvanično nije učinjeno može zabraniti?

Imao sam nameru, ali je nisam realizovao, a oni me osudili zbog nauma koji nikoga nije ugrozio. Svako jutro se u Zagrebu probudi na hiljade građana sa idejom na koju će foru danas nekoga prevariti. I naravno da ih niko u tom razmišljanju ne ometa sve do pokušaja izvršenja dela.

Nemam nameru nikoga da branim, još manje da napadam Hrvatsku, i njeno kolektivno saglasje ili nacionalno jedinstvo u “ljubavi” prema Srbima. Tu emociju ne mogu pomeriti ni tako jaki međusobni antagonizmi i patološki rivaliteti između predsednika Republike Hrvatske Zorana Milanovića i njenog premijera Plenkovića.

Animozitet prema Srbiji i Srbima jedina je integrativna tačka svih domoljuba i desnih i levih. I po tome se razlikuju od Srba. Hrvati ujedinjeni u mržnji prema Srbima, Srbi ujedinjeni u mržnji prema sebi. Hrvati ne vole Srbiju, ali Srbi obožavaju hrvatsku obalu. Hrvati zvanično preziru srbijanski folk ali po veseljima odjekuju melodije srpskih folkera. Hrvati slave progon Srba sa Tompsonovim ustaškim pesmama dok prognani Srbi kroz suze dozivaju zavičaj uz Baju Malog Knindžu i njegove setne pesme životom ispisane.