Srđan Volarević: Od Krajine do Ukrajine

Književnik Srđan Volarević, Srbin iz Dalmacije, svojom prozom (Kratka povest jednog gađenja, Granice) i esejistikom (Izveštaj iz zemlje lotofaga) već decenijama zauzima samosvojno mesto na našoj književnoj sceni. Sada je izašla njegova knjiga autobiografske proze Pod Velebitom krila Bukovice.

To je bio povod za razgovor za portal Pečat.

Gospodine Volareviću, ko ste i odakle ste?

Rođen sam 1947. godine uz vatru ognjišta, vatru oko koje je moja obitelj stolećima usnivala, hranila se i okupljala o svetlim i tamnim praznicima i uz koju je krepila svoju veru pravoslavnu, uz gusle, običaje, predanja i sećanja, u selu Buković, u Bukovici, u severnoj Dalmaciji.

Posle prilično godina zrenja, usred državotvornog i nasilnog brisanja i otimanja duha i prošlosti mog srpskog roda, počeo sam da razgrćem siledžijskim obrazovanjem raširene teške zavese zaborava nad svešću srpskom. Volim da kažem nad srpskim likom života. Slobodan od tadašnjih mladalačkih ludorija i besnih igrarija, čega se danas veoma stidim, a najviše zbog učešća u onome što se tada zvalo moderna, pa supkultura, odnosno potkultura, a što je danas glavna i jedina mera kulture, dakle, slobodan polako sam stupio na tlo svog zavičaja i, vremenom, uviđao svu bolnu, tešku i nerazumnu njegovu izdvojenost u odnosu na ostale srpske zemlje. A preda mnom su se polako u svom večnom liku uspravljali Kula Jankovića, Zečevo, Krupa, Krka, Obrovac, Žegar, Karin, Islam Grčki, Medviđa… da bi se uz priče o krstaš barjacima i vojsci, o svitanju, na onu stranu prema Velebitu, po njegovim obroncima, na Kunovcu i Otavcu, iz jutarnjih izmaglica pomaljali konjanici, pod tokama, sa jataganima i kuburama oko pasa, kao da hitaju da se iz večnosti vrate u naše dane, preko kamena na kome su prolivali krv u ratovima za oslobađanje svoje zavetne zemlje, omeđene ovim i mnogim drugim imenima. Kako u ta, ne tako davna uskočka vremena, tako i sve do Balvan revolucije koja se Republikom Srpskom Krajinom isprsila pred nikad ugušenom Nezavisnom Državom Hrvatskom, sa „kroatocentričnom demokracijom“ – kako je to nazvao doktor Jovan Rašković. I bez komunističke i kroatizovane istoriografije tada mi se pokazalo da mi, Srbi Dalmacije, sa stalnim ratovima ni jedan jedini naraštaj nismo proživeli svoj vek u miru. Kako i sleduje jednom ratničkom narodu. Tako i posle mletačko-turskih ratova, tokom skoro celog XVIII stoleća, kada se rimokatolička oštrica „verske intolerancije“ (izraz velikog vladike dalmatinskog Nikodima Milaša), naoštrena na tocilima vlasti Mletačke republike, pod ruhom papskih skuta pravde za šizmatike, nadnela najpre nad sveštenstvo, a onda i nad narod.

Potom je došla austrijska vlast, i nije se ništa promenilo?

Ništa bolja, i sa Dalmatinskim saborom, nije bila ni austrijska vlast tokom XIX stoleća, koja je s objavom rata Srbiji gledala da na front, na Drini, smesti što više Srba iz Dalmacije. Među onima koji nisu ispalili ni jedan jedini metak na rod svoj iz Srbije, od povelike čete benkovačkog kraja, našao se i rođeni brat oca mog oca, stavši uz Srbiju samo što je prešao Drinu. A onda su, neku godinicu kasnije, po sledu prelomnih događaja, bez oružja u rukama Srbi Dalmacije, uz Dalmatinsku eparhiju, svoje Srpske pravoslavne crkve, s duhom otpora i nemirenja s nasiljem, ustali protiv nerazumne i sumasišavše odluke beogradske i jugoslovenske vlasti da se ustanovi Banovina Hrvatska, vlasti koja se udavila pod visokim valovima jeftine i providne hrvatske fantazmagorije o hrvatskom državnom pravu.

Po svom spadanju u srpski rod, rod koji ne prileže na materijalna bogatstva već se obraća graničnim ljudskim vrednostima koje su sadržane u odanosti Gospodu Isusu Hristu, Bogu našem, i Svetoj Trojici, živom kultu istine i pravde, ali i u posvećenosti predanju, a pri epskom razvrstavanju svog spadanja u svet, kako tada, tako i sada, preda mnom će se uvek nalaziti srpski jezik i njegovo pismo, ćirilica, kao neiscrpna riznica mog trajanja, kroz moje pretke, u svim vidovima njihovih uspona i posrnuća. Pomalo od svega toga uvelo me je u književnost, zarad svedočenja, objedinjeno onim duhom rodoljublja koji je na najlepši i najpuniji način opisala srpska junačka pesma Ropstvo Janković Stojana. Ako bi me ko pitao zašto svedočenje, ovako ću odgovoriti: temeljeni poziv književnosti je da svedoči, kako kroz pripovedanje, tako i u lirici – sve ostalo svodi se na praznoslovno iživljavanje i sablažnjiv egzibicionizam (nastranosti).

Izašla je vaša knjiga o majci, ocu i zavičaju – Pod Velebitom krila Bukovice. Put očev bio je put od idealističkog partizanstva i vere u komunizam do razočaranja u Broza i povratka Bogu. Vaš otac je jedan od mnogih Srba, ne samo sa Zapada i iz naših Krajina, koji su prešli taj put. Kako im je zapalo da, iz mladalačke naivnosti i nade u pravedniji svet, zakorače u tamu samozaborava? Šta ih je vratilo Bogu i sebi?

Da, ta moja knjiga, taj moj dug mojim roditeljima, njihovim roditeljima, mom zavičaju, i sada je preda mnom raskriljena kao jedna velika tajna. Kad je o mom ocu reč, ona nije ništa manje i ništa više zamršena i teško saglediva od priče o bludnom sinu iz jevanđelja. Bludni sin je poželeo bogatstva ovog sveta i njima se priklonio, a moj otac je okrenuo leđa svom ocu, ne bi li dosegao istinu i pravdu, bez svog oca. Kod obojice se vidi odricanje od duha tradicije, moderno rečeno, u kome je, kao duh i telo, porodica osnovno jezgro života. A šta ih je pokrenulo: inat, prkos, samosvojnost, nezadovoljstvo, vera u drugi svet, umišljenost o starešinstvu nad ocem… ili ko zna šta drugo, što nas vraća prvom grehu, neposluhu? Kao što današnja znanja o ljudskim bolestima nisu u stanju da proniknu uzrok kancera, nego se svode na pipkanja po sporednim činiocima, tako ni ovde ne možemo biti načisto: zbog čega se mladi svet uhvatio na opojni mamac komunističke slike pravednijeg sveta. Kada bi moj otac uzeo da mi objašnjava zašto je prionuo uz komuniste, uvek je navodio pravdu i bestidnu bezobzirnost zelenaša, bogataša, banaka, velikoposednika – ali sasvim izostavljajući, ono što se u slučaju komunista Jugoslavije odvijalo, stvarni položaj Srba kao naroda u odnosu na druge i, potom, od Srba stvarajuće narode, jer su mu tako brusili pamet pod petokrakom. Da bi se videlo da se vladavina komunista Jugoslavije razlikuje od one u Mađarskoj, ili Rumuniji, ili Bugarskoj, ili Poljskoj, ili Kini… Odgovor na ovo pitanje nalazi se na stranicama knjige Pod Velebitom krila Bukovice. I kako se moj otac vratio Bogu i sebi? Valjda uvidevši da od onog zanosa, dobijanog u lažnoj sabornosti komunističkih kolektivnih nastupa, od sile te somnabulne pretpostavke života, sadržane u reči ideja, ostaju samo laž, magla, opsena i privid, što ga je lupilo po glavi i reklo mu da je najposle sam, sa svojom obitelji, uz svoju suprugu. Kao što je i proživeo poslednje godine svog veka, redovno bivajući sa mojom majkom u Nikolajevskoj crkvi, u Zemunu. Jer, najposle, svi se mi, s pokajanjem, vraćamo Bogu, kao njegova bludna čeda.

Majka Vam je bila od onih naših krajiških žena koje su, kao mati Teslina Đuka, umele da vežu čvor na trepavici. U teško doba siromaškog preseljeništva iz rodnog kraja u Beograd provela je svoje potomstvo kroz oganj i vodu. Šta je suština srpskog majčinstva kao bitijnog predanja predačke svetlosti potomstvu?

Šta god da kažem o svojoj majci, i ovde, biće samo trapavo mucanje nedostojnog sina. Ne znam. Zaista ne znam šta bih rekao. Za današnja rasuđivanja ona je rođena usred surovog kamenjara, sa minijaturnim komadima plodne zemlje, bez livada, gde se stogovi za zimsku prehranu sitne i krupne domaće živinčadi prave od olistalih grančica jasena, sa zimama koje toliko obiluju snegovima da se pod njima izgube i kuće i putevi, uz veoma oskudnu ishranu, s vrlo čestim dodacima u žiru, krajnje uprošćenom odećom i obućom uz mnoštvo zakrpa, uz lekove od trava i guščje masti i zečjeg krzna i magarećeg mleka, dok se prelomi i iščašenja rešavaju kao kod koza i ovaca, gde svi u mnogobrojnom domaćinstvu imaju svoje svakidašnje obaveze, da je ona usred duha bogobojažljivosti u svojoj obitelji, sa svom tom svedenošću, oskudicom, nemaštinom stasala u ličnost pred kojom se nijedna vrata ovog sveta neće isprečiti, s koliko blagoslovenosti ona je izrastala u buduću suprugu i majku. Šta god da je i kako god da je moja majka uradila, sva posvećena svojoj obitelji, uvek je to svima nama donosilo dobro, kao da nije znala za bolest neprestano bdijući nad svima nama, svojih četvoro dece i mužem i nikad se ni na šta ne žaleći, kao da je nju zaobilazila svaka muka, tegoba, bolest, nemoć, slabost. Kako god da se poduhvatila ma kakvog posla, sva mu i sasvim predana, bez vidnog napora, kao da se igra, da se to naprosto nije razlikovalo od njenog disanja, hodanja, umivanja, sedenja, ležanja, obedovanja, ili nehotičnog žmirkanja, kao što je i samo i nesputano čovekovo trajanje pred licem Božjim. Njen smisao krio se u svima nama. I ona je tome služila punim svojim srcem, predana svakom od nas. Za nju bilo je to ulaganje u život, onaj isti koji smo dobili od Gospoda našeg. Rekao sam na stranicama Pod Velebitom…, ona, nesklona praznoslovlju, mudrovanjima, a ponajmanje ispiranju usta o tuđim brigama, nikad ništa nije objašnjavala ili najavljivala. Ili obećavala. Ona je naprosto delala, veoma sklona učenju, o čemu god da je reč. Ako je trebalo na nešto da se ukaže: onda je posezala samo za poslovicama, kako je najčešće i meni objašnjavala moje nepodopštine i budalaštine, sa neobično širokom trpeljivošću i blagorodnošću. U mladosti mislio sam da znam šta je ljubav, a danas, kad pomislim na svoju majku, sa blagom jezom nedostojnosti uviđam da je moja majka bila i ostala živo otelovljenje ljubavi, u svemu što je unosila u živote svoje dece i svog muža.

I još da dodam – sad, dok gledam svoje roditelje, sa tihom radošću, kako zajedno, u dubokoj starosti, ali vrlo čilo, odlaze na zemunsku pijacu, jasnije no igda kazuje mi se: da ako je moj otac svojim vekom pokazao da služenje ideji vodi čoveka u propast, onda je moja majka, uz najoskudnije mrvice ovog sveta, sa granice potpune nemaštine i oskudice, ostala na putu vrline, da nam poruči nešto kao svoj zavet: da ako hoćemo da upropastimo čoveka, onda ga treba uvesti u blagostanje, izobilje i neumerenost.

Kao najzapadnija tačka svetskog pravoslavlja, Srpstvo Dalmacije, Like, Korduna i Banije bilo je prvo na udaru vatikanske i NATO imperije. Svojevremeno je Anja Filimonova, vrhunski poznavalac srpsko-ruskih uzajamnosti, rekla – da je Rusija branila Kninsku Krajinu, ne bi dobila Ukrajinu. O tome je, početkom poslednje decenije prošlog veka, naš veliki mislilac Marko S. Marković rekao: „U strateškom pogledu, politika zapadnih sila najbolje se može objasniti ‚teorijom domina‘: kad se domine uspravno poređaju, pa se poremeti ravnoteža prve, onda sve ostale padaju za njom jedna za drugom. Jugoslavija je bila početna domina; Rusija je predviđena kao poslednja.“ Krajina je pala, rusko- ukrajinski rat je u toku. Da li je moglo šta da se učini? Kako smo ostali bez svog zavetnog prostora na Zapadu?

Da, trezvena i mudra Ana Filimonova je nepogrešivo odredila tokove zapadnog nasrtaja na pravoslavne Srbe i Ruse. Tokove koji se, u novije vreme, kao istorijska konstanta, protežu od Berlinskog kongresa sve do dana današnjeg bez prekida, nekad jače, nekad slabije. U ovim godinama, ali i danima, kako je Rusija krenula da očisti Hitlerove taloge u Ukrajini, slobodan sam da ustanovim: mi, Srbi, imali smo tu čast da oglasimo da Drugi svetski rat nije završen. Ali ne na način istoriografije, ili na kakvoj međunarodnoj konferenciji, ili kakvom društvenom naukom na nekom simpozijumu. Mi smo to pokazali na najneposredniji način: s oružjem u rukama protiv onih snaga koje su u Drugom svetskom ratu doživele svoj vrhunac. Nezavisna Država Hrvatska, omiljeno čedo Hitlerovog novog svetskog poretka (o kome je maštao i Napoleon), u zanosu „kroatocentrične demokratije“, kako je to oslovio doktor Jovan Rašković, uz oslonac na Zapadu, a najviše na Nemačku i Vatikan, uspravila se kao nova-stara Hrvatska u svom punom sjaju. I umesto da ta nakazna i antičovečanska tvorevina, natopljena rekama srpske krvi, doživi pravdu i istinu posle 1945. godine, u novoj Jugoslaviji, voljom voljenog maršala Broza, kao nova-stara, za masovno klanje Srba bila je nagrađena Istrom, Dalmacijom, Dubrovnikom, Konavlima, Likom, Banijom, Kordunom, Slavonijom i zapadnim Sremom. A uz te darove usledilo je i prevođenje te junačke Hitlerove kroato nade za jugoistok Evrope (danas poznat kao zapadni Balkan) u redove pobednika, među Srbima znane kao ustaše, ili ono najbolje u Hrvata. I kako su se kroatocentrični Hrvati uspravili, osokoljeni svim onim zemljama Zapada koje danas šakom i kapom naoružavaju Hitlerov talog u Ukrajini, odmah su, po svom starom običaju, krenuli da utamane sve Srbe. Odgovor Srba se ogledao u bežaniji iz većih urbanih sredina, od Zagreba, Siska i Karlovca, sve do Zadra, Šibenika i Splita, i zasnivanju Republike Srpske Krajine, iz jedne jedine kninske ulice. Da bi se među karakternim talogom i duhovnim smećem u Beogradu glasno prežvakavala misao: Ne može jedna (kninska) ulica protiv čitavog sveta. O razmerama krajiške srpske borbe protiv tog nacifašističkog recidiva, usmerenog iz zapadnog kazana na srpske zemlje, kazivao je i epski glas čobana s Velebita: da se Kosovo i Metohija brane u Kninu. Iako je to bilo više nego vidno, teško da se tada moglo naslutiti, ta zapadna mašinerija za mlevenje, satiranje i brisanje država i naroda žestoko se ostrvila na Srbe i njihove zemlje. I nisu zapadni mlinovi smrti rasturali Jugoslaviju, kako je to pućpurikao Vuk Drašković, zbog Berlinskog zida i komuniste Slobodana Miloševića, već zbog Srba, istih onih Srba za koje je profesor Milorad Pavić, nekoliko godina ranije, u italijanskom Đornu rekao: „Zašto se ja stalno moram u Jugoslaviji izvinjavati što sam Srbin.“ A kao najžešću potvrdu razloga seciranja Jugoslavije na anatomskom stolu smrti na Zapadu, Badinterovim skalpelom, doneo je Memorandum SANU, da bi slepi Srbi, oko Ivana Stambolića, na to benigno čedo stvarnog položaja Srba u Jugoslaviji krenuli da se bacaju kamenicama i zapaljivim koktelima mržnje – na Srbe. Što su Hrvati jedva čekali da ponove. Dakle, trebalo je Srbe dokusuriti, posle Broza koji taj posao nije izvršio do kraja. Pošto se i Crna Gora, srpska Sparta, priklonila „kroatocentričnoj demokraciji“, sa neukim i jalovim opiranjima tom samoubilačkom procesu Srba, danas su u Srbiji u punom zamahu čelnici daljeg drobljenja srpskih zemalja, po svim šavovima srpskog lika života, počev od raznih vesternizovanih persona u vlasti i onog karikaturalnog i groteskno nadobudnog vojvođanera, pa do beznačajne činovnice Demokratske stranke koja na svojoj tribini u Beogradu ne da ni da se zucne o Srbima. Kome nije jasno koje su to sile, koji je to duh protiv Srba, samo nek se seti Veleizdajničkog procesa u Zagrebu, od 12. januara 1909. godine, po optužnici kraljevog državnog odvjetnika u Zagrebu. Sudilo se pedeset trojici Srba, najuprošćenije rečeno, zbog njihove težnje da se ostvari „velikosrpska država“, kako se i glas o tome propagandno širio prikladnom brošurom. Razlozi tom nakaradnom, fiktivnom i karikaturalnom sudu i suđenju nisu biti. Duh tog suda danas gledamo i u takozvanom Haškom tribunalu, koji je otišao tako daleko da propisuje kako se koji događaj ima vrednovati pri sveopštem nasrtaju na Srbe, ne samo od onih domaćih neprijatelja nego i od sveukupne zapadne javnosti, kao i vidne i nevidne sile. S tim što danas postoje daleko probitačnija sredstva širenja propagandnih istina. I gde je tu Rusija, gde su tu Rusi? A da ja zapitam: s kim je Rastko Nemanjić otišao da bude Sveti Sava? Što je prvi pisani trag, bar meni poznat, naše sveze s Rusima. Šta to vredi i da se pojavi serija na televiziji, koja neće biti pravljena po zapadnim uzorima, u kojoj ćemo gledati ko smo i šta smo i s kim jesmo a s kim nismo. Šta to vredi kad naše udžbenike za decu štampaju naši neprijatelji. Ne iz hemije ili fizike ili matematike već one glavne. Mi, Srbi, s Rusima činimo jednu potpunu duhovnu celinu, pa i nije čudno što se Zapad najpre ostrvio na nas, da bi se izvežbao kako da izađe na kraj s Rusijom, čije su granice na nebu, i koristi na nama uvežbana sredstva sada protiv Rusije. Na primer: Milošević, balkanski kasapin – Putin i Hitler su isto. I nismo izgubili Krajinu, Krajinu i dalje gubimo dok se o njoj nigde javno više ne kazuje, a i nije „politički korektno“; jedino što političari onaj nesretni avgustovski dan kao u vodvilju koriste da kažu kako su oni pravi Srbi, kao što je to radio i najveći živi srpski pesnik, dok je imao koristi od toga. U ovom času me sokoli: vidim da je Rusija, u uništavanju hitlerovaca u Ukrajini, poučena na svim greškama koje smo mi činili braneći svoju zavetnu zemlju, Krajinu. Uzdam se da će i dalje istrajavati u odstupanju od naše osnovne greške sadržane u teškoj zabludi: verovali smo Zapadu.

Pamtimo li svoje krajiške prostore, svoje arhetipske izvore ispod Velebita, a pri moru?

Tokom rata za slobodnu Krajinu čuo sam da se u Italiji, u zakonski određenom roku, uvek bira Zadarska skupština, kao i gradonačelnik. Iako je Broz proterao skoro sve Italijane, i sa Istre, mada ih je poprilično utamanio, nije mogao da izbriše njihovu vezu s njihovim gradom. Toliko snažnu i životnu da i dalje biraju vlast za kuće, ulice, trgove i rive tog lepog, romanskog gradića. Mi, Srbi, Krajišnici, jednom godišnje sastajemo se u Krušedolu, najviše zbog jagnjetine, vina, šala, razgovora, pesme… i ništa više. Jedno vreme postojala je i vlada Krajine, u izbeglištvu, sa svojim saopštenjima za javnost, ali se po smrti predsednika skupštine i to negde zaturilo… Krajina živi i dalje, u svakom od nas, ne dok je pamtimo i pominjemo. Lepo bi i korisno bilo da se ta stvar institucionalizuje, sa svojim ozbiljnim programom delanja, da na taj način počne da traje – jer to je naša, srpska zemlja, zemlja odakle su potekli i Nikola Tesla i Ruđer Bošković i Vladan Desnica i Simo Matavulj i Milutin Milanković, zavetnici srpskog genija, istog genija koji nam je podario junačinu koga je proslavila i srpska junačka epika Stojana Jankovića.

Uveren sam da kada bismo imali višu svest o svom narodnom stradanju od Hrvata, ne kroz dve rečenice iz jednog nakaznog udžbenika, ne bi nam se desilo, kao što nedavno bejaše, da veoma uvažen najpre glumac pa režiser, veoma hvaljen, sa ključevima za sve kase da se finansiraju njegovi filmovi, kakvi god da su, da se taj i takav sineasta zaleti na kolegu i počne da ga udara i pljuje vičući: „Jeb‘la te Dara iz Jasenovca“. Onda ćemo uvideti da nama zlo i nesreća ne dolaze od Hrvata, jer znamo da vrana ne može da peva kao slavuj, niti kad na magarca stavimo sedlo, ne postaje konj. Jer znamo šta nam od Hrvata sleduje pa upravo zato što su to što su, dakle ne od njih, i jer znamo kako ćemo se tome odupreti: nego od onih kao što je i ovaj veseli i mnogo hvaljeni režiser ili ona što je onog koji je Antu Pavelića na ulici odstrelio kvalifikovano univerzitetskom profesurom proglasila za teroristu, ili onog što smatra da se treba dostojanstveno odreći Kosova i Metohije, ili onog što bez po muke odnese svojih trista kila u Ukrajinu da bi nam svima bio na ruglo i sramotu (ne zbog kila)…

Ima li nade za Srbe sad kad znamo da je prošle godine nestalo sto hiljada više nego što ih se rodilo?

Često se može čuti da je najveći srpski grad na svetu, posle Beograda, Čikago. Čak je taj grad uzeo da obeležava i Vidovdan. A u vreme dok je Turska vladala srpskim zemljama, kao veliki srpski gradovi važili su Budim, Trst, Venecija, Beč. U oba slučaja Srbi su se uklanjali pred nevoljama koje su ih stizale na njihovoj zemlji – jer njihova država ili nije postojala, osim u sećanjima, ili nije znala kako da situira svakidašnji život. I nemojmo zaboraviti: Donbas i Lugansk su danas nastanjeni našeg roda srpskog potomcima. Valjda smo čitali Seobe Miloša Crnjanskog. Danas je Srbija izbušena na sve strane, da se ne zna gde bi se šta moglo ustaliti i sačuvati bar za jednu godinu, da bi iz toga moglo nešto da proklija. Od Đinđića, pa sve do današnjih dana, da se ne zna ko je više doprineo urušavanju Srbije. A sve zbog toga što smo verovali i što verujemo Zapadu. Vezanih očiju, zbog kompleksa koji su nam uterali komunisti. S jezom se sećam kako je Milošević govorio da ćemo zaboraviti srpski jezik. On, koji je bankar, sa svojim obrazovanjem, da ni slutiti nije mogao, razumeo je da je narodna tapija na život sadržana u jeziku. I kad počnemo da ga menjamo, onda se i sami menjamo, postajemo beskućnici na rođenoj zemlji. Pogledajmo kakve i koje filmove finansira država, kao i lovatori zvani tajkuni apsolutno lišeni smisla za rod svoj, pogledajmo koje silne pare vlast daje iz našeg budžeta za satanističke priredbe koje zovu umetnost, pogledajmo zašto naši bogataši ne podižu zadužbine kao što su to Srbi radili… i šta bi još trebalo da se navede, osim sumanutih i samoubilačkih zakona koje skupština usvaja u zanosu i transu, u najdubljoj demokratskoj pokornosti sada do nivoa zlatnog teleta uzdignutog kulta evropske zajednice, sa standardnim zapadnoevropskim svedenim na ignorisanje volje naroda. Ili obrazovanje a la bolonja, za proizvodnju debila i troglodita… I sve dok mera života bude taj zapadni kliše organizovanja države, Srbija će tonuti a Srbi polako nestajati. Ako hoćemo da se sačuvamo kao narod, moramo prestati da verujemo Zapadu, toj najvećoj tekovini Josipa Broza, među Srbima. Kucnuo je čas.

Imenovanje zla

Uvek ste se bavili Hrvatima kao naročitom vrstom zapadnog srboseka, formiranog u Vatikanu. Kako je postalo moguće da, posle Jasenovca, Hrvati i dalje budu balkanski favoriti Zapada?

Od rođenja oko mene se kazivalo o ustašama. Četnike skoro niko nije pominjao, mada je to Brozova mašina za mlevenje srpske svesti dovodila u istu ravan. Moj najnoviji roman (još uvek tražim izdavača) upravo do detalja opisuje ne samo nespojivost ustaša i četnika, ili što ih ne možemo držati u istoj ravni, osim ako nismo komunisti, nego što vrlo precizno opisuje lik četnika. Nadam se. Hoću da naglasim: od detinjstva najpreciznije imenovanje zla imao sam u reči ustaša. A sledeću kapiju, do potpunog lika zla, gledao sam u Vatikanu. Tako u detinjstvu, tako i sada, ali s daleko razložnijim, utemeljenijim i vrlo zasnovanim činjenicama. Na primer, još uvek je na snazi in partibus infidelium, što po nalozima Rimske kogregacije za propagandu vere, osnovane na papiru 1622. godine, a već decenijama delajuće, kazuje da srpske zemlje imaju status misionarski neobrađenog područja. Živi primer prenošenja tog naloga i na ruske pravoslavne zemlje potvrđuje ludost Mihaila Gorbačova, kada je u nastupima svog delirijuma papi Vojtili dopustio da u okolini Irkutska zasnuje biskupiju, s pravom na zemlju. I kad je tu stiglo osam franjevaca, onako konopom podvezano, s kapuljačama (da ih u mom zavičaju zovu špaguljari), domaći živalj kad je video s kim ima posla, lepo ih je motkama utepao. Dok mi rimokatoličko nasilje možemo kroz prošlost da gledamo, non-stop, iz naraštaja u naraštaj, po svim srpskim zemljama. Danas čak i Užicu ili Kraljevu – ili da ovako kažem: zar vladavina latinice u Srbiji nije rimokatolički teror nad nama Srbima, ako znamo da je latinica ušla u Srbiju, kao ogledalu svih Srba, 1954. godine u Novom Sadu, u srpskoj Atini, o naše bede i sramote, posle stravičnog komunističkog terora nad Srbima, da smo danas stigli do toga da je Srbija duhom skoro sasvim kroatizovana (pogledajte izloge knjižara, ili kioske s novinama, ili reklame po fasadama… a da ne pominjem školstvo i obrazovanje). A usput da dodam: je l’ se iko setio da ime Josipa Broza ispiše iz članstva Srpske akademije nauka i umetnosti, osim ako ovaj sadašnji predsednik ima (ili nema) lični stav o tome, što je njegov paravan za pranje ruku.

Pre nego što odgovorim na drugi deo pitanja želim da kažem: kada je o Hrvatima reč, mene više ništa ne sablažnjava. Pogotovo ovaj njihov najnoviji istoričar koji na njihovom eminentnom skupu u eminentnoj ustanovi predstavlja knjigu kojom dokazuje da su Srbi izvršili genocid nad Hrvatima u Jasenovcu i po ostalim stratištima u granicama zemlje koja je najčistiji „izraz hrvatskih povijesnih težnji“, nama znanim po masovnom pokolju Srba, pa da tome dodamo i sada aktuelno biskupsko osvećenje krsta za Nikolu Teslu koji je nikao iz hrvatskog duha, još manje da me sablažnjava njihov veliki državni praznik o danu kada su žitelje Krajine proterali a usput ih, u zbegu, onako pomalo ubijali, i tako dalje i dalje… Pitanje je – kako je moguće da, posle Jasenovca, Hrvati i dalje budu balkanski favoriti Zapada? Moguće je i jedino izvesno. Ako znamo da je Sava Bjelanović, iz sela Đevrske, nedaleko od manastira Krka u Dalmaciji, kao vođa i zastupnik Srba u Dalmatinskom saboru, na raspravi koja je održana marta 1892. godine jasno dao do znanja da je Hrvate kao narod stvorila habzburška tajna policija, onda nam i nije problem da proniknemo ponašanje onih koji govore za sebe da su Hrvati, a tako i sklonost Zapada da njih ističe ispred Srba. Treba li ovome dodati prve stranice knjižice koja se zove Magnum crimen Viktora Novaka, gde se pominje Prvi hrvatski katolički sabor, na kom je 1900. godine ustanovljeno da su svi rimokatolici istovremeno i Hrvati – jer treba se umnožiti i bez Božjih naloga. Dodajmo tome i panično jurcanje Franje Račkog, prvog predsednika Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, 1866. godine (s osnovnim ciljem da brani hrvatski jezik i hrvatsku povijest – što je kao sekretar /ne tajnik/ potpisao Srbin Đuro Daničić, ujedno i tvorac prvog Hrvatskog književnog i narodnog govora, od srpskog jezika – valjda sam precizno imenovao naslov), dakle, panično jurcanje Franje Račkog po franjevačkim manastirima u Bosni i Hercegovini i da od gvardijana zahteva da više za sebe ne govore da su Srbi i da prestanu da pišu ćirilicom. I sad da se čovek zapita, šta ima veću silu života: stalno posezanje za fantazijama, ili klanje Srba? U odgovoru na to pitanje krije se jedna neobična simbioza između Zapada i onih koji za sebe govore da su Hrvati. Uostalom, setimo se kako je taj visokocivilizovan i neobično kulturan Zapad ostao titanski slep i gorostasno gluv pred onom strašnom rekom izbeglica koja se avgusta 1995. izlivala iz svog milenijumskog korita u Srbiju. Kako su godinama svaku priliku koristili da nas opljunu i ponize a sada ma da je iko i zucn‘o – tako Zapad gleda nas Srbe, kao i ono kada je na Kosovu i Metohiji ona sprčena Amerikanka Olbrajtova siktala: „Vi, Srbi, nemate moralno pravo na ovu zemlju!“ Ili kada je britanski general Majki, od milošte tako zvan, jednoj srpskoj starici koja mu se obratila za pomoć odgovorio a da ni trepnuo nije: „Mi smo ovde da vam pomognemo da se iselite!“ Pa zar rezolucija 743 nije potpisana na stolu na Zapadu, da se Krajina stavi pod staranje Ujedinjenih nacija, a faktički se svela na to da se Srbi suzbiju u ma kakvoj delatnosti, a Hrvati da imaju odrešene ruke; zar dejtonski mirovni plan nije skrojen opet da bi se Srbi zakatančili, a Muslimani i Hrvati da mogu da brišu taj plan, uz pomoć Zapada; zar Kumanovski sporazum nije ustanovio neodvojivost Kosova i Metohije od Srbije po rezoluciji 1244, opet skrojenoj na Zapadu, da bi je najpre Amerikanci narušili, podigavši vojnu bazu, a usput pujdajući Šiptare na teror nad Srbima, kao što isto činjahu pod Turcima i Brozom, i prisilivši veliki deo zemalja da tu nakaznu tvorevinu priznaju za državu. Zar nam sve ovo ne otkriva kakvu ulogu Hrvati imaju u odnosu na Srbe, za Zapad, naravno. Ali kako vreme ide, doživećemo i da će se Hrvati ponovo klanjati Srbima, kao braći. A da li oni to zaista jesu? Čak i onima koji vape za hrvatskim plažama na hrvatskom primorju.

Razgovor vodio: Vladimir Dimitrijević

(Pečat, 12. 8. 2022)