• Поглед
• Топ 1

Сребреница као монструозна подвала Србима

1 min read

2 месеца ‎ ИН4С

Сребреница; фото: Flickr/Steffen Emrich

Подсјетник за Сребреницу

У данима кад српска дипломатија у Њујорку покушава да творце Резолуције о Сребреници ( а више их је!) одврати од намјере да се о њој уопште расправља на Генералној Скупштини УН,подсјећамо на чињенице које смо, поводом Сребренице објавили на овом Порталу.
Један од првихТЕКСТОВА је био – „Највећа подвала Србима у 20 вијеку“. А последњи, „Сребреница као пројекат Енглеза!“
За ову прилику издвојио бих неколико несумњивих факата који се у „јавној расправи“ готово и не спомињу.
Нико се од наших политичара, ни од мојих колега „аналитичара“, није сјетио изјаве највишег представника Уједињених нација у Сарајеву тих дана.
Филип Корвин, Американац, иначе, тврдио је и тада, након ослобађана Сребренице, па све до своје смрти, 2010. године следеће: „У СРЕБРЕНИЦИ ЈЕ УБИЈЕНО ОКО 700 МУСЛИМАНСКИХ ВОЈНИХ ЗАРОБЉЕНИКА А ДА ЈЕ РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ТОГ БРОЈА И 8.0000, КОЈА СЕ СТАЛНО ПРОПАГИРА -ПОЛИТИЧКА. СРЕБРЕНИЦА ЈЕ ОЧИГЛЕДНО ИСПОЛИТИЗОВАНАДА БИ СЕ СРПСКИ НАРОД НЕОСНОВАНО ОПТУЖИО И ТРАЈНО ЗАВАДИО СА СВОЈИМ СУСЈЕДИМА“!
Толико о „великом и страшном злочину“и то од представника УН задуженог за Сребреницу. Друга је прича како смо се, у међувремену, упустили у бесрамну лицитацију о броју „геноцидних жртава“, смјештених испод мезара у Поточарима!
У силним закаснелим изјавама и говорима ових дана, нико се није сјетио чињенице да у Дејтону, неколико мјесеци касније, када је решавана судбина БиХ, није било помена о „великом злочину“, а камо ли „геноцид“ у Сребреници!
Стријељане муслиманских заробљеника је, наводно, вршено на пет локација. Само на једној је утврђено ко су били извођачи. Ријеч је о пуковнику Љубиши Беари, несумњиво агенту Емајлсикса, који је по субординацији ангажовао Вујадина Поповића, потпуковника, официра за безбједност Дринског корпуса (умро у Хагу) и МомираНиколића, резервног капетана и безбједњака Братуначке бригаде, да заједно са плаћеницима из Десетог диверзантског одреда, (било их је седам, Хрвата, Словенаца, муслимана). Осми је био Србин, али он, као возач, уопште није судјеловао у егзекуцији заробљеника.
Нико се из врха Републике Српске, за безмало 30 година, није потрудио да се освијетли издајничка и злочиначка улога Љубише Беаре у овом „подухвату“, по налогу његове филијале МИ 6!
А ријеч је о особи која је претходно била командант злогласне Лоре и управник некад Брозових Бриона, када је, вјероватно, врбован од Емајлсикса.
Када је почетком рата, на своју руку, побио неколико добровољаца, „четника“ на Дебелом бријегу, заглавио је у војном затвору!
Да би иронија била потпуна, ослободио га је, као свог класића из Академије, генерал Младић и поставио га за главног официра безбједности, у Команди, у Хан Пијеску!
Занимљиво је да се Беара обрео на подручју Сребренице, одмах након њеног ослобађања, на своју руку, наравно, или, тачније по наређењу централе из Лондона, док је генерал Младић био у Београду!
Његова десна рука у стријељању био је већ споменути рез. Капетан, безбједњак Братуначке бригаде, Момир Николић, који ће, касније, (наравно по претходном договору, да би спасио своју безвриједну гузицу, бити свједок оптужбе против генерала Младића. И то вриједи поменути.
Када је, након заузимања Сребренице, неко од официра наводно питао Младића шта да се ради са муслиманским заробљеницима, , он је по свједочењу споменуте особе, која тада није могла прићи ни на пушкомет генералу, показао шаком испод грла!! ( Какав суд, такви и свједоци!)
Није незанимљиво да се каже да је за „геноцид“, својевремено, био од свег војног и политичког руководства, осуђен командант Дринског корпуса, генерал Крстић, али је и он у другостепеном поступку, код овог НАТО Хашког суда, био ослобођен и у другом поступку осуђен за „помагање, односно неспречавање геноцида“!
Нико, ни од српског руководства, ни од српских генерала, дакле, није могао бити, нити је осуђен за геноцид! Осуђени су, пазите ово, или за помагање, или за неспречавање геноцида! О „планирању геноцида“ нигдје нема ни помена нити у једној писаној, или усменој војничкој наредби!
Оно што сам у више својих текстова на овом Порталу поменуо, до данас – нема одговора: ко су били „извођачи радова на четири преостале локације, гдје је било стријељања заробљеника.
Ни послије три деценије – нема их!
Пошто одавно знам да је Сребреница, од почетка до краја, пројекат наших „освједочених пријатеља“, Енглеза, покушао сам у мојим текстовима на Инфорсу, да изведем логичке закључке, ослањајући се на официјелне записе Холандског батаљона, задуженог за „безбједност Сребренице“, а који гласе:
„у вријеме заузимања Сребренице, у јулу 95. године, на овом терену се појавио одред САСоваца. Они су, рано ујутро, одлазили на терен, а увече су се враћали, чистећи одјећу, али и оружје“!
То ни у једном часу неће бити сигнал властима Српске да се потруде да се сазна, шта су САСовци тада радили на подручју Сребренице и околине:
Ја знам и рекао сам у више текстова на Инфорсу, али то уопште није дошло до оних којима је било намијењено, до власти у Београду и Бањалуци.
С тога, мислим, да и у овом часу радим узалудан посао. Али чиним оно што би сваки Србин, по својој савјести и осјећању одговорности, требало да чини!
И молим наше неумне политичаре: Престаните, кумим вас Богом, да трубецате о „великом српском злочину“ у Сребреници, прије него што се утврди – чији је то злочин!
Ја знам, а и ви бисте, господо, с мало напора могли да сазнате. И да нас, коначно, ослободите актуелне, намакнуте мантре о почињеном „великом злочину“! (2.5.24.)
ооо
Радован Караџић, кога хрватска штампа ових дана, без зазора, назива „главним организатором сребреничког геноцида“, други дан након ослобођена Сребренице, није имао појма ни да је ова варош ослобођена! Тих дана, а и који мјесец касније, цивилно и војно руководство на Палама били су у раскораку, тако да Предсједнику нико није јавио за Сребреницу!
Када сам се срео са њим, 13, или 14. јула, питао сам га да ли зна откуд наоружане балије на путу Милићи-Власеница, које су ми, неколико пута претрчали цесту, у доласку, рекао ми је да је то чудно, али да он не зна о чему се ради!
Испоставиће се да су то били дјелови 28. муслиманске дивизије, које је Винко Пандуревић, командант Зворничке бригаде пустио да се под оружјем повуку према Тузли.
Генерал Ратко Младић, који је у вријеме Беариуног стријељања неколико стотина муслиманских бораца, по наређењу његове централе, МИ 6, боравио је у Београду, у једном часу је, по свједочењу његовог пратиоца, мајора Пухала, узвикнуо: „Сад су ми јавили да је пијани Беара стријељао неке заробљенике! Не могу да вјерујем…“
За „сребренички масакр“, у организацији Емајлсикса, и Радован и Ратко су од агента ЦИА, предсједника Хашког трибунала, осуђени су на доживотну робију. И један и други су у таквом здравственом стању да живи неће дочекати крај године.

Деценијама након ослобађана Сребренице, у Поточаре су, из свих крајева Босне, шлерима стизали „геноцидни добровољци“. Ко год је од Бошњака, прије упокојења, изразио жељу да се сахрани у Поточарима, жеља му је била испуњена! Тако је то било до прије двије године, док се није стигло до бројке од 8.300 „стријељаних“ Бошњака. И ту се стало. Но, пошто није било довољно „добровољава“, сандуци са упокојеним муслиманима плаћани су фамилијама по 1000 еура! Ваља подсјетити да се преко 500 „стријељаних жртава Сребренице“ нашло на бирачким списковима у више босанских општина. Све су прилике да је тамо, под туђим именима, закопано и више десетина Срба, које су Насерови бојовници побили око Сребренице. Ваља и у оовој прилици подсјетити да је за три године рата у Подрињу опустошено и попаљено 80 мсрпских села, а угашено 5.500 српских домова. Историчар Миливоје Иванишевић прикупио је 3.267 усмрћених, на најгрозније начине српских невољника, понајвише жена, дјеце и старијих људи! То, наравно, ни случајно није био злочин, а камо ли геноцид, јер, забога, ријеч је о српском живљу!
Иначе, и проф. Иванишевић потврдио је бројку представника Уједињених нација, Американца Филипа Корвина, да је у Сребреници, у јулу 95. стријељано око 700 муслиманских заробљеника. Самостални истраживач догађаја у Сребреници, Дорин, тврди, међутим, да је и та бројка претјерана! Дорин је, иначе, давних дана рекао да у Сребреници јесте почињен велики злочин, али – над Србима и да он траје годинама!
Проф. др Војислав Шешељ, у свом трокњижју „Геноцида у Сребреници није било“, великодушно је додао овој бројци још 300 до 500 гињеника, рачунајући број сједишта у аутобусима који су их одвозили на пет стратишта..

Хашки НАТО „суд“, нити у једној од десетина пресуда српским заточницима, мада је бројка од 700 стријељаних заробљеника Филипа Корвина била свима позната. Она је, дабоме, таква каква је, у старту рушила планове Запада о стварању мита о геноциду, Тако су у пресудама помињане бројке о 3500 до 4 хиљаде бораца 28. дивизије, који су у борбама са Србима изгинули у пробоју према Тузли. Било је много оних који су страдали од нагазних мина, њихових и српских, а према свједочењима преживјелих изгинуло је у њиховим међусобним сукобима. Али, какве то везе има са ликвидацијом заробљеника надомак Зворника? Једино, можда, ако је дио њих, а јесте, сахрањен у Поточарима и уписан у „жртве геноцида“!